U Srbiji se poslednjih godina, kako se temperature spuste ispod prolećnog i jesenjeg proseka, pitanje aerozagađenja probije na listi najvidljivijih problema – vidljivih poput smoga koji nas okružuje, cinik bi rekao. O neumoljivim istinama, političkoj dimenziji zagađenja i posledicama od kojih su mnoge nepovratne, razgovaramo s Markom Vujićem iz Centra za ekološku politiku Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
Šta se to toliko drastično promenilo u poslednjih desetak godina, pa je vazdušno zagađenje postalo gorući problem u Srbiji? Kao dežurni krivac izdvojio se sirovi lignit – da li je baš samo do njega?
Sirovi lignit, najlošiji oblik lignita, inače niskokaloričnog energenta, nažalost je jedini fosilni derivat kojim je Srbija prirodno bogata. Međutim, iako je odgovoran za ozbiljan udeo u zagađenju, nije jedini koji kliničku sliku našeg vazduha čini ovako alarmantnom. Individualna ložišta, u kojima se sagorevaju ne samo neprosušen jeftin ugalj već i plastika, guma i sve na šta naše najsiromašnije stanovništvo loži u zimskim mesecima ne bi li se nekako zgrejalo, enormno zagađuju. Ovakva praksa pomnožena s preko milion individualnih ložišta širom Srbije pojašnjava situaciju. Neodgovorno poslovanje energetskog sektora potpomaže privatni sektor, koji uglavnom bez kontrole emisije štetnih supstanci emituje zagađujuće materije, PM 10 i PM 2.5, čestice van svih ekoloških standarda. Poslednji u nizu zagađivača jeste saobraćaj, čiji se udeo procenjuje na 7 do 9 procenata, i posledica je činjenice da je prosečna starost dva miliona automobila koji saobraćaju na našim putevima preko sedamnaest godina.
Šta su najveće prepreke u regulisanju vazdušnog zagađenja – odsustvo političke volje, korupcija, nedostatak sredstava, nešto treće?
Uz nedvosmislenu i iskrenu političku volju, korupcija i nedostatak sredstava ne bi ni postojali kao problemi u rešavanju onoga što udišemo svakog dana. Međutim, budući da politička volja u potpunosti izostaje, o čemu svedoče i predizborne kampanje stranaka koje čine vladajuću koaliciju unazad devet godina, a u kojima se čak ni deklarativno ne iznose obećanja da će se ovim problemom baviti, ne može se ni očekivati kasnije političko delovanje u ovoj oblasti. To dalje otvara prostor za izgovore da nema dovoljno sredstava da se problemi reše, te da su oni nasleđe prethodne vlasti. Elementi korupcije morali bi biti pravno dokazani, ali poslovanje velikog broja stranih kompanija bez ikakvog poštovanja ekoloških standarda govori u prilog tome da je to deo internih dogovora prilikom takvog investiranja u našu zemlju, što jasno odudara od zakonodavnog okvira, ugrožavajući zdravlje građana.
Često se čuje da je bavljenje ekološkim problemima privilegija razvijenih zemalja, kao i da se mora birati između privredne i ekološke održivosti. Mislite li da su ove dve teze održive?
Sustainable, iliti Održivo, jeste ključna reč, ne samo terminološki već je ključna matrica celokupnog razvoja zemalja Zapadne Evrope. Linearni ekonomski progres koji bi narušavao životnu sredinu odavno se u civilizovanom svetu ne naziva progresom. Razvoj planete mora biti baš onakav kako i jeste proklamovano još 1992. na konferenciji UN u Rio de Žaneiru – održiv. Iako se o manjkavostima održivog razvoja može diskutovati – jer je utisak da su ustupci kapitalističkom profitu nauštrb životne sredine preveliki, a promene globalnog društva nedovoljno radikalne – rezultati mu se ne mogu osporiti, jer postoje. Ekološka modernizacija i razvoj koji mora biti usklađen s prirodom postao je realnost zemalja Skandinavije, a na dobrom putu su i ostale kontinentalne zemlje EU, kao i Japan. Poslednjih godina i Narodna Republika Kina pokazuje ozbiljnu volju i konkretne akcije u ozelenjevanju sopstvene privrede, kako podizanjem nacionalnih ekoloških standarda, tako i izvozom najprljavijih tehonologija u zemlje nižih ekoloških zahteva, među kojima se, nažalost, nalazi i Srbija.
Gde na listi najvećih zagađivača stoji industrija? Kako se objašnjava taj ogroman raskorak – Srbija kao deindustrijalizovana zemlja emituje daleko više zagađenja od takoreći svih zemalja Zapadne Evrope, a u ranijim periodima velike industrijske proizvodnje imala je daleko čistiji vazduh?
Komparativne nivoe zagađenja Srbije i Zapadne Evrope moramo posmatrati iz više uglova. Prvenstveno, ekološki standardi socijalističke Jugoslavije 1970-ih bili su slični onima u zemljama Zapada, kako zakonodavno tako i u praksi. Kraj 1980-ih je počeo da pravi ogromnu diskrepancu u zagađenju. Naime, u poslednjoj deceniji XX veka Evropa je već dobrano bila zašla u ekološku modernizaciju, koncept cirkularne ekonomije, te široku matricu održivog razvoja. Nasuprot tome, usled ratova, sankcija, loše spoljne i unutrašnje politike, jos lošije privatizacije, procesa dehumanizovane tranzicije i deekologizovane posttranzicije, današnja Srbija išla je trajektorijom dijametralno suprotnom od pomenute Evrope. Mi samo nominalno za zemljama EU zaostajemo trideset godina, faktički zaostajemo duplo više. Naše termoelektrane su manje efikasne, a više zagađuju nego pre trideset godina. Prvi i poslednji veći projekat obnovljivih izvora energije, hidroelektrana Đerdap, izgrađena je 1974. godine, i od tada se nismo pomakli u ovoj oblasti. Setovi ekoloških zakona de jure su pooštreni i usklađeni sa EU, a u praksi su niži nego u socijalističkoj Jugoslaviji. Inspekcijski nadzor gotovo da ne postoji, tako da je zagađenje postalo zločin koji će sigurno proći nekažnjeno, bilo da ste pojedinac, kompanija ili energetski sektor.
Kakve su u ovoj stvari obaveze Srbije u Poglavlju 27 tokom pristupnih pregovora EU i koliko ih poštujemo – legislativno, ali i u praksi?
Preko trideset procenata celokupne legislative EU dolazi upravo iz oblasti zaštite životne sredine, što samo po sebi govori u kojoj meri je Unija posvećena ekološkoj standardizaciji. Dosadašnja praksa Srbije, odnosno Skupštine Republike Srbije, od 2000. godine do danas je takva da se setovi zakona usvajaju formalno, bez ikakvog realnog osvrta na njihovu sprovodivost i bez ikakve volje da se stvori infrastruktura, kadrovska pre svega, da se zakoni sprovode u praksi. Ovo je konstanta svih postpetooktobraskih vlada, zaključno sa sadašnjom. Shodno tome, sektorski izveštaji EU o napretku Srbije u procesu priključenja redovno su najniže ocenjeni upravo u oblasti zaštite životne sredine. Otvaranje poglavlja 27 odlaže se već pet godina, delimično i s pravom, jer izgraditi kvalitetnu pregovaračku poziciju u ovoj oblasti, a sa stanjem životne sredine kakvo je naše, izuzetno je težak, sizifovski posao. Od početka evrointegracija, Srbija ulaže uvredljivo malo novca u ovu oblast, manje od 0,4 posto svog BDP-a, a preporuke EU su da to bude između 2 i 3 posto, dok su najmlađe članice EU, poput Rumunije i Bugarske, u svom pretpristupnom periodu ulagale sredstva u visini od deset procenata svog godišnjeg BDP-a.
