Godinu dana je prošlo od izbijanja pandemije, i sad već možemo sa sigurnošću da zaključimo da – iako može biti smrtonosan za svakoga – korona virus ipak ne pogađa sve društvene slojeve na isti način. Romi i drugi ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu ostali su još više izolovani i izloženi, posebno tokom vanrednog stanja, a država im je pomagala samo kad je prisile međunarodne institucije. U okviru serijala „Korona i margina“, ovom broju vam donosimo tekst praktikantkinje Dunje Karanović, koja je istraživala kako je pandemija uticala na stanovnike neformalnih naselja.
Više od pola godine nakon uvođenja nekih od najstrožih mera za suzbijanje pandemije virusa kovid-19 izgleda da je pomak ostvaren jedino na nivou jezika. Virus je od „nevidljivog neprijatelja” postao „ova korona”. Vidljiva, prisutna, skoro kao član domaćinstva. Nevidljivi su ostali samo građanke i građani za koje socijalna distanca i vanredno stanje nisu nove mere već svakodnevica.
B.M. (27), samohrana majka iz neformalnog naselja Mali Leskovac, obratila se za pomoć stručnom timu Centra za integraciju mladih kada je u lokalnoj policijskoj stanici saznala da je za njom raspisana poternica. Kao i mnogi žitelji naselja, da bi prehranila porodicu, B. se snalazi skupljanjem sekundarnih sirovina što joj je, uvođenjem mera protiv širenja pandemije, postalo dodatno otežano.
„Primam novčanu pomoć i dečji dodatak preko Centra za socijalni rad, ali to nije dovoljno za preživljavanje sa sedmoro dece. Kad nemam novca, skupljam flaše i konzerve, ili šta nađem, i to prodajem na pijaci. Nisam u mogućnosti da sedim kod kuće, a za vreme korone nije imao ko da mi pomogne. Meni bi deca umrla od gladi da sam čekala socijalnu pomoć”, započinje svoju priču B.
Poternica, koju je „zaradila” u martu prekršivši policijski čas, raspisana je na osnovu neplaćenih kazni od ukupno sedamdeset dve hiljade dinara.
„Išla sam sa detetom da mu kupim sok i, na putu do kuće, zaustavilo nas je dvoje policajaca u patrolnom vozilu. Devojka je htela da me pusti, bila je jako ljubazna, ali dečko je izašao, gurnuo nas u auto i rekao da moramo u policiju. Celu noć su me držali u stanici. Mog sina od jedanaest godina su pitali da bira da li hoće da ide kući ili da ga pošalju u dom. Plakala sam i molila da pozovu moje prijatelje da dođu po dete. Dok oni nisu stigli, bila sam u strahu da će da me slažu i da mi odvedu decu.”
Centar za integraciju mladih (CIM) radi na terenu sa brojnim porodicama iz neformalnih naselja u Beogradu i upoznati su sa situacijom u kojoj se B. nalazi jer su njena deca prošla kroz Program obrazovanja, a petoro njih su redovni korisnici Svratišta.
Kako saznajemo, tokom vanrednog stanja su, prvi put od osnivanja, bili primorani da zatvore Svratište, čime je mnogo dece i mladih sa kojima rade izgubilo prostor gde inače mogu da se okupaju, jedu, operu garderobu i provode svoje vreme. Stručni tim CIM-a je, sa korisnicima koji su tada bili zatvoreni unutar naselja, održavao svakodnevnu komunikaciju preko telefona. Najčešći problemi koje su njihovi korisnici prijavljivali bili su strah za egzistenciju i nedostupnost institucija. Zabrana kretanja značila je ne samo odsečenost, već i ograničen pristup vodi i hrani, pad cena sekundarnih sirovina, a pomisao na boravak u kovid-ambulanti izazivala je, pre svega, strah od toga da porodice ne ostanu bez staratelja.
