Incijativa „Pravo na vodu” od proleća prošle godine učestvuje u borbi za svima dostupnu vodu. O tome kakve su perspektive i problemi ove borbe, te u kakvom je ona odnosu sa ostalim progresivnim pokretima i grupama, za ovaj broj magazina smo razgovarali sa aktivistkinjama i aktivistima inicijative „Pravo na vodu”.
Ko čini inicijativu „Pravo na vodu” i na kojim principima ste se okupili?
Inspirisani borbom za reke lokalnih inicijativa širom Srbije, svežim rezultatima istraživanja o vodosnabdevanju i istraživanjem o vodi kao prirodnom resursu, kojim se nekoliko nas već bavilo, okupili smo se u proleće 2018. Shvatili smo povezanost i univerzalnost problema vezanih za dostupnost vode, i pozvali organizacije u kojima smo aktivni (7 zahteva, Levi samit Srbije, Socijaldemokratska unija) i nekoliko pojedinaca da se udružimo. Tada nismo imali jasan plan kakva ta inicijativa treba da bude, pa je usledilo nekoliko meseci isprobavanja, konsultacija s ljudima iz struke, lokalnim aktivistima i aktivistkinjama, ali i onima iz drugih evropskih zemalja, kao i upoznavanje sa sopstvenim interesovanjima i mogućnostima. Ovo se ispostavilo kao jako važno, jer učili smo jedni od drugih, postavili realne ciljeve i održavali dobru komunikaciju i drugarsko poverenje bez koga nema održivog organizovanja. Prvi i osnovni princip koji nas povezuje jeste da svako, apsolutno svako ljudsko biće ima pravo na zadovoljenje potrebe za pitkom vodom. Iz toga proističe da voda ne može biti roba kojom se trguje, da se vodom kao tako dragocenim resursom mora održivo upravljati u interesu društva, a i budućih generacija, te da se pristup vodi ne sme privatizovati.
Koje borbe, u kontekstu našeg društva, smatrate ključnim u zagovaranju ideje da voda mora biti tretirana kao javno dobro?
Borba meštana Stare planine protiv izgradnje MHE sigurno je jedna od najvažnijih borbi za javno dobro u Srbiji. Lokalne zajednice suočene sa istom pretnjom organizovale su se i skrenule pažnju javnosti na ovaj problem. Time su pokrenuli nov talas interesovanja za ekološka pitanja u Srbiji, ali, što je još važnije, nisu se zadržali samo na zaštiti prirode. Oni su pokrenuli širu debatu oko toga šta ne sme biti predmet eksploatacije. Različite varijante njihovih parola nose istu poruku: Vodu vam ne damo! Obraćaju se investitorima koji žele privatizacijom reka, koje su naše, da steknu ličnu korist.
Aktivnosti ljudi iz Zrenjanina važan su primer borbe za pravo na pijaću vodu. U ovom gradu voda je zabranjena za piće i pripremanje hrane još od 2004. godine. Svaka lokalna vlast je obećavala rešavanje tog problema, ali ono je dugo godina izostajalo. Kao konačno rešenje odobrena je privatizacija vodosnabdevanja, kroz javno-privatno partnerstvo, iako je po tadašnjem Zakonu o komunalnim delatnostima to bilo nelegalno. Premijerka je najavljivala da će odgovorni snositi posledice, ali je umesto toga zakon promenjen, i nelegalno je postalo legalno. Nakon nekoliko meseci rada fabrike, ispitivanja pokazuju da je voda i dalje neispravna. Zrenjaninci nisu dobili ispravnu vodu, ali dobili su veće račune.
Nedavno su nam se obratili i ljudi iz Brankovine, koji od avgusta nemaju pristup vodi iz vodovoda, dok istovremeno lokalna vlast i JKP „Vodovod Valjevo” ne čine dovoljno da bi problem bio rešen. Ovakvih problema je u manjim sredinama mnogo. Imajte na umu da po podacima koje objavljuje Institut zа јаvnо zdrаvljе Srbiје „Batut”, čak polovina vodovoda u Srbiji ima neispravnu vodu. Dakle, situacija je alarmantna, a borbe malobrojne i raštrkane. Cilj pokretanja inicijative „Pravo na vodu” između ostalog je i njihovo povezivanje i osnaživanje.
Ove godine ste Svetski dan voda obeležili akcijom „Voda za sve” u jedanest gradova u Srbiji. S kojim se sve problemima aktivistkinje i aktivisti sučeljavaju na lokalu? U kojoj meri je moguće ove borbe objediniti u jednu? U čemu se ogleda uspeh ovakve akcije?
Moramo da pomenemo sva mesta gde je u Srbiji prvi put na ovakav način obeležen Svetski dan voda. To su Subotica, Bačka Topola, Zrenjanin, Novi Sad, Vršac, Šabac, Beograd, Nova Pazova, Petrovac na Mlavi, Kraljevo, Pirot, Niš i Predejane. Dok je npr. u Subotici i Zrenjaninu bolna tačka neispravna voda iz vodovoda i pokušaj privatizacije komunalnih usluga, u Pirotu su ljudi protestovali tokom sednice Gradskog veća zbog davanja dozvola za izgradnju malih hidroelektrana na Staroj planini. Šabac je istakao ekološku svest, a Beograd nedopustivu privatizaciju obale i ugrožavanje reni bunara i nasipa koji brani stotine hiljada stanovnika leve obale Save. Bilo je i slučajeva da u istom gradu više inicijativa želi da se priključi akciji, a međusobno nisu u komunikaciji. Jedan od uspeha je i to što se nekoliko njih povezalo, i nadamo se da će nastaviti saradnju.