Svedočili smo i pokušaju snižavanja parametara zagađenosti vazduha. Kako tumačite taj potez?
Lično, ovakve pokušaje rado nazivam „ekološkom kozmetikom“, s tim što je u ovom slučaju to bio očajnički naivan pokušaj, gotovo infantilan potez nadležne Agencije da čisto terminološki nešto što je dotad bilo definisano kao „zagađen vazduh“ preko noći nazove „prihvatljiv vazduh“. Bez nove uredbe o monitorngu kvaliteta vazduha, koja je pravni osnov da tako nešto bude ozvaničeno, ovo je ništa drugo do komičan prikaz nemoći jedne institucije da na pravi način odgovori problemu za čije je rešavanje zadužena.
Koliko je trenutna situacija u Srbiji uporediva sa situacijama u drugim zemljama koje su u međuvremenu ušle u EU (Hrvatska, Rumunija, Bugarska, recimo)? Da li je moguće prepisati tuđe recepte?
Nažalost, jedinu komparativnu prednost koju imamo u ovoj oblasti, a to je iskustvo onih koji su išli istim putem kao mi, ne koristimo. Kao obnevideli ili za put nezainteresovani ljudi, saplićemo se o kamenje onih čije smo korake gledali. Primer izgradnje MHE (minihidroelektrana) na preko osamsto lokacija širom zemlje, iz kojih bismo dobili zanemarljivu količinu energije a ozbiljno devastirali rečni krvotok Srbije, samo je jedan prikaz ekološkog slepila u kojem se nalazimo. Sistem MHE, koji se odavno pokazao kao medveđa usluga životnoj sredini u zemaljama širom sveta, svoje verovatno poslednje uhlebljenje našao je u dozvolama za izgradnju nadležnih institucija na teritoriji Republike Srbije. Recepte svakako moramo prepisivati, jer nemamo kadrovski kapacitet da se izborimo sami, bez prepisivanja dobrih praksi i odbacivanja loših. U svom ekološkog školovanja grešile su i Bugarska i Rumunija, kao i Hrvatska, čak i jedna Slovenija, što je ozbiljno upozorenje Srbiji. Navedene zemlje svoje greške skupo plaćaju u EU, a u ovoj su oblasti bili neuporedivo bolji đaci nego mi sada.
Naposletku – ima li prostora za optimizam? Koji se koraci čine lako rešivim, a koji bi zahtevali ozbiljnija infrastrukturna ili finansijska ulaganja? I najvažnije – ima li ozbiljnijeg pomaka bez drugačije državne politike?
Samo materijalna cena realizacije poglavlja 27 iznosi preko 15 milijardi evra, a svaka nova godina odlaganja standardizacije ove oblasti košta nas blizu 500 miliona evra. Vlast, a čini se ni građani, nisu svesni do koje mere ulazimo u probleme, čije su krajnje posledice hiljade naših preminulih sugrađana (samo od zagađenog vazduha imamo preko 6.000 prevremenih smrti svake godine). Teško je graditi optimizam ne samo zbog navedenih brojki, one same po sebi jesu strašne, već i zbog još strašnijeg odsustva sistemske orijentacije vladajuće koalicije na to da se ovim problemom u doglednoj budućnosti zaista bavi. Ako smo navikli da nam političari na vlasti ne ispune ni predizborna obećanja, suludo je očekivati da će nam ispuniti ono što nisu ni obećali. Rešavanje ovako titanskog problema ne može biti parcijalna odluka jednog ili dva ministarstva, nadležne Agencije ili zainteresovanih pojedinaca, ovakav problem može se rešiti isključivo sistemskim projektovanjem ove oblasti kao kontinuiranog prioriteta Vlade Republike Srbije u trajanju od najmanje dva puna mandata, tj. osam godina.
Intervju – Marko Vujić, Centar za ekološku politiku Fakulteta političkih nauka
Razgovor vodio: Stefan Slavković
