Autorka: Marija Jakovljević
Ilustrator: Vanja Vikalo Linnch
Teško da ćete naći osobu koja će vam reći da podržava nasilje, rasizam, da želi da živi u zagađenom okruženju i da je potpuno nezainteresovana za svoje zdravlje. Ipak, ogromna većina ljudi uvučena je u konzumerske prakse koje nameću industrija hrane, mode, hemije i lekova te industrija zabave ‒ industrije koje eksploatišu životinje, ostavljaju dramatičan ekološki otisak i normalizuju kulturu nasilja i ignorisanja.
Srećom, postoji prostor za optimizam, s obzirom na to da se sve više ljudi interesuje za vegetarijanski i veganski način života. O tome se govori kao o rastućim trendovima, ali i kao o stepenici ka zdravijoj i odgovornijoj budućnosti.
Neke kulture i religije odavno insistiraju na nekonzumiranju namirnica životinjskog porekla. Koncept vegetarijanstva ni u Evropi nije tako nov. Kako se navodi na sajtu vegansociety.com, prvi vegetarijanski kuvar koji je isključio i upotrebu jaja i butera objavljen je u Engleskoj 1849. godine (Kitchen Philosophy for Vegetarians by William Horsell of London). Vegetarijansko društvo osnovano je u Americi 1850, a reč „vegan“ prvi put je upotrebljena u kuvaru iz 1946. godine. Važno je naglasiti, posebno kada je reč o veganstvu, da nije stvar samo u režimu ishrane, već u generalnom odnosu prema upotrebi životinja, odnosno potrebi za promenom u svim sferama u kojima postoji njihova eksploatacija.
Kako se menjalo ekonomsko okruženje, menjale su se i naše prehrambene i konzumerističke prakse, iako se na njih uglavnom gleda u kulturološkom ključu. Film Food Inc ukazuje na dramatične promene u našoj ishrani u poslednjih pedeset godina u odnosu na prethodnih deset hiljada godina.
Servira nam se meso modifikovanih izobličenih životinja uzgajanih u nehumanim uslovima, zlostavljanih, brutalno ubijenih, prerađeno, spakovano u primamljiva pakovanja i poslagano u supermarkete. Kokoške su, primerice, modifikovane tako da rastu brže i imaju više belog mesa. U jednom trenutku njihove kosti ne mogu to da izdrže te one ne mogu da se kreću. Mnoge uginjavaju uvaljane u fekalije. Ostale bivaju brutalno ubijene. Ta industrija je nemilosrdna i prema ljudima koji je održavaju: farmeri se guše u dugovima u koje su ušli kako bi izgradili farme, pri čemu im se stalno nameću novi uslovi zbog kojih moraju dalje da se zadužuju kako bi ostali u igri.
Usled kljukanja životinja antibioticima uzgajivači i konzumenti neretko razvijaju alergije na njih. Odvratne poslove sakupljanja i ubijanja životinja često obavljaju radnici u statusu ilegalnih imigranata. Krajnji korisnici, kako pokazuju različita istraživanja, konzumacijom (ovakvog) mesa povećavaju rizike od niza bolesti.
Patnja životinja proteže se i na modnu industriju, koja uporno rabi pećinske prakse korišćenja krzna za odevanje, potom na medicinsku i hemijsku industriju koje sprovode stravične nepotrebne eksperimente na životinjama, a ne zaostaje ni industrija zabave (bilo da govorimo o filmovima, cirkusima, zoo vrtovima), u čijem temelju stoje prakse zlostavljanja životinja, eufemistično nazvane dresurom.
Iako su sve češće zabrane testiranja na životinjama, zabrane držanja životinja u zatočeništvu, zakoni o dobrobiti životinja, kao i apeli međunarodnih institucija da se u cilju iskorenjivanja gladi i očuvanja planete pređe na vegansku ishranu i sl., još je veliki put do potpunog oslobođenja životinja.
Film Eartlings ilustrativno prikazuje vezu između rasizma, seksizma i specizma. Feminističko delo Seksualna politika mesa autorke Kerol Dž. Adams ukazuje na patrijarhalnu matricu u odnosu prema mesu, mapirajući obrasce tretiranja ženskog i životinjskog tela kroz objektifikaciju, fragmentaciju i konzumiranje. U okviru zelenog i levog pokreta sve je više aktivista koji insistiraju na temeljnoj promeni odnosa prema životinjama kao jednom od ključnih preduslova za humanije i ekološko društvo. Od 2011. godine registruje se konstantan porast interesovanja za vegetarijanstvo i veganstvo, a Google Trends predviđa dalji rast. Raste i broj naučnih radova na polju medicine koji se bave biljnom ishranom.
Argumentacija u prilog veganstvu koncentriše se uglavnom oko etičke, zdravstvene i envajromentalističke ravni. Vegetarijci i vegani neretko se susreću sa „argumentom“ o prirodnoj selekciji i evoluciji koji navodno daje ljudima pravo da eksploatišu životinje, što je čist primer socijaldarvinizma i manjka znanja o ljudskom telu. No u prvom redu je ključno istaći da je nepotrebno i nedopustivo da životinje trpe bol, žive u lošim uslovima i budu ubijane zarad ljudi, koji na ovom nivou razvitka mogu na drugačiji način zadovoljiti svoje potrebe.
