Autor: Saša Dragojlo
Ilustracija: Bo Jing
Muške ženoubice oborile su ove godine sve rekorde ženomrzaštva i pomerile sve granice (pameti), ustrelivši dvadeset šest „neposlušnih ženskih grla“ ‒ jednako kao prošle godine, i to za samo tričavih pet meseci – pa bi se, parafrazirajući Simon de Bovoar, moglo reći da „žene žive rasute među do zuba naoružanim muškarcima“.
Da situacija bude još brutalnija, u samo dva dana (17‒19. maja) ubijeno je šest žena, čiji su leševi – zajedno s njihovim (samo)ubicama – dugo razvlačeni po medijskim strvinarnicama. Serijal „48 sati masakra“ izazvao je ogromnu pažnju javnog mnjenja, zgražanje „poštenog građanstva“ i zbunjenost „profesionalnih analitičara“, koji su se takmičili u frljanju floskulama i žongliranju opštim mestima.
BRATSTVO I KARABINSTVO
U tobože šokiranoj javnosti iskristalisala su se dva nemušta objašnjenja zbog čega se desio stravičan blitzkrieg femicid. Jedna verzija govori o moralnoj krizi, a druga o ekonomskoj. Prva polemiše o koroziji starih/dobrih/tradicionalnih/srpskih vrednosti i trulom „pozapadnjačenju“ i predstavlja integralni deo problema, a ne objašnjenje, dok druga teza insistira na tome da su zbog bede i siromaštva „ljudi“ sišli sa uma u mrkli mrak neuračunljivosti i posegli za smrtonosnim vatrenim oružjem.
Međutim, obe teorije gube iz vida da su ti poniženi/uvređeni/bedni „ljudi“ u stvari ‒ muškarci. Analitičari ne žele da vide sámu žrtvu, objekat nasilja – ženu. Ona je tu samo kolateralna šteta. Ti mudraci posmatraju svet kroz svoje teorijske naočari s patrijarhalnom dioptrijom, koja služi za (ne)svesnu neutralizaciju faktičke ženske „drugosti“ i muške dominacije.
Niko ne postavlja pitanje zbog čega bi žene bile većinske žrtve pucanja pod pritiskom nemaštine i beznađa. Nemaština jednako, čak i više, pogađa žene. Šta je uopše famozna kriza tradicionalnih vrednosti – to što je nasilje muževa nad ženama zaoštreno do pucnja lovačke puške, koji odjekuje u hipersenzitivnim ušima palanke brukajući časno porodično (muško) prezime? I zašto se uopšte prećutkuje polni/rodni karakter ovih ubistava?
Ipak, ovde zaista jeste reč o ekonomiji. O ekonomiji moći. Muškarci su u zapadnim društvima tretirani kao subjekti („ljudi“), dok je žena, kako kaže Aristotel, samo „nepotpuni muškarac“, a klitoris je, naravno, zakržljali falus. Muška tela „trenirana“ su da pucaju od arogantne snage, dok su žene „tretirane“ da izvode slabost: u njihova tela ne-moć je socijalno upisana.
Slika mlađanih dečačića koji jurcaju s plastičnim puškama nasuprot sramežljivim curicama koje vrckaju plastičnim lutkama visi kao ikona u svakoj „kući koja drži do sebe“. S logički dosledne old skul patrijarhalne pozicije, nema ničeg spornog u tome što muž ubije ženu – ona i jeste njegovo vlasništvo, razmenska roba, a čovek sa svojim/svojom robom može da radi šta god mu se prohte.
Različiti stručnjaci i (psiho)analitičari ističu raznolike bolesti zavisnosti, ali niko ne pominje, kako kaže Svetlana Slapšak, „odvikavanje od patrijarhata, jednog od najubistvenijih društvenih opijata koje poznajemo“.
I šta su uopšte te naše porodične vrednosti? Bog Otac lovac sakupljač, poslušna žena/majka/robinja, dete – nacionalni genetski materijal? Organska total(itar)na celina koja funkcioniše kao prirodni mehanizam? A posle se svi iščuđavaju dvodnevnom sprinterskom femicidu, kao da patrijarhat sâm nije zločin u trajanju. Čehovljevski rečeno, lovačka puška koja stoji okačena u predsoblju patrijarhalne mladosti, definitivno mora da opali u mizoginoj zrelosti.
