Tekst: Dunja Karanović
Ilustracije: Jovana Ćosić
Samoća i usamljenost se često posmatraju kao mnogo srodniji pojmovi nego što oni to zaista jesu. Zašto samoća može biti blagotvorna, zašto usamljenost to nije, i kako na sve to utiču društvene prilike u kojima živimo, čitajte u novom tekstu Dunje Karanović.
Britanski filozof Alan de Boton predložio je (još pre pandemije) novu definiciju zavisnosti, koja je u izvesnom smislu dovela u pitanje čitavu skupinu društveno poželjnih aktivnosti poput bavljenja sportom, čitanja vesti, pa čak i rada. De Botonov model kao zavisničko razume svako ponašanje kojim izbegavamo samoću i vreme provedeno sa sopstvenim mislima. Dosadašnja koncepcija omogućava da se uprkos bežanju od samoće i preispitivanju osećamo kao uspešni članovi društva, jer nam pruža paradigmu neuspeha i nesnađenosti u vidu negativnih stereotipa o zavisnosti, tom nekom Drugom koji se (za razliku od nas) nije snašao u svojoj društvenoj ulozi.
Kriza usamljenosti savremenog društva posledica je novih shvatanja samoće i vuče korene iz romantizma. Dok je potreba za osamljivanjem ranije shvatana kao plemenita, a okretanje ka unutrašnjem svetu i kontemplaciji kao čin povezivanja s Bogom, tihovanja, romantizam nas je uverio da je pronalazak srodne duše jedini način da se živi ispunjen život. Samački život (engl.: singlehood) postao je simbol neuspeha i neostvarenosti, znak da sa osobom nešto nije u redu. Ovakva slika samoće dovela je do velikog socijalnog pritiska da se vreme po svaku cenu provodi u društvu ili u potrazi za partnerom/partnerkom, a da je neuspeh u ovom polju nešto čega se treba stideti. Iz straha da ćemo završiti kao Elenor Rigbi iz istoimene pesme Bitlsa, često radije biramo da održavamo odnose koji nas ne ispunjavaju nego da ostanemo sami. A rezultat toga je još veća usamljenost.
Podvlačenje razlike između samoće i usamljenosti jedan je od koraka ka onome što De Boton naziva rehabilitacijom samoće – dok samoća može biti blagotvorna za razvoj ličnosti i mentalno (i fizičko) zdravlje, usamljenost je ono što vodi depresiji i drugim psihološkim problemima.
Samoća i usamljenost nisu isto
„Osama može biti vrlo prijatno stanje samoće koju sami biramo, i koju možemo koristiti kao priliku da ’napunimo baterije’, razmislimo o sebi i odnosima sa drugima, povežemo se sa prirodom, ili posvetimo omiljenom hobiju. Ova vrsta samoće može nam pomoći u stvaranju intimnijih odnosa sa drugima budući da u trenucima osame dolazimo do razmišljanja i predstava o sebi koje kasnije možemo podeliti s dragim bićem. Usamljenost, s druge strane, predstavlja vrlo neprijatno stanje odsustva povezanosti sa ljudima oko nas i ne podrazumeva nužno odsustvo drugih. Možda je i najteži osećaj usamljenosti onaj koji se javlja i kada smo okruženi ljudima.”, objašnjava psihološkinja Tanja Adamović.
Usled pandemije, uskraćene su nam brojne aktivnosti za koje vezujemo sopstveno mentalno i fizičko zdravlje, i nametnuto nam je upravo suočavanje sa samoćom i usamljenošću. Pandemijska samoća za mnoge je značila potpunu prepuštenost sebi, izostanak podrške društva i institucija, ali i produžene periode usamljenosti bez mogućnosti osamljivanja. Ono što je novo u ovom kontekstu jeste što je iz priče o samoći izuzet faktor izbora, a pridodata mu je konotacija deljene odgovornosti, neke vrste globalne solidarnosti i svesti da smo sami zajedno. Ipak, uza sve napore da se prevaziđe nedostatak fizičkog kontakta, mnogi su teško podneli ovo prinudno osamljivanje i posledice usamljenosti će oseća se još dugo.
„Usamljenost je blisko povezana s depresijom, čiji je čest simptom gubitak interesovanja za druge i subjektivni doživljaj da ne uspevamo da ostvarimo bliskost. Samoća je čest pratilac i drugih problema s mentalnim zdravljem poput socijalne fobije – straha da ćemo se obrukati pred drugima, ili agorafobije, straha od otvorenog prostora, koji one koji od njega pate može godinama držati zarobljene u samoći. Samoća utiče i na zdravlje našeg tela – prema jednoj metastudiji, osobe koje su usamljene i društveno izolovane imaju 26–32% veću verovatnoću prevremene smrti nego osobe koje nisu usamljene. Osećaj usamljenosti ima i direktan uticaj na mozak, pa tako u trenucima kada se osećamo odbačeno od grupe kojoj želimo da pripadamo, u našem mozgu se aktiviraju istu oni centri koji su aktivni kada osećamo fizički bol.”, kaže Tanja Adamović.
