Razgovarala: Milica Terzić
Foto: Sara Ristić
Sigurno ste u novom spotu Nikole Čuturila za pesmu „Lice ulice” primetili nasmejanu bubnjarku, našu prodavačicu Anicu Klepo. Iako zapravo ne svira bubnjeve, Anica je spremna da se upusti u razne izazove kako bi se što više čulo za njenu priču, i kako bi problemi osoba koje žive u ustanovama socijalne zaštite postali vidljiviji.
Ne sviram bubnjeve, više uživam u plesanju. Volim da budem prisutna u javnosti i da idem na televiziju. Nemam strah od javnog nastupa, zato i jesam u spotu. Mnogo mi znači podrška Licaulice. Preko poznanice sam čula za Magazin, upoznala sam se sa svima i počela sam da prodajem malo pre korone. Taman kad mi je prodaja krenula, morala sam da prestanem. Nastavila sam tek u junu ove godine. Četrnaest i po meseci sam bila u izolaciji u domu za stare. Bilo mi je mnogo teško. Imala sam osećaj kao da sam u zatvoru i ništa mi nije bilo jasno šta se dešava napolju. Kad sam prvi put izašla iz izolacije, padala je kiša, ali sam od sreće sve vreme išla peške. Kad je čovek četrnaest meseci zatvoren, sve mu izgleda drugačije, grad mi je bio nepoznat.
Taj period me je podsetio na vreme kad sam bila smeštena u domu u Sremčici. Tad je isto bilo zabranjeno izlaženje napolje. U tom domu sam bila šesnaest godina. Došla sam jedne srede, 1995. godine, i sećam se da je tad bio veliki sneg. Rođena sam u Bačkoj Palanci, ali tu sam samo prvi razred završila. Išla sam u specijalno odeljenje. Pošto mi je mama umrla, a sa ocem nismo imali dobar odnos, mene su premestili u dom u Negotinu. Najteže mi je bilo što sam morala da napustim svoju kuću. Tad sam imala sedam godina. U Negotinu sam završila osnovnu školu i počela da učim srednju školu za frizere, ali samo prvi razred sam završila. Centar za socijalni rad me je premestio u dom u Sremčici, a braća i sestra su ostali u Negotinu i tad smo izgubili svaki kontakt. Jedina dobra stvar u izolaciji bila je to što sam preko Facebook-a sasvim slučajno našla sestru preko prezimena. Javila sam joj se i sad se redovno čujemo.
Pre nekoliko godina mi se ukazala prilika da izađem iz tog doma jer sam bila korisnica programa „Stanovanje uz podršku”, i živela sam u stanu. Tu sam naučila da kuvam, perem, da se snalazim u gradu. Tad sam bila najsrećnija. Osećala sam se slobodno, mogla sam sve da radim kad hoću, da dođem kad hoću, da mi dođe društvo, da raspremam kad hoću. Taj projekat je bio odličan, žao mi je što se završio. I dan-danas mi je žao. Morala sam da se vratim u Sremčicu, ali mi je socijalni radnik predložio da idem u Dom za stare na Karaburmi, bez obzira što su tamo uglavnom ljudi stariji od mene.
Nisam zadovoljna životom tu, ali trenutno nemam drugo rešenje. Niko ne obraća pažnju na nas mlađe, što donekle i razumem jer je to dom za stare, ali treba i meni pomoć, a niko nema vremena. Jako je teško živeti po ustanovama. Nemaš roditelje, nisi iz Beograda, Centar digao ruke, gde te pošalju pošalju te, ne misle više o tebi. Mnogo sam ogorčena jer niko ništa ne radi da bi pomogao ljudima, naročito osobama sa invaliditetom. Zato mi je važno da što manje budem u Domu, da nađem aktivnosti, da radim nešto da ispunim vreme. Zbog toga sam se i uključila u Liceulice. Idem i kod psihologa, bavim se sportom, član sam i udruženja „Pobednik”, u kontaktu sam sa ljudima. To me sve spašava. Igram i fudbal i košarku. Ranije sam išla na plivanje i u teretanu. Imam puno društva. Imamo i naš tim, zovemo se Mungosi i svakog vikenda igramo u Šumicama.
Idem i na časove engleskog koje organizuje Liceulice, ali mi to slabo ide. Ranije sam učila, imala sam četvorku u školi, ne znam što mi sad loše ide. Pohađam i seminar o ljudskim pravima. Najviše me ispunjava to što sam naučila da govorim za sebe, da istupim, da se borim za svoja prava, da sve to mogu da kažem u javnosti. Volela bih da svi koji imaju probleme kao ja, da to kažu i da se čuje njihov glas kao sto se i moj čuje.
Ono što me tera da idem dalje jeste želja da konačno dobijem sve papire za boravište u Beogradu i da napustim dom. Da bi se to desilo, moram da nađem neki posao i stan. Razmišljam koliko bi bilo dobro probuditi se jedno jutro u svom stanu. Nadam se da će mi se želja ispuniti.
