Tekst: Dunja Karanović
Granica između javnog i privatnog prostora, koja dugo fizički i simbolički uslovljava rodne uloge, u poslednje vreme je pomalo izgubila na značaju. Javni i medijski prostor integrisani su usled pandemije u sferu privatnog, a novonastale okolnosti dovele su do uspostavljanja nove podele poslova – na kućne i na poslove „od kuće”. Međutim, pozicija žena u ovom kontekstu nije se mnogo promenila – poslovi „od kuće” novo su ime za staru kategoriju rada za koji su žene po pravilu manje plaćene, a njihov udeo u kućnim poslovima ostao je u domenu nevidljivog i neplaćenog. U ruralnim sredinama ove vrste nejednakosti još su izraženije, utoliko što je (neplaćenog) posla više, a sistemske podrške manje.
U okviru projekta „Nevidljivi rad žena na selu”, Žensko udruženje Kolubarskog okruga (ŽUKO) objavilo je analizu položaja žena na selu koja je obuhvatila njihovu zastupljenost u vlasništvu i radu unutar domaćinstava, kao i stavove ispitanika o tome ko i koliko treba da obavlja poslove u kući i okućnici. Osim toga, analiza je obuhvatila i promene koje je sa sobom donela pandemija. Prema prikupljenim podacima, kuće i gazdinstva u kojima žene žive u 88% slučajeva u vlasništvu su muškaraca, a u 84% slučajeva žene ne poseduju nikakvu zemlju. Žene su u ruralnim sredinama najčešće angažovane kao neformalna radna snaga, a 93% žena koje se vode kao „pomoćni članovi domaćinstva” nema penzijsko osiguranje, što ih čini jednom od najugroženijih kategorija kada je u pitanju rizik od siromaštva.
Kada je reč o vrsti poslova koji se u seoskim domaćinstvima obavljaju, 91,2% ispitanika navelo je da samo ženski članovi porodice obavljaju poslove održavanja higijene u kući, spremanja obroka, nabavki i sl., dok je 77,5% navelo to da isključivo žene vode brigu o deci. Najčešća objašnjenja za ovakve podele bila su ta da muškarci rade fizički zahtevnije poslove, a kućne „ne umeju” ili „ne rade dovoljno dobro”, mada je bilo i obrazloženja poput „ovo je Balkan” i „on donosi pare, i to je dosta od njega”. Za vreme pandemije mnoge socijalne usluge poput dnevnih boravaka, savetovališta i smeštaja morale su da prestanu s radom, tako da se količina „ženskog” posla znatno povećala.
S ciljem da se ovi problemi predoče lokalnoj zajednici, u okviru projekta je postavljena i predstava „Ko kosi, a ko vodu nosi”. Predstava, koju su u saradnji sa ŽUKO-m napisali članovi umetničkog udruženja „Presek dijagonala”, igrana je u Kolubarskom okrugu i namenjena je prvenstveno mlađoj publici. „Cilj projekta je bilo podizanje svesti stanovništva o doprinosu koji pružaju žene kroz neplaćeni rad na selu, radeći poslove kao što su čišćenje kuće, podizanje dece, poljoprivredni radovi, pa i teže fizičke poslove. Osim što su ti poslovi neplaćeni, žene najčešće nemaju nikakvu kontrolu nad finansijama u domaćinstvu. Edukovanje pre svega mladih, ali i odraslih, od izuzetne je važnosti kako bi se što pre razumelo da ne postoje „ženski i muški poslovi”, i kako bi žene shvatile da imaju pravo na svoje vreme, edukaciju, na lične izbore, kaže za LUL Tamara Belošević, jedna od autorki predstave. Prema njenim rečima, zajednica se često opire ovakvim temama, a pozorišna predstava, pogotovo ako ima elemente humora, može biti sjajan alat da se do publike dopre. „Do polovine predstave publika i ne shvata koliko je tema ozbiljna, a onda se ton naglo menja i gledaoci bivaju isprovocirani da se zapitaju, reaguju i čak javno priznaju da su svoje mišljenje promenili. Živa komunikacija i susret ’oči u oči’ najbolji su način da se pokrene razmišljanje”, zaključuje autorka.