Da budemo iskreni, iako smo imali uvid u dosta problema po Srbiji, bili smo prilično iznenađeni velikim odzivom lokalnih inicijativa da se obeleži Dan voda. Ljudi van Beograda koji su svesni problema i pretnji po svoje pravo na vodu vrlo često se osećaju usamljenim u toj borbi, i žale se da nema solidarnosti, da je publika malobrojna, da lokalna vlast ćuti, a da je šira javnost potpuno nezainteresovana. To nas je i motivisalo za akciju: ako javnost ne čuje žubor nekog dalekog potoka ili muk prazne slavine, čuće kad ih prenesu stotine glasova sinhronizovano. Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju!
Dakle, najvažnjiji uspeh je da je u javnosti skrenuta pažnja na uskraćivanje prava na vodu stanovništvu Srbije, zatim to što su manje inicijative koje se bore bar toga dana bile vidljivije kako u svojim lokalnim sredinama, tako i u široj javnosti. Glavni zahtev koji smo zajednički stavili u fokus jeste promena Ustava i uvođenje u ustavne okvire prava na pitku vodu, koja se ne sme distribuirati na profitnoj osnovi. Zanimljivo je da je, par dana nakon Svetskog dana voda i naših akcija, jedna parlamentarna partija održala svoj skup zahtevajući – isto to. Ako je odjek naše akcije takav da se u parlamentu počinju pomaljati i naši zahtevi, mislimo da smo na pravom putu.
Zajedno sa udruženjem „Savski nasip” organizovali ste protestnu šetnju po Savskom nasipu, takođe na Svetski dan voda. Međutim, iako je šetnja bila uredno prijavljena, organizovan je i kontraskup, s koga su se, spram učesnika šetnje, čule standardne opaske kojima zvanični ili nezvanični predstavnici režima obasipaju opozicione pokrete. U kojoj meri i na koji način se borba za vodu kao javno dobro uklapa u šire progresivne borbe kojima svedočimo? Zašto je važno da postane njihov deo, a opet, zašto je važno i da zadrži izvestan stepen autonomije?
Mi smo na Savski nasip došli s namerom da iskažemo svoje protivljenje privatizaciji priobalja i ugrožavanju izvorišta pitke vode, a na samom nasipu nam je bilo uskraćeno osnovno pravo kretanja. Policija nije želela da nam obezbedi mogućnost da prošetamo nasipom, što smo po svim zahtevanim procedurama prijavili. Borba za Savski nasip tako uključuje čitav spektar različitih borbi – branimo pravo na pijaću vodu, branimo obaloutvrdu, na kraju krajeva i pravo na slobodno kretanje i pristup javnoj površini.
Borba za vodu kao javno dobro ima veliki mobilizacijski potencijal. Ljudi koji izbegavaju politiku reaguju na otimanje reka, nasipa i drugih vodnih dobara. Stvaraju se pokreti kojima je zajednička odbrana javnih dobara i razvijanje ekološke svesti. Na tom planu već dolazi do povezivanja različitih pokreta iz Srbije koji se bave pitanjem voda i do stvaranja jednog šireg progresivnog pokreta. Ipak, glavna vrednost ovih borbi je što se ljudi uče organizovanju. Kroz razmenu mišljenja i iskustava dolazi do artikulisanja zahteva kojima se traže ili poštovanje ili izmena zakona, jer oni zasad štite skoro isključivo interese moćnijih. Na tom polju može doći do povezivanja i sa drugim progresivnim borbama, kao što su borba za stanovanje, radna prava, borba za prava žena i druge.
Problem s dostpunošću vode, naravno, nije ekskluzivno domaći. Na koji način je inicijativa „Pravo na vodu” povezana sa sličnim inicijativama koje deluju u regionu, ali i šire, na evropskom ili globalnom nivou? Koje su specifičnosti ovog područja kad je ova tema u pitanju, a na kojim primerima aktivističkih praksi možemo učiti?
Nedavno smo postali deo šire evropske mreže, European Water Movement (EWM), koja okuplja brojne inicijative u borbi za pravo na dostupnost vode. Uspesi u borbi protiv privatizacije vodosnabdevanja i ogroman talas rekomunalizacije, koji je zahvatio velike gradove poput Berlina ili Pariza, pomera fokus privatnih kompanija na istok Evrope, gde pokušavaju da pronađu nova utočišta za stvaranje profita. Zato je ovaj vid internacionalnog povezivanja od iznimne važnosti za jačanje naših kapaciteta i omogućava nam da učimo iz konkretnih borbi koje su ljudi širom Evrope vodili kako bi imali pravo na dostupnu pijaću vodu.
EWM je 2012. godine pokrenuo Evropsku građansku inicijativu sa zahtevom da EU i zemlje članice obezbede svom stanovništvu pravo na vodu i kanalizaciju, uz dodatak da snabdevanje vodom i upravljanje vodnim resursima ne sme biti podređeno tržišnoj regulaciji. U kampanji je prikupljeno više od 1,6 miliona potpisa, ali se evropske institucije ni nakon nekoliko godina nisu odredile u ovoj stvari.
Borba traje i širi se. Voda nije resurs koji je moguće teritorijalno ograničiti, pa je i međunarodno povezivanje u borbi za pravo na vodu logičan korak.
Razgovor vodio: Bojan Marjanović
