Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.

    Marko Vuković: Najteže mi je kad sam sam

    Razgovarala: Milica Terzić

    Foto: Sara Ristić

    Ovo je priča o Marku Vukoviću, jednom od najiskusnijih prodavaca magazina Liceulice, koga možete sresti kod Doma omladine. Da bi privukao pažnju, Marko koristi, kako kaže, jugoslovenski način promocije, uz glasno uzvikivanje „Novine, novine!”. S nostalgijom priča o toj velikoj državi, nadajući se boljem životu u sadašnjoj. Ako ne sebi, onda bar svojim sinovima, koji su mu i motivacija da svaki dan radi dva posla.

     

    Liceulice prodajem već šest-sedam godina, i za to vreme sam bivao na raznim lokacijama, a trenutno sam kod Doma omladine. Imam svoje mušterije. Za Liceulice sam čuo u Prihvatilištu preko druga Dače. On je prvi počeo da prodaje, i pitao me je da li bih hteo da mu se pridružim. Odmah sam prihvatio, iako mi je u početku bilo malo nelagodno. Mučio me je neki unutrašnji osećaj, mislio sam da je to za ljude koji ne mogu drugačije da se snađu, da zarade na drugi način. S vremenom sam prodavao sve više časopisa, tako da mi je i samopouzdanje raslo. Imali smo sastanke često, lako sam se uklopio. Družim se sa Dačom, sa svima ostalima se znam i dobro slažem. Pored toga što prodajem novine, svaki dan radim kao obezbeđenje. Umoran sam, ali uspevam sve da postignem. Više mi prija da prodajem novine, stekao sam mnogo prijatelja među kupcima, raznih profila i raznih zanimanja.

    Rođen sam u Bijelom Polju, ali me je put vodio širom Crne Gore, Srbije, pa i šire. Radio sam kao građevinar u Podgorici, pa se firma prebacila u Tivat, odakle sam svuda išao na teren, i završio u Beogradu. Zbog posla sam išao u Rusiju, Češku, radio sam po čitavoj Jugoslaviji, Evropi. Iako sam dosta proputovao, čini mi se da sam mogao više i da nisam video sve što sam mogao. Biti radnik na građevini je specifično zanimanje, a potrebna je i posebna fizička snaga. Kad se čovek povredi, teško je. Mene je zadesila povreda kičme kad sam radio u Češkoj, tako da sam rano otišao u invalidsku penziju. Ta penzija je vrlo mala, a zbog sporova koje vodim s jednom domaćom kompanijom, nedovoljna za normalan život. Razveden sam, i zbog brojnih problema koje sam imao sa bivšom ženom nisam imao drugog izbora, pa sam završio u Prihvatilištu.

    Život u Prihvatilištu je veoma težak i loše je uticao na mene. Trudio sam se da, iako sam tamo fizički, ne budem i psihički. Uglavnom bih prespavao i jeo, i bežao sam da prodajem novine i da radim bilo šta drugo. Nisam više tamo, već godinu i po, mada mi se život promenio nagore jer sam u sudskom procesu i prinuđen sam da radim dva posla kako bih mogao da živim iole normalno.

    U Crnoj Gori imam brata i tri sestre. Brat mi dosta pomaže. Korona je očajno uticala na prodaju, a i ja sam je teško podneo jer nisam mogao da idem u Crnu Goru, novine nisam mogao da prodajem, otkaz sam dobio u jednoj firmi gde sam isto radio kao obezbeđenje. Najteže mi bude kad ostanem sam, pa još kad nemam posao, teško mi bude da se pokrenem. Moja motivacija su deca, sinovi koji su porasli, ali ih i dalje gledam kao da su mala deca. Viđam se sa njima kad god je moguće. Dosta se trudim oko njih, mlađi je u srednjoj školi, stariji radi. Radim kako bih njima pomogao da kupe stan, ne želim da ih prepustim same sebi.

    Moram da rešim pitanje penzije, pa kad to rešim, da mogu da uživam samo u prodaji magazina. Mnogo sam nostalgičan za prošlim vremenima. Nedostaje mi jugoslovenski ritam života, tad su ljudi bili opušteniji, bili su i materijalno obezbeđeniji, sad je sve brzo.

    Trenutno živim na Zvezdari. Volim da prošetam pored Crkve svetog Marka, naročito nakon smena kad radim kao obezbeđenje. Slobodnog vremena imam jako malo, obično idem s posla na posao. Ranije sam dosta čitao, sad imam i probleme s vidom. Kad se sredi sve sa penzijom, vratiću se na selo i uživati u mirnom životu.

    Sa svim prodavcima magazina Liceulice imam lepu saradnju. Bilo ko da je u teškoj situaciji, preporučio bih da prodaju ovaj časopis. Drugim prodavcima bih savetovao da budu strpljivi. Svako ima svoj stil prodaje, ja koristim stari jugoslovenski način, vičem „Novine Novine, Liceulice Liceulice!“, i tako privučem pažnju, mušterije same prilaze. Da se ne hvalim, ali jedan sam od najiskusnijih prodavaca, praktično od početka. Ne volim da pričam o sebi, ali ipak rado popričam s kupcima, dovoljno je da mi priđu i razgovor krene.

    Podeli ovaj članak: