U ovom broju našeg magazina pismo sebi mlađem pisao je poznati pozorišni reditelj Kokan Mladenović.
Dragi moj mlađi Mladenoviću,
Za početak se opusti, sigurno više volim tebe tada nego sebe sada.
Ako je za utehu, ostvario sam neke tvoje snove, ali sam i neke tvoje sanjarije pretvorio u noćne more. Bojeći se da ćeš znati tačno da izračunaš tu nemalu razliku (ipak ti je tata profesor matematike), retko ti pišem. Što bih ja saginjao glavu pred tamo nekim balavcem iz tamo neke Donje Vrežine pored Niša? Šta ja imam da crvenim pred jednim fudbalerom podmlatka „Radničkog” iz Niša, pred jednim običnim pionirskim instruktorom i dvostrukim nosiocem štafete mladosti? Pa nisi ni ti preda mnom baš nedužan, dečače. Ja sam se igrao, glumio za svoj groš, pa glumio zabave radi u humorističkoj grupi „Tatina deca”, a ti si, ne verujući da je život zanimljiv i sam po sebi, požurio da me upišeš u Srednju glumačku školu, zaludeo si mi mozak pozorištem, sproveo si me strojevim korakom svoje ambicije na pozorišnu režiju i sad sam tu gde sam – u pozorištu. I sad ne znam iz njega da izađem sve i da hoću.
Kaže Šekspir (onaj čijeg si Romea nevešto glumio pred balkonom prve komšinice): „Pri rođenju svi plačemo došavši u ovo veliko glumište budala.”
Život će te naučiti da svet jeste veliko glumište, da mu budale ne nedostaju, ali će ti pokazati da uvek ima fantastičnih ljudi kojima se vredi diviti, ljudi koji će te inspirisati svojom maštom, duhovitošću, genijalnošću ili dobrotom.
Nadam se da nikada nećeš biti toliko glup da pomisliš da sve znaš i da će te svest o sopstvenom neznanju stalno voditi napred.
Nadam se da ćeš čitati „Malog princa” bar jednom godišnje i na vreme prepoznati ko je ruža, ko lisica, a ko zmija i šta one znače.
Nadam se da ćeš surfovati na Novom valu preko svih strašnih zvukova koji će doći.
Nadam se da ćeš manje tugovati za zemljom koju voliš ako ti obećam da će ti tvoj posao omogućiti da zauvek živiš u Jugoslaviji, među svim tim divno različitim ljudima, u najlepšoj zemlji na svetu.
Nadam se da među klikerima u džepu imaš još nepotrošenih ideala.
Nadam se da nikad nećeš prestati da se nadaš.
Tvoj,
Kokan Stariji
