Danas se obeležava Svetski dan izbeglica, i podaci za ovu godinu govore da je jedan posto svetskog stanovništva trenutno raseljeno, što znači da je svaka 97. osoba na svetu raseljena usled konflikta ili progona. Danas se prisećamo teksta Dejana Kožula iz 55. broja LULa, u kojem možete pročitati priču, kao i neke od problema na koje je naišao mladi Karohi iz Kurdistana, na putu bez destinacije koji se slučajno završio u Beogradu, gde je Karoh stekao prijatelje, naučio jezik i pronašao dovoljno drugih razloga da ostane u njemu.
——————————————————————————————————————————————————————————————–
U Srbiji je trenutno u tranzitu između 3.500 i 4.000 izbeglica, u potrazi za životom daleko od ratova i siromaštva. Većini ideja da se trajno nastane u ovoj zemlji nije bila bliska, ako su za Srbiju uopšte i čuli. Priča koju pričamo govori, međutim, o jednom mladom Kurdu, Karohu Pištevanu. Kao i mnogi njegovi sunarodnici, Karoh je u Beograd stigao slučajno, ali stekao je prijatelje, naučio jezik i pronašao dovoljno drugih razloga da u njemu ostane.
Karoh je iz Kurdistana krenuo kasnije nego većina, i to sa samo petnaest godina, ostavivši za sobom porodicu, ali i neugodnosti sa oblačenjem uniforme i mogućnost da strada u nekom od čestih sukoba Kurda sa iračkom vojskom, pripadnicima ISIL-a i drugima. Želeo je više od toga. Odlučio se da krene na put u nepoznato, kao i mnogi njegovi sunarodnici. Turska, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Austrija. Trajalo je mesecima. Na kraju je iz Austrije vraćen u Mađarsku, a iz Mađarske je bukvalno poteran u Srbiju, gde je dobio azil i ostao.
Izbeglice u Srbiji obično ne borave duže od godinu dana, a od 2008. godine do danas pravo na azil odobreno je za svega 150 osoba. Srbija se našla na „balkanskoj ruti”, prvo samo kao tranzitna zemlja u pokušaju da se dođe do neke od država Evropske unije. Kad je Mađarska na svojim granicama postavila bodljikavu žicu, a Hrvatska pooštrila kontrolu, valjalo je imati više strpljenja da bi se krenulo dalje.
„Video sam da ljudi idu u evropske zemlje kako bi se spasli od rata, pa sam odlučio da krenem i ja”, započeo je skromno svoju priču Karoh. „Prvo sam došao u Tursku. Bio sam još maloletan. Nikad nisam video ono što sam tamo video. Krijumčari ljudima, trgovci drogom, tuče, noževi… Mnogo sam se plašio dok sam bio tamo.”
Nakon dva meseca u Turskoj, zajedno sa još pedesetak ljudi pešačio je četiri dana i prešao u Bugarsku, za koju tek nema nijednu lepu reč.
„Tamo je bilo grozno. Udarali su me, pljuvali, kao i druge izbeglice. Proveli smo sedamnaest dana u kući jednog krijumčara, i onda krenuli za Srbiju. Na granici nas je uhapsila bugarska policija i jedanaest dana smo bili u zatvoru. Spavao sam na podu tih jedanaest dana jer je zatvor bio pretrpan, a nakon toga su me odveli u kamp, koji je bio prljav i odvratan.”
Dva i po meseca je, kaže, bio u Bugarskoj, a kako su već imali loše iskustvo s pokušajem prelaska u Srbiju, krenuli su za Rumuniju. Uspešno su prešli, i tamo je bio sedam meseci.
„U Rumuniji nije bilo toliko loše kao u Bugarskoj. Ljudi su bili super. Tražio sam azil, ali mi nisu dali, pa sam krenuo ka Mađarskoj.”
Ističe da je azil tražio i u Bugarskoj, gde svako izbeglo lice mora da traži azil. U suprotnom, rizikuju godinu do godinu i po dana zatvora, čak i maloletna lica, što je on bio u tom trenutku. Ili ih vraćaju tamo odakle su pobegli.