„Naši korisnici nisu od države dobili nikakav vid podrške tokom pandemije. Ostali su nevidljivi, a država ih je prepustila same sebi. S obzirom na to da pandemija ne pogađa sve društvene slojeve na isti način, sugrađani koji i inače žive u ekstremnom siromaštvu ostali su još više izolovani i izloženi, što se nije uzimalo u obzir niti se i sad uzima. Pored B, za značajan broj ljudi sa kojima radimo nije bilo moguće poštovanje mere uvedenog policijskog časa jer se porodice prehranjuju dan za danom sakupljanjem i prodavanjem sekundarnih sirovina. Što se tiče Programa obrazovanja, bili smo prinuđeni da prestanemo sa odlascima u sama naselja zbog odgovornosti i prevenciji širenja virusa. (Ceo tim je morao biti u izolaciji u prvom periodu.) Održavan je neprestani telefonski kontakt sa porodicama sa kojima radimo, a nakon izlaska iz izolacije, deljeni su paketi hrane za sve ljude koji žive u naseljima, bez obzira na to da li su korisnici ili ne. Nastavljene su redovne aktivnosti uz korišćenje svih zaštitnih sredstava i nastojanja da se održava fizička a ne socijalna distanca.”, objašnjava za LUL Katarina Bogdanović, specijalna pedagoškinja Programa obrazovanja.
Kada je puštena iz pritvora, B. se obratila Centru za socijalni rad Palilula, kao i CIM-u, u nadi da će moći da joj pomognu oko snošenja troškova, što nije bilo moguće. Kako ističe Katarina Bogdanović, sama činjenica da neko prima socijalnu pomoć trebalo bi da bude uzeta u obzir i da bude razlog zbog kojeg se ovakve kazne ne mogu naplatiti. „Ne bi trebalo da se naplati ovakva kazna. Sudije mogu odbaciti realizaciju uzimajući u obzir ekonomske uslove u kojima porodica živi. Nije moguće naplatiti istu zaplenom imovine, a i ne znam za slučaj da je samohrana majka sa malom decom slata na izdržavanje kazne zatvora u sličnim situacijama.” Imajući ovo u vidu, postavlja se pitanje: Zzašto državne institucije umesto da olakšavaju život ugroženih grupa u vanrednim okolnostima, te iste okolnosti dodatno otežavaju?
Prema detaljnim izveštajima koje je tokom trajanja pandemije objavila Inicijativa A11, u Srbiji nije sprovedena nijedna mera koja bi se posebno odnosila na stanovništvo koje već živi u nepovoljnim uslovima. Mere zaštite od zaraze posebno su se negativno odrazile na život Roma, stanovnika neformalnih naselja, interno raseljenih lica i ljudi koji žive ili rade na ulici. Prema njihovim podacima, najmanje pet hiljada romskih porodica bilo je bez pristupa pijaćoj vodi tokom trajanja vanrednog stanja, pri čemu je posebno ugroženo bilo naselje Čukarička šuma, u kome je oko dve stotine sedamdeset interno raseljenih Roma ostajalo bez čiste vode i po sedamdeset dva časa. Nakon što su se nadležne institucije oglušile o zahteve Inicijative da se ovom naselju obezbedi cisterna sa pijaćom vodom, ovaj slučaj je završio pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
„Državni organi i lokalne samouprave nisu se baš proslavili u aktivnom pružanju podrške ljudima koji su najugroženiji. To je sve vreme krize bilo vidljivo i mislim da se- i dan-danas vidi, kada nemamo nijednu meru koja se odnosi na najugroženije i unapređenje njihovog položaja ili makar smanjivanje posledica do kojih dolazi usled borbe sa korona virusom”, kaže za LUL Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative A11.
Manjak sluha relevantnih institucija za probleme žitelja neformalnih naselja i nedostatak adekvatnih kanala komunikacije uticali su na brojne segmente života. Iz Centra za integraciju mladih saznajemo i za slučajeve korisnika koji su za vreme vanrednog stanja morali da obnove lična dokumenta, što je, usled ukidanja javnog prevoza, za posledicu imalo to da su im privremeno ukinute isplate socijalne pomoći. „Mnoge majke su pešačile do Narodne kuhinje po više kilometara jer nije bilo drugog načina da se nabavi hrana. Ko je uspevao da dođe do hrane delio je sa ostalima. Solidarnost je dostigla viši nivo”, objašnjavaju iz CIM-a.