Pored izbegavanja boli, važan pokretač prilikom izbora nam je osećaj pripadanja i sigurnosti u sopstvenu ulogu u društvu. Stigma koja se vezuje za samoću čini nas sklonijima da se držimo društvenih normi vezanih za biranje profesije, partnerske odnose, sklapanje braka ili zasnivanje porodice, iako su one znatno drugačije u odnosu na ranije periode. Sloboda izbora koju danas imamo u izvesnom smislu implicira samoću jer sa sobom povlači odgovornost – ako sami donosimo odluke o tome kako ćemo živeti, sami ćemo biti krivi za sopstveno nezadovoljstvo i neuspeh. U tom smislu, izbor samoće i odstupanja od normi zahteva dosta hrabrosti, a norme obećavaju sigurnost. Milan Damjanac, filozof i psihoterapeut, smatra da je izmenjen odnos društva prema individui doveo do toga da smo više usamljeni nego ranije, i da mnogo više ljudi pati od depresije, oseća tugu i nezadovoljstvo.
„Bežeći od samoće i usamljenosti ljudi često biraju pogrešne partnere, rade poslove koje ne vole, i ostaju s ljudima koje ne cene. Treba raditi na tome da se u samoći ne osećamo usamljeno. Usamljenost proizlazi iz prevelikih očekivanja od ljubavi, koja je postala sveobuhvatno objašnjenje za to zašto je neko srećan ili nesrećan. U samoći čovek nauči da se nosi s tim da mu druga osoba ne može pružiti sve. Samoća nam omogućava da spoznamo ko želimo da budemo, koji su naši kapaciteti, šta možemo sami. Tek kad nauči da bude sam čovek može kvalitetno da bude sa drugom osobom”, objašnjava Damjanac za LUL.
Norme nas ne štite sve podjednako
Preuzimanje odgovornosti za sopstveni život znak je ličnog rasta i zrelosti, ali potpuno negiranje društvene odgovornosti odlika je savremenog kapitalističkog poretka, koji pojedinca prepušta samom sebi i dodatno marginalizuje socijalno ugrožene. Tiranija sreće, tj. imperativ sreće koja zavisi od novca i uspeha, umanjuje značaj saosećanja i dovodi do otuđenja i veće usamljenosti.
„Mediji, kultura i društvo su nam obećali da ćemo biti srećni ako zarađujemo, i da tamo negde postoje ljudi koji su potpuno srećni u svakom trenutku. Svi ljudi su često nesrećni, i sasvim je okej ne biti okej. Problem je što se sreća postavlja kao cilj, a bol poistovećuje s nesrećom. To dovodi do velike nesposobnosti da se bol podnese, i da se vide ljudi koji zaista pate i koji su u teškim životnim situacijama. Dovodi do toga da ljudi po svaku cenu izbegavaju svaku vrstu bola i da izbegavaju čak i teme koje su teške – teme smrti, beskućništva i zaista teških životnih okolnosti, jer nas te teme ugrožavaju. Počeli smo da se stidimo ljudi koji su bolesni, stari ili nemoćni, i da glorifikujemo samo lepotu i mladost. Potraga za srećom dovela je do opšte nesreće, plašenja i izbegavanja ljudi koji nisu uspešni po merilima koje je društvo propisalo”, smatra Milan Damjanac.
Sistem koji stigmatizira one kojima je potrebna podrška otežava ostvarivanje bliskosti i kvalitetnih odnosa, čime povlači sa sobom brojne posledice za mentalno zdravlje i stvara začarani krug samoće i usamljenosti. Suština krize usamljenosti modernog društva leži u tome što je pojedinac primoran da bira između privida slobode i privida sigurnosti. Osuđujemo one koji samoću nisu birali, a strah od greške nas navodi da sami radije biramo opciju usamljeni sa nekim. Norme nas ne štite sve podjednako, a bez socijalne pravde i sigurnosti nema ni prave slobode izbora.
„Kada neko odluči da ne prati društvene norme, gotovo uvek će naići na neku vrstu komentara od drugih pripadnika društva. Nažalost, kada se radi o ljudima koji nemaju izbora, svedoci smo toga da se njima još uvek ne posvećuje dovoljno pažnje. Poučni film kanadskog lekara i terapeuta Gabora Matea „Mudrost traume” govori o tome da trauma, psihološka rana, nastaje onda kada nemamo s kim da podelimo svoj bol. Ljudi iz socijalno ugroženih kategorija često su potpuno sami sa svojim bolom i to produbljuje njihovu samoću na više nivoa”, zaključuje Tanja Adamović.