TRŽIŠTE I STATUS QUO
Žensko telo je najkorišćenija sirovina za medijsku obradu na kapitalističkoj proizvodnoj traci. Patrijarhat normira tela, a tržište produkuje varijacije koje daju privid slobode izbora i ravnopravnosti. Patrijarhat i kapitalizam su međusobno isprepletani i njihovo razdvajanje u neoliberalnom svetu u kom živimo praktično je nemoguće
Kliknite i pogledajte ovo seksi telo! Kupite sjajni novi preparat za mršavljenje! Kako zategnuti guzu! Koja poslanica ima najduže noge! Kako da ostanete lepe za vašeg muškarca! Šta muškarci vole!
Inteligencija se uz ženu retko javlja: kada žena ne ispunjava potpuno estetske kriterijume, ili kada je samo dodatak lepoti! Fun fact: Fatalna žena, Šeron Stoun, ima IQ čak 154!
Famozni Dan žena predstavlja samo alibi liberalno-demokratskog poretka. Katartični isprazni ritual u kom „đentlmeni“ podmićuju svoje izabranice skupocenim drangulijama. Posle toga, zajednica se vraća u svoju učmalu baruštinu zapečaćenih uloga i pozicija.
Zar i sámo postojanje i održavanje nečega kao što je Dan žena nije diskriminatorno? Paradoksalno, jedino bi krvavi osmomartovski femicid ogolio suštinu diskriminacije – džokerski subverzivni čin koji bi izvrnuo prevrtljivu masku sistema kao zimsku rukavicu i prokazao mehanizam kojim melje uvek i svugde.
Ili bi se, ipak, magičnim neoliberalnim mariftlucima sve vratilo u „normalu“, a tržište bi ispovraćalo još jedan dragoceni osmomartovski artikal: Pištolj koji ispaljuje mirišljavu ružu s čestitkom!
ŠTO SE TIČE MERA – TRIPUT SECI!
Žene su ubijene, iako su prijavljivale dugogodišnje maltretiranje od svojih muževa. Muškarci su puštani iz pritvora uprkos dugogodišnjem maltretiranju svojih supruga, pretnjama smrću i intoksiniranosti. Policajci su skapirali da su to privatne stvari. Neki policajci i sami znaju kako je to. Neki vole i da popiju. Nadležni organi ne oduzimaju vatreno oružje ličnostima koje imaju nasilničku istoriju i svežanj krivičnih prijava za nasilje u porodici. Nadležni organi su obično mlohavi polni organi koji otaljavaju svoj posao i mrcvare svoje žrtve u dugogodišnjim nevoljnim snošajima.
Premijer kaže: „Vlada će doneti najrigoroznije mere protiv nasilnika ma koliko se to nekome ne sviđalo, ne rušeći naše tradicionalne vrednosti“. Premijer se i dalje pravda nasilnicima i nastavlja da ne shvata da je jedan veliki deo problema baš u „našim tradicionalnim vrednostima“.
„Istaknuti kardiohirurg“ u državotvornoj Politici kaže: „Žene nisu talentovane za hirurgiju. Posao hirurga im ne leži. Kao što im ne leži i jedna banalnost: parkiranje kola u rikverc. Uostalom, ni najbolji kuvari nisu žene već muškarci… Žene hirurzi… To je za mene nespojiva priča“, hirurški precizno secira ženske kompetencije ugledni kardiohirurg. U udžbeniku iz Kriminologije na Pravnom fakultetu žene postaju krive što su silovane jer se ponašaju nepromišljeno „šetajući mračnim ulicama, predgrađima, livadama u kasnim večernjim satima“. Takođe, „ženska osoba svojim ponašanjem dopušta stvaranje situacije u kojoj je ona na osnovu prosuđivanja bila dužna da predvidi mogućnost konfrontacije“.
Ko je studirao ovakve udžbenike, ni pakao silovanja neće mu teško pasti.
Ubijene žene neki bi čak možda izveli i na sud da se utvrdi da nisu one, kojim slučajem, sve izazvale („krive što su žive“), ali kako je povodom masakra u Kanjiži izjavio jedan „istaknuti ministar“ ‒ mrtva usta ne govore.
A naše društvo je izlapeli ostareli noj koji poslednjih četvrt veka drži glavu u živom pesku i nada se da će sve proći samo od sebe. Pre bi iskopalo sopstvene oči nego pogledalo istini u degenerisano lice.
