Autor: Lav Mrenović
Ilustracija: Monika Lang
Građani Vinče i okolnih naselja, uključujući Beograd, 18. maja probudili su se pred prizorom belog dima i uz neprijatan miris. S obzirom na to da nikakve informacije nisu dobili iz medija, okrenuli su se društvenim mrežama, gde su delili fotografije i opise neprijatnosti u potrazi za odgovorima. Ostali su bez zvaničnih informacija sve do narednog jutra. Tada je rečeno da se zapalio otpad na deponiji u Vinči, ali da je požar već lokalizovan i da nema razloga za brigu.
Međutim, dim i neprijatan miris nije prolazio ni narednih dana. Građani su sve više brinuli, a gradski čelnici i Gradski zavod za javno zdravlje su ih uveravali da je sve u redu, ali da ipak kada vide i osete dim, zatvore prozore i povuku se u svoje domove.
Požar je, na kraju, trajao punih četrdeset dana, i državne institucije i dominantni mediji nisu ga prepoznali kao ozbiljan problem. Koji mesec kasnije, u septembru, potpisano je javno-privatno partnerstvo vredno oko 300 miliona evra s jedinom firmom koja je iznela ponudu za izgradnju spalionice i dodatno uređivanje deponije.
Deponija u Vinči je u upotrebi od 1977. godine, prostire se na oko 68 hektara i na nju se dnevno odlaže oko 2.700 tona smeća. Kada je izbio požar, otpad je bio visine preko 40 metara. Požar je istakao deponiju kao važan problem javnosti, i njime se bavilo nekoliko medija i najviše Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, koja je organizovala protestne akcije i tribinu na kojoj je problem detaljnije obrađen.
Problem deponije u Vinči može se raščlaniti na tri međusobno povezana dela – ekološki, društveni i ekonomski.
Ekološki aspekt
Na osnovu istraživanja, procenjuje se da je oko 11,6% smrtnih slučajeva u svetu, na godišnjem nivou, povezano sa zagađenjem vazduha. Kardiovaskularne bolesti, moždani udar i rak pluća uzrok su 94% smrtnih slučajeva povezanih sa zagađenjem vazduha i čak njih 90% događa se u državama s niskim i srednjim prihodima, među koje spada Srbija.
U Srbiji je zagađenje vazduha dva puta veće od vrednosti koju preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Glavni izvori tog zagađenja su neefikasna transportna sredstva, sagorevanje goriva u domaćinstvima, elektrane na ugalj, industrija i sagorevanje otpada o kojem je ovde reč.
Srbija ima 164 zvanične deponije koje koriste javna komunalna preduzeća. Deponije ne ispunjavaju gotovo nikakve tehničke uslove ‒ nemaju skladišta za opasan otpad i postrojenja za njihovo tretiranje, kao ni sistem za odvojeno sakupljanje i tretiranje medicinskog otpada. Oko 7% njih nalazi se na udaljenosti manjoj od sto metara od naseljenog mesta, a 15% njih nalazi se na udaljenosti manjoj od 50 metara od vodenih površina.
Samo 60% stanovništva pokriveno je organizovanim sakupljanjem komunalnog otpada, što znači da su ruralne oblasti najviše pogođene zagađenjem. Zato ne treba da čudi podatak da u Srbiji ima i 4.481 nelegalna deponija, čije stanje i šteta koju prouzrokuju može samo da se zamisli. Na 97% svih deponija ne vrši se nikakva obrada otpada, a dim je u maju zabeležen na 101 deponiji.
Dr Ivan Gržetić, dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu, istakao je na jednom televizijskom gostovanju, dve-tri nedelje nakon početka požara, da bez obzira na to što su izmerene vrednosti u okviru dozvoljenog, u dimu ima još jedinjenja koja isparavaju zajedno s toplim gasovima, a za koje ovde nema opreme koja bi njihovu koncentraciju izmerila. Dakle, o opasnosti onoga što je gorelo, i što gori, može samo da se spekuliše.
Spalionica koja je nametnuta kao rešenje u hijerarhiji upravljanja otpadom poslednji je mogući korak. U procesu spaljivanja otpada nastaju ogromne količine šljake koju treba odlagati i toksičnog otpada za skup izvoz, jer ovde ne postoji postrojenje za njegov tretman. Takođe, tokom spaljivanja otpada oslobađa se velika količina gasova koja doprinosi efektu staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida, a u zavisnosti od stanja filtera i kvaliteta primenjene tehnologije emisija štetnih gasova može biti različita. Posebno je upitno koliko će vremena biti potrebno da se spali ovolika količina otpada, kao i kakvu bi emisiju štetnih gasova ispustila plastika iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.