Za izlaz iz krize usamljenosti potrebno je samoći vratiti dostojanstvo. Potrebno je, naime, podsetiti se pozitivnih konotacija samoće kao plemenitog izbora, napora da se radi na sebi, svom mentalnom zdravlju, i prilike da se čovek posveti unutrašnjem svetu i duhovnosti. De Boton kaže da nam umetnost i književnost pružaju upravo ovakve slike samoće. U najmanju ruku, omogućavaju nam da kad smo sami budemo u dobrom društvu.
Ako ne ispunjavaš očekivanje okoline, strpaće te u neki koš
Ana Miloš, mlada književnica iz Beograda, objavila je nedavno drugo izdanje svoje knjige „Kraj raspusta” (Booka, 2021), zbirke priča čiji su glavni motivi upravo samoća, potraga za slobodom i emancipacija. Junakinje svojih priča spisateljica često stavlja pred iskušenje samoće, preispitivanja granica sopstvene slobode i (ne)razumevanja društva u kome je imperativ konformizam. Njihovo opiranje standardima i ispunjenje u samoći to društvo doživljava kao pretnju, a njihove pozicije nas asociraju na Kamijevog „Stranca” (kad bi Merso bio žena koju zapravo razumemo i čiji je jedini greh to što želi da bude sama). Nasuprot stvarnom životu, ove junakinje čine realne napore da se ostvare u svojoj samoći, i time otvaraju nova pitanja u kontekstu društvenih pritisaka i sloboda. Da li mi njima zavidimo na slobodi i tome što umeju da budu same? Namećemo li norme jedni drugima kako bismo bili sigurni da smo svi usamljeni s nekim?
Prema rečima Ane Miloš, njene junakinje zapravo beže same od sebe, i najčešće prolaze kroz neku vrstu pucanja kako bi se oslobodile svojih i tuđih očekivanja. Pisanje o moralno nadmoćnim likovima i superherojima je ne zanima, i njene priče se stoga bave ljudima koji umeju da budu sebični i uvek su na ivici da padnu. Stav koji se čita iz većine priča jeste da je količina društvenih očekivanja i konvencija često preplavljujuća i štetna za zdravlje pojedinca, što dovodi do osećanja otuđenosti.
„Emancipaciju treba shvatiti malo šire ili dublje od ’odvojiti se od mame i tate’ i ’biti svoja žena’. Ona je imperativ uspešnog čoveka danas, biti individualan i samodovoljan, stavljati sebe u prvi plan. Postati neka vrsta perpetuum mobile čiji je konačni cilj da proizvede i rikne. Te odvratne ideje koje se prodaju kao ’empowerment’ gase mogućnost pravog osnaživanja i povezivanja ljudi”, objašnjava književnica za LUL i dodaje: „Emancipacija je dobra samo onoliko koliko odgovara određenom kontekstu, pa i društvenom. U ’Majci Hrabrost’ ima deo kad njen sin, koji je bio sjajan vojnik, ubije ljude u mirnodopsko vreme i zbog toga ga osude, a njemu nije jasno zašto mu sude kad je do maločas za to bio nagrađivan. Junakinje i junaci mojih priča obično se osećaju zbunjeno. Oni bi da se ubace u tu kolotečinu, ali je uvek shvate pogrešno: ili previše olako ili previše ozbiljno, pa ih ona odbije ili smoždi nabrzaka.”
Ana Miloš je uspela da za svoj rad i kreativnu samoću/slobodu dobije neku vrstu priznanja. Ipak, bavljenje književnošću ne uklapa se u potpunosti u ono što društvo smatra „pravim poslom”, a to, kako kaže, potvrđuje i republički budžet za kulturu. Njena umetnička praksa podrazumeva da provodi izvesno vreme u samoći, i tu već počinje sukob sa onim što se danas očekuje i nameće kao zdravo. „Društvena očekivanja prezirem i bojim se njihove zavodljivosti s kojom ti obećava da ćeš biti ’normalan’, odnosno ’prihvaćen’. Tu je i lažna emancipacija, kad se od tebe traži da ’budeš ono što hoćeš’, ali samo po strogo uspostavljenim pravilima i ograničenjima koje ’pristojno društvo’ očekuje. Ako devojka od preko 25 godina nema stalnog momka kojeg familija i komšije mogu da vide i u njemu prepoznaju budućeg muža, ona je odmah označena kao raspuštena. Ako ne ispunjavaš očekivanja okoline, strpaće te u neki koš. Problem je kad osude pređu u javni prostor, kad se putem medija, obrazovnih ustanova i umetnosti forsiraju kao nešto što je kako treba, nasuprot nečemu što ne treba”, upozorava Ura književnica.