Koautorka predstave, Aleksandra Belošević, dodala je i to da su u samom procesu rada na predstavi produbili sopstvena znanja i dobili motivaciju za dalje bavljenje ovom temom. „Naučili smo da je muškarac uvek više plaćen u odnosu na ženu za isti posao koji radi, i da je vrednost nevidljivog rada žene 88.000 RSD mesečno. Taj rad suštinski ne možemo da naplatimo, ali možemo i moramo biti svesni koliko je vredan. Kada bismo angažovale nekoga za sve poslove koje mi obavljamo same, morale bismo da izdvojimo toliko para. To saznanje ženama znači, jer se za ženu koja nema posao već radi u kući i oko kuće često govori da ne radi ništa. To je poražavajuće, ali nas kao ekipu podstiče na dalji rad”, zaključuje Aleksandra. Projekat “„Karijatide – stubovi društva”, na kome udruženje „Presek dijagonala” trenutno radi, baviće se poređenjem kvaliteta života žena u gradskim i seoskim sredinama.
Javne politike i mediji nemaju žensko lice
O kvalitetu života (ne samo žena već svih građana i građanki, iz svih sredina) ne možemo govoriti bez ispunjenja osnovnih socijalnih i ekonomskih prava, a to podrazumeva sistemsku podršku lokalnim zajednicama i bavljenje potrebama koje ne mogu biti zadovoljene isplatama jednokratne novčane pomoći, kupovinom traktora, koze ili povremenim ulaganjem u infrastrukturu. O selima se u medijima najčešće govori u kontekstu brojki i prinosa, a poteškoće s kojima se ljudi suočavaju pomenu se kao fusnote u pričama o napuštenim selima i padu nataliteta. Konkretni problemi koji se tiču seoskog života, a posebno potreba žena koje odluče da u selima ostanu, nedovoljno su zastupljeni u javnim politikama, i taj nedostatak često nadoknađuju organizacije civilnog društva i ženska udruženja.
Fondacija „Hajnrih Bel” (HBS) i Feministički kulturni centar „BeFem” već godinama sarađuju na projektima koji se tiču ekonomskog osnaživanja žena na selu, umrežavanja ženskih udruženja, razmene znanja i kreiranja kulturnih i medijskih sadržaja s fokusom na glasovima žena iz ruralnih sredina. O tome šta su naučile razmenjujući iskustva sa ženama iz sela Bezdan, Bački Monoštor, Stanišić i dr., za LUL su govorile Paola Petrić iz HBS Fondacije i Milica Batričević iz „BeFema”.
„Ovdašnje seoske zajednice još uvek su tradicionalne i veoma patrijarhalne, što znatno onemogućava razvoj svih ljudi, a posebno mladih žena. Kada žene nemaju pristup obrazovanju i osnovnim resursima za razvoj, neće imati ni mogućnost (samo)zapošljavanja, a samim tim ih neće biti ni u javnoj sferi. Pohvalno je što postoje mehanizmi unutar naše uprave kao što je Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, međutim donošenje novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti se oteglo, a javne politike nemaju uvek žensko lice”, kaže za LUL Paola Petrić i dodaje: „Zakonski okvir koji obezbeđuje i podstiče ravnopravan razvoj izuzetno je važan, ali i ulaganja u osnovnu infrastrukturu kako bi život na selima bio lakši, organizovaniji, bezbedniji, a kulturno-obrazovni sadržaji dostupni svima. Seoske zajednice bi mogle biti dobra mesta za život kada bi razvoj počivao na principima dobre uprave.”
HBS fondacija je 2013. godine započela rad na ekonomskom osnaživanju žena sa sela, pružajući različitim lokalnim udruženjima i preduzetnicama podršku u pisanju projekata, pronalaženju donatora i izradi biznis-planova. „Kada stavimo feminističke naočare sve nejednakosti i neravnopravnosti su uočljivije, a žene koje imaju feministički pogled na svet jasnije prepoznaju potrebe zajednica u kojima stvaraju i odlučnije su u želji da menjaju ustaljene društvene obrasce”, kaže Petrić.
Na inicijativu „BeFema” 2014. godine organizovani su prvi „Letnji feministički susreti seoskih žena” i pokrenuta je priča o umrežavanju, solidarnoj ekonomiji, ženskim zadrugama i mapiranju inicijativa i glasova žena sa sela. S ciljem stvaranja medijskih sadržaja koji bi ih adekvatno reprezentovali, o angažmanu žena sa sela snimljeni su serijali „Seoska trilogija” i „Heroina iz kraja”.