Alternativa je takozvani zero waste sistem, odnosno proces koji podrazumeva prvo prevenciju nastanka otpada, zatim ponovnu upotrebu i reciklažu, i tek onda sagorevanje. U državama sa razvijenim ekološkim strategijama teži se da preko 95% otpada bude ponovo upotrebljeno, reciklirano ili obrađeno, a da se samo oko 5% odlaže. U Srbiji se, primera radi, reciklira svega 15% otpada, dok je EU taj procenat preko 50%.
Društveni aspekt
Radnici javnog preduzeća Gradska čistoća, koji rade i na deponijama, održali su štrajk upozorenja krajem 2016. godine zbog nezadovoljstva zaposlenjem na ugovor o privremeno-povremenim poslovima preko raznih agencija. Njih je oko 950 od 1.600 zaposlenih zaposleno „na ugovor“, neki i po deset godina. Oni tako nemaju pravo na godišnji odmor ili bolovanje i pored izuzetno teških radnih uslova.
U Srbiji 75% sirovina reciklažnoj industriji obezbeđuju neformalni sakupljači sekundarnih sirovina – od njih industrija i država ostvaruju višemilionske profite bez ikakvih ulaganja jer sakupljače država ne prepoznaje kao radnike, i stoga oni nemaju nikakva prava. Spalionica će obezbediti svega 33 radna mesta, dok kao neformalni skupljači rade neki od 35.000 socijalno ugroženih stanovnika, od kojih su većina Romi. Najviše su na udaru zagađenja od „Vinče“ bili upravo stanovnici neformalnog romskog naselja koje se nalazi svega nekoliko stotitina metara od deponije.
Razvijanje zelene ekonomije zapošljavanjem sakupljača otpada, kojih u Beogradu ima nekoliko hiljada, integrisalo bi ugrožene stanovnike u društvo, oni bi stekli osnovna prava i mogućnost za pristojniji život, a otpad koji bi završavao u spalionici bio bi višestruko smanjen.
Ekonomski aspekt
Početkom ove godine izmenama zakonodavnih okvira omogućena je privatizacija javno-komunalnih preduzeća, čime je profit stavljen ispred interesa građana. Javno-komunalna preduzeća su već decenijama zloupotrebljavana za partijska zapošljavanja, što je zapravo srž problema, a ne državno vlasništvo kao takvo.
Brojni internacionalni primeri pokazali su da javno-privatna partnerstva nisu održiva i nisu u interesu građana ‒ u Evropi i šire je talas rekomunalizacije i remunicipalizacije komunalnih usluga. Gradovi poput Pariza, Berlina i Barselone vraćaju komunalne usluge u javni sektor, i plaćaju vrlo visoke penale zbog raskida ugovora o javno-privatnim partnerstvima koja su sklopili pre par decenija.
Državna strategija za upravljanje otpadom predviđa otvaranje 29 regionalnih sanitarnih deponija, transfernih stanica, 44 reciklažna centra, centara za kompostiranje i spalionica komunalnog otpada. Većina nije sprovedena u delo uz najčešće obrazloženje da nema dovoljno sredstava. Tek krajem 2016. godine vlada je osnovala Zeleni fond, čiji je cilj da kompanije plate nadoknadu državi za štetu koju svojim poslovanjem nanose životnoj sredini, a da se prikupljena sredstva usmeravaju ka daljem razvoju reciklažne industrije. Međutim, primera radi, već godinama se naplaćuje ekološka taksa, a ta sredstva se očigledno nenamenski troše.
Stručnu pomoć Gradu Beogradu u formiranju ovog javno-privatnog partnerstva pružila je Međunarodna finansijska koroporacija, članica grupacije Svetske banke. Francusko-japanski konzorcijum „Suez i Itochu“, poznat po privatizacijama širom sveta uz pomoć globalnih centara moći, jedini je dostavio obavezujuću ponudu za javno-privatno partnerstvo na dvadeset pet godina od 38.278.900 evra na godišnjem nivou. U obavezi će biti da izgradi spalionicu, odnosno postrojenje za proizvodnju toplotne i električne energije iz otpada koju će preuzeti Beogradske elektrane. Cena odnošenja i tretmana otpada će se povećati dva do četiri puta, sudeći po iskustvu drugih država.
Odluka nametnuta odozgo, bez učešća i odlučivanja građana i stručne javnosti, na netransparentan, i samim tim, moguće, koruptivan način, nije poželjan vid upravljanja gradom. Dodatno finansijsko opterećivanje građana odlukom koju oni nisu doneli, i koja nije poželjna ni u jednom od gore navedenih aspekata, istaklo je niz problema manje vidljivih široj javnosti, a sa njom ona sada mora da se pozabavi i reši na istinski demokratski, ekološko osvešćen, socijalno pravedan i ekonomski održiv način.