Dogurao je nadomak Beča, kad je uhapšen i vraćen u Mađarsku. Odatle je, kao što smo spomenuli, bukvalno gurnut u šumu, kroz koju je ušao u Srbiju. Videvši ćirilicu, uplašio se da je opet nekako završio u Bugarskoj, ali…
„U Mađarskoj su mi uzeli sve stvari, uključujući telefon. Pitao sam neke ljude na ulici, pa sam shvatio da nisam u Bugarskoj. Još u Rumuniji su mi pričali da su u Srbiji ljudi dobri, da su neki tu proveli mesece spavajući u parku, ali i da ima previše izbeglica. Došao sam do Beograda. Kod železničke stanice je kafić gde sam našao jednog dečka, Kurda, koji me je odveo do kampa u Krnjači. Tu sam ostao. Bilo mi je jako teško. Bio sam sa sedamnaest Avganistanaca, i nisam znao jezik. Plašio sam se, ali sam se snašao”.
U Centru za azil u Krnjači bio je, kako kaže, godinu i tri meseca. Tu je krenuo u školu, dobio je staratelja, a Beogradski centar za ljudska prava obezbedio mu je i advokate koji su mu pomogli da zatraži i dobije azil. Njima je jako zahvalan, ističe to, jer je pre sedam meseci dobio azil.
Osim što nije odustajao ni kad mu je bilo najteže, Karoh je poseban i po tome što nije prepustio drugima da mu u potpunosti uređuju novi život. Vrlo je komunikativan, a za ovo kratko vreme koliko je u Beogradu uspeo je da savlada jezik. Malo kroz školovanje (vanredno je završio osnovnu i nastavio da pohađa srednju za poslastičara), ali pre svega volontirajući u alternativnom umetničkom prostoru „Kvaka 22”. To je jedno nadasve otvoreno mesto – galerija, kafić i klub u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, gde je Karoh najviše i naučio.
„Upoznao sam na ulici dečka, malo smo pričali, rekao mi je da radi tamo i da dođem ako želim da vidim. Tako sam počeo da volontiram, kako bih više komunicirao s ljudima i naučio jezik. Tamo sam se najviše družio s ljudima.”
Osim volontiranja u „Kvaki 22”, Karoh radi i u jednom arapskom restoranu u blizini Slavije. Gazda restorana je Arapin, koji je i sâm prošao sličan put, i dobro razume Karoha i probleme od kojih je pobegao. Napominje da mu je i on dosta pomogao.
Danas živi u domu sa cimerom, takođe Kurdom, koji radi kao frizer. U domu je uglavnom okružen omladinom iz Srbije. Nema nikakvih problema s njima, a ni oni sa njim.
Pored prava na utočište, Karoh je dobio i ličnu kartu na pet godina. Mašta o pasošu, kako bi mogao da ispuni jednu veliku želju. Mnogo mu nedostaje mama. Da. Mama. Karoh je tek napunio osamnaest godina, i s mamom se čuje svaki dan. Ne postoji šansa da se vide, kaže.
„Vize su problem, a meni ne daju pasoš. Rekli su mi da čekam i da ćutim. Nadam se da će uskoro izmeniti zakon i da ću dobiti pasoš. Vrlo sam zadovoljan životom u Srbiji i odnosom ljudi prema meni. Još samo da dobijem pasoš…”
U Beogradskom centru za ljudska prava nam kažu da je prema Zakonu o azilu iz 2008, Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo dužno da usvoji obrazac izbegličke putne isprave u roku od šezdeset dana, a da se to nije desilo ni do danas, iako je ista odredba predviđena i novim Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti iz 2018. godine. „Zbog toga svi oni kojima je usvojen zahtev za azil imaju ograničenu slobodu kretanja, iako mnogi žele da vide svoje porodice, ili treba da putuju zbog posla”, ističu iz Centra.
Tekst: Dejan Kožul,
iz 55. broja LULa
Foto: Sara Ristić