„Narodna kuhinja jedan dan radi pa jedan dan ne radi. Dobijemo duple porcije, tako smo i za vreme policijskog časa. Ako treba da dobijem pet hlebova, oni mi daju deset da ne bismo izlazili napolje. Deci je bilo dosadno da sede kod kuće po ceo dan. Nisu išli u školu, a nisu mogli ni napolje da se igraju. Bio je program na televiziji, ali mi taj program nemamo, a ja ne znam da čitam baš dobro. Svaki drugi dan sam išla kod učiteljice. Ona mi da knjige i objasni šta deca treba da uče”, priseća se B, čija sva starija deca redovno pohađaju školu, iako to nije slučaj u svim porodicama koja žive u neformalnim naseljima.
Podršku tokom prethodnih meseci B. je dobila od tima socijalnih radnika i stručnjaka CIM-a, ali, uz sve napore organizacija civilnog društva da državi predoče probleme s kojima se suočavaju ranjive grupe u ovim okolnostima, odgovornost se u velikoj meri prebacuje na pojedince i njihov lični osećaj solidarnosti.
Na osnovu višemesečnog rada na podršci marginalizovanim građankama igrađanima , Inicijativa A11 je objavila dokument sa preporukama za zaštitu ekonomskih i socijalnih prava tokom krize izazvane pandemijom, koje bi trebalo da posluže pri otvaranju diskusije sa organima vlasti i različitim akterima koji bi ovim pitanjima trebalo da se bave. Neke od osnovnih potreba ustanovljenih nakon prvog talasa zaraze jesu potreba za razmenom informacija između državnih i nezavisnih institucija i nedržavnih aktera koji se bave socijalnom zaštitom, uvođenjem posebnih mera za zaštitu ekonomskih i socijalnih prava ugroženih građana, i posebno osnivanjem zasebnog tela kojem bi ta vrsta zaštite bila u fokusu.
„Ideja sa trećim kriznim štabom”, pojašnjava Ćurčić, „bila je da se, pored kriznog štaba koji se bavi zdravljem i ovog koji se bavi privredom i smanjivanjem posledica borbe protiv kovida po privredu, uspostavi još jedan, koji bi se bavio posledicama korona virusa po najugroženije i smišljanjem mera kako da se to spreči. Smatrali smo, i još uvek to mislimo, da je prvo potrebno da postoji telo koje će da uzme u obzir i sagleda sve probleme socijalno najugroženijih i to kako korona virus utiče na njihova prava, pa da nakon toga možemo da razgovaramo o merama koje bi bile preduzimane da se to stanje popravi.”
Dok se „ova korona” sprema za još jednu zimu, sajtove za donacije i humanitarnu pomoć preplavljuju akcije prikupljanja osnovnih namirnica, higijenskih proizvoda i opreme za praćenje online nastave. Formiranje „trećeg kriznog štaba” izgleda da još nije stiglo na dnevni red nadležnih.
Ovaj tekst u serijalu “Korona i margina” nastao je u okviru prakse u magazinu Liceulice, kroz koju je ove jeseni prošlo nekoliko mladih novinara i novinarki. Autorka teksta Dunja Karanović je diplomirala slikarstvo na FLU, izlagala je samostalno i na grupnim izložbama. Volonterka je organizacije Gaia Kosovo, ima iskustva na terenu u radu sa decom i omladinom koja žive i rade na ulici – u neformalnom edukativnom centru Imaginatorijum u romskoj mahali u Gračanici, kao i Centru za integraciju mladih u Beogradu, a radila je i umetničke radionice sa korisnicima centra DSK (Down Syndrome Kosova) u Mitrovici.
Autorka teksta: Dunja Karanović
Fotografija: Filip Krainčanić/Nova.rs