„Ideja nam je da stvaranjem novog sadržaja beležimo istoriju aktivizma i rada žena sa sela da ne bi bili zaboravljeni, i da se beleži njihova metodologija kako bi one mogle da uče jedne od drugih. Pokušavamo da učinimo vidljivim šta su motivi, želje i sistemi vrednosti žena sa sela, a ne samo koliko ari zemlje imaju, koliko prinosa i proizvoda. Mediji vole brojke i rezultate, i zato se o tome najčešće govori, ali rezultati nisu samo brojevi, nego i promene do kojih dolazi u samim zajednicama. Te promene često ostaju nevidljive, a to je ono što se krije iza vrednosti i motiva tih žena”, objašnjava Milica Batričević.
Promene do kojih je došlo upravo zahvaljujući inicijativama žena i ženskih udruženja u selima poput Bezdana, Bačkog Monoštora i Stanišića često prevazilaze potrebe lokalne zajednice, i treba ih shvatiti kao moguće modele za razvijanje održive poljoprivrede, ekološke i tranzicione pravde, i kulturne i rodne demokratije.
Jaka žena = neposlušna žena
Dragana Đapić, aktivistkinja iz sela Stanišić, već godinama organizuje kulturne i edukativne događaje i kampanje za lokalnu zajednicu, boreći se da se u selu „ženski aktivizam ne svede na štrikeraj i zimnicu”, a kulturni sadržaji na televizijski program. Pre nekoliko godina uspešno se izborila protiv zatvaranja seoske biblioteke.
„Naše seoske sredine još uvek su duboko patrijarhalne i ne mogu da se ne osvrnem na vreme kada su žene bile ’drugarice’. Mi smo se borili protiv zatvaranja seoskih biblioteka, koje su otvarane nakon Drugog svetskog rata. Moj utisak je da su tada ljudi imali veću svest o potrebi za obrazovanjem i duhovnom nadgradnjom seoskog stanovništva. Program za kupovinu kuća za mlade bračne parove na selima je dobar kao prvi korak, ali niko se ne bavi time šta će ti mladi bračni parovi da rade na selu. Žena koja nema decu na selu je još uvek ’niža klasa’, ’kriva’, ’jadna’. O podršci se piše, ali se ne piše o poslodavcima koji na razgovorima za posao pitaju da li žena ima nameru da rađa ili, ako je rodila, kolika su joj deca”, objašnjava Dragana Đapić.
Prema njenom iskustvu, prepreke za angažovano, udruženo i ekonomski osnaženo delovanje žena na selu nisu samo institucionalne, već dolaze i iz same zajednice. Žene koje „iskaču” iz stereotipnih rodnih uloga često nailaze na osudu društva. „Vrlo se neblagonaklono gleda i komentariše žena koja je doterana, koja ide na jogu ili folklor, uči jezike, šeta psa. Problem je što porodično nasilje neretko proističe iz tih ’ukradenih’ sloboda. Žene u seoskim sredinama potpuno su prepuštene same sebi – insitucije su daleko, žrtve ne znaju brojeve telefona za pomoć, policija je često na strani muškarca. Najčešći odgovor na pitanje zašto ne napusti nasilnika jeste da žena nema gde i nema od čega da živi ako napusti zajednicu”, kaže naša sagovornica.
Šansu za osnaživanje i promenu položaja žene na selu Dragana Đapić vidi u pravljenju obrazovnih programa za decu i mlade. U saradnji s Centrom za socijalni rad organizuje predavanja o porodičnom i medijskom nasilju, ali i programe koji promovišu rad žena u „opasnim” zanimanjima, koja preispituju patrijarhalne paradigme. Ovakve aktivnosti, kako kaže, nisu baš omiljene u selu i viđene su kao štetne po porodicu i tradiciju. Na predavanja o nasilju nikad ne dolaze muškarci.
„Dizanje glasa protiv nasilja često se tumači kao neprijateljska aktivnost usmerena na rasturanje porodice i tradicionalnih vrednosti. Jaka žena je neposlušna žena. A žena mora da sluša. Divni su sajmovi ženskog stvaralaštva, na koje rado iznosimo štrikeraj i zimnicu, ali umemo mi i više od toga. Predsednica Dobrovoljnog vatrogasnog društva deset godina je bila žena, direktorka škole je žena, predsednica Saveta Mesne zajednice je žena, sekretarka Mesne zajednice je žena, komandir naše policijske stanice je žena, i žene su gde god one žele da budu”, zaključuje Dragana Đapić.