Oni maliciozni postavljaju pitanje dokle se ide u uvažavanju životinjskih prava, te da li se onda treba boriti i za zaštitu virusa i bakterija (?!). Iako vole da ističu da je jedenje mesa doprinelo razvoju mozga, nesposobnost da se napravi razlika između svesnih organizama koji osećaju bol i imaju osećanja i onih nesvesnih nameće pitanje čemu služi takav mozak. Upozorenja na ekološkoj ravni pokazuju da uzgoj stoke dovodi do krčenja šuma, uništavanja biodiverziteta, erozije zemljišta, zagađivanja vode. Stočarstvo čak u većoj meri doprinosi efektu staklene bašte od upotrebe benzina u vozilima. Na kraju se treba setiti i da ogromne količine hrane proizvedene po cenu ovakvog ekološkog otiska bivaju bačene. Dalje, treba imati u vidu da veliki deo naših prihoda odlazi na lekove i tretmane kojima pokušavamo da saniramo posledice loše ishrane bazirane na životinjskim proizvodima. Na tom tragu, mnogi danas propagiraju veganstvo u čisto antropocentričnom ključu, ukazujući na pozitivne efekte koje balansiran veganski režim ishrane ima u rešavanju problema gojaznosti, visokog krvnog pritiska, artritisa te smanjenja rizika od srčanih bolesti, karcinoma i sl. Razna istraživanja navode i da veganska ishrana unapređuje sportske performanse, podiže nivo energije, ojačava imunitet, produžava životni vek, ali i redukuje loše telesne mirise.
Aktivisti ističu da je hrana političko pitanje, gde se svakog dana suočavamo sa izborom kako utičemo na životinje, prirodno okruženje i klimu. Planeta neće još dugo moći da izdrži ovakav pritisak na resurse. Naučnici upozoravaju da će čak i s novim tehnologijama i daljim intenziviranjem proizvodnje, milioni ostati gladni (pri čemu je važno naglasiti da je problem prvenstveno u načinu korišćenja i raspodele, odnosno monopolizaciji resursa i tehnologije), a sve to će pratiti pogoršavanje klimatskih uslova i otimanje o vodne rezerve s kompanijama.
Međunarodne institucije sada propagiraju sezonsku i lokalno proizvedenu hranu. Postoje pokreti koji se pokušavaju vratiti „jednostavnom“ životu i sklanjaju se u industrijski još nekolonijalizovane delove. Evidentno je da nam treba nov sistem baziran na humanom odnosu prema životinjama i odgovornosti prema prirodi, u kojem bi se drugačije proizvodili i raspodeljivali hrana i dobra. U tom smislu ovo je borba i na ličnom i na kolektivnom planu.
Dok ne uspemo da promenimo sistem, možemo doprineti smanjenju patnje životinja: birati proizvode koji nisu životinjskog porekla niti su testirani na životinjama, bojkotovati sadržaje u kojima se zlostavljaju životinje, usvajati a ne kupovati ljubimce, podržavati akcije za zaštitu životinja i unapređenje prirodnog okruženja.
Hoćemo li mi biti generacija koja će napraviti revoluciju?
Statističke procene:
• Ljudi godišnje ubiju 53.000.000.000 kopnenih životinja.
• Samo u najvećoj klanici na svetu se dnevno ubije
32.000 svinja.
• Da bi se napravio jedan hamburger potrebno je više od 3,5 kvadratnih metara zemljišta.
• Prosečan obrok putuje 2414km (1500 milja) od farme do super marketa.
• 33% plodne zemlje se koristi za proizvodnju stočne hrane.
• Poljoprivreda u svetu, kako se navodi, troši 70% raspoložive slatke vode od čega trećina odlazi na stočarstvo.
• Potrebno je više od 15.500l vode kako bi se proizveo kilogram govedine i 1250l za proizvodnju iste količine žita.
• Životinje jedu više belančevina nego što mogu proizvesti: za svaki kilogram belančevina životinjskog porekla, životinja pojede skoro 6kg biljnog proteina.
• Godišnja prosečna potrošnja mesa po stanovniku u svetu nešto je veća od 40kg, ali je u razvijenim zemljama više od dva puta veća nego u zemljama u razvoju.
• Vegani ostavljaju 41,7% manji otisak u vidu gasova koji doprinose efektu staklene bašte u odnosu na otisak mesojeda i 13,9% manji nego otisak vegetarijanaca.
• Indija prednjači po broju ne-mesojeda gde se procene kreću do 40% stanovništva (2006), a zanimljivi su i Tajvan sa 13% (2007), Izrael 13% (2013), Ujedinjeno kraljevstvo do 11% (2002), Italija 10% (2009), Švedska 10% (2014), Austrija 9% (2013), Nemačka 9%(2009), Brazil 8% (2012), Kina 5% (2013). U našem okruženju prednjači Slovenija.
*Tekst objavljen u magazinu br. 30.
