Životne priče prodavaca magazina Liceulice često su potresne, a još češće poučne, što je poznato redovnim čitaocima. Ipak, neki prolaznici koji nemaju naviku čitanja našeg magazina pa samim tim ni priliku da upoznaju te ljude različitih sudbina – ponekad im se čak podsmehnu i dobace nešto podrugljivo.
„Mene to ne dotiče“, kaže 37-godišnji Darko Čkonjević, koji o ovoj činjenici i svedoči, onako usput, tokom dugog i prijatnog razgovora. Uvrede je lako prevazići „ako si duhovno i moralno ispunjen“, objašnjava on dalje to stanje „iznad situacije“ i podseća na još neke mudrosti. Da se „dobro dobrim vraća“, i da „ako nešto snažno želiš, ceo svemir se napne da ti tu želju ispuni“. „To poslednje je rekao Paulo Koeljo“, ne bi da prisvaja tuđe misli.
Od ovog poznatog pisca-mistika još je prihvatio da treba biti skroman, a nikako zavidan, ili se samo prisetio kako je sam vaspitavan. Deo tog etičkog korpusa je i stalno samopreispitivanje i sagledavanje grešaka.
„Živo se sećam trenutka, iako mi je bilo četiri godine, kada je socijalna služba pitala brata i mene da li ćemo da živimo sa majkom ili ocem posle njihovog razvoda“, početak je njegove tužne i zanimljive ispovesti.
Opredelili su se za oca, najviše zbog bakinih (očeve majke) neprestanih kritika na račun Darkove majke. Ta odluka ga, čini se, i danas žulja jer tako nešto prelomiti nije laka ni za starije i zrelije. Baka ga je i odgajala, dok je otac „sedeo, ispijao kafe i palio cigaretu za cigaretom“, budući psihički oboleo. I ako bi nešto izustio, bilo je „ne marihuana, ne marihuana“.
Griža savesti zbog odluke da živi sa ocem Darka bi nagnala da beži sa časova kako bi posećivao majku, a bežao je i od kuće, spavao kod drugova, samo da ne bi gledao očevu tragediju: rapidno propadanje od raka pluća, svakodnevne dolaske hitne pomoći, gutanje sedativa protiv bolova…
Posle završenog osmog razreda zaposlio se, što je osujetilo Darkovo dalje školovanje. Brat mu je često prigovarao da ne sme da napustiti školu, ali Darko nije imao previše izbora. Živeli su u siromaštvu, pa dobro pamti vreme inflacije i „punog zamrzivača zaleđenih hlebova“. Drugovi su mu pomagali oko odeće i obuće, što ga je nagnalo da se što pre finansijski osamostali.
Kada je napustio školu, završio je kurs za barmena, a potonje godine bile su mu možda i najsrećnije u životu. Bilo je para od kojih su najslađe bile one od bakšiša. Taj posao Darko je voleo i zato što „nije morao da izlazi iz šanka, a da zna sve što se u gradu dešava“. U jednom periodu bio je i menadžer, što je bio veliki korak napred u karijeri, ali donelo mu je i prevelik stres, od koga je počela da mu opada kosa.
Onda se dohvatio poroka (koje ne bi javno da pominje), i sve je krenulo u sunovrat. Očeva upozorenja kao da su imali kontraefekat. Nevolje su jedna drugu stizale: otac je umro ’97, majka deceniju potim, a baba 2013, kada su braća prodala kuću. Svoj deo novca Darko je protraćio, i sve do zatvora bitisao je po napuštenim šupama. Tu je naučio lekcije suprotne onima iz detinjstva, da si Bog kad ti neko pošalje paket, makar taj paket bio i najgori.
Autorka: Dragana Nikoletić
Tekst možete pročitati u celosti u magazinu br. 47.
