Razgovor vodila: Dunja Karanović
U penološkom sistemu Srbije dostojanstven život je regulisan Zakonikom o izvršenju krivičnih sankcija, prema kome se slobodno vreme svodi na to da imate pristup sportskoj opremi i dva sata dnevno možete da provedete na svežem vazduhu. „Kulturno-zabavni” sadržaji pominju se tek u okviru kućnog reda kazneno-popravnih zavoda, i zavise od kapaciteta ustanova i motivacije rukovodilaca. Centar za pozorišna istraživanja „ApsArt” od 2006. godine organizuje umetničke aktivnosti sa osuđenicima i bivšim osuđenicima iz kazneno-popravnih domova u Srbiji, razvijajući model participativne umetnosti na koju svi imaju jednako pravo, o čemu smo razgovarali sa Aleksandrom Jelić, rediteljkom i osnivačicom „ApsArta”.
Osobe koje u Srbiji izdržavaju zatvorske kazne često godine provode u uslovima pritvora, doživljavaju svakodnevno nasilje, spavaju na pomoćnim ležajevima u prostorijama koje su vlažne, neprovetrene, zimi hladne a leti pretople. U tom smislu, kulturni život nije prioritet. Kultura je, međutim, ono što nam omogućava da se osećamo delom zajednice, njenim ravnopravnim članovima koji imaju slobodu i prostor za stvaralaštvo, pobunu i dostojanstven život.
Koliko su kulturno-umetnički sadržaji dostupni u zatvorskim institucijama?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje važno je da razumemo koncept kaznenog sistema u Srbiji, jer je on, pre svega, zasnovan na postulatima kontrole i bezbednosti u sprezi s kaznom i uslovljavanjem, kao primarnim a ponekad i jedinim kriterijumima. Uzimajući u obzir da kazneni sistem mora da brine još o zdravlju, ishrani, radnim obavezama osuđenika kao i pedagoško-psihološkom radu, jasno je da su kulturno-umetničke aktivnosti ili na poslednjem mestu ili ih uopšte nema. Jednostavno još uvek nisu prepoznate kao nešto suštinski neohodno mestu na kome se nalaze socijalno isključeni ljudi.
„ApsArt” je još 2006. godine počeo sa aktivnostima koje su podrazumevale dugotrajne dramske procese sa osuđenicima/cama pre svega u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, produkciju predstava, a onda i niz drugih projekata koje su osuđenike/ce uključivale u kreativne, umetničke (i ne samo dramske) procese s drugim umetnicima. O ovoj praksi je bilo govora i u medijima i u stručnim krugovima, međutim nismo uspeli da pripremimo teren i otvorimo vrata novim umetničkim praksama tako da one budu redovna i dobrodošla pojava u zatvorima, a nije da nismo radili na tome. Dobrobiti uključivanja osuđenika u kreativne i umetničke procese su primetni, merljivi i na korist svih strana uključenih u proces, u šta smo se mnogo puta osvedočili u našoj praksi. Osuđenici, učesnici „ApsArtovih” procesa učili su nove veštine, otkrivali novog/u sebe, uzimali učešća u našim drugim projektima po izlasku iz zatvora, vraćali se u zatvor kao naši saradnici (ne povratnici), kretali na nov životni kolosek. No to očigledno nisu kriterijumi zbog kojih bi se kazneno-popravne ustanove na čelu sa „Upravom za izvršenje krivičnih sankcija” otvorile za ovu stvar. Odgovori i izgovori su mnogobrojni, od toga da nema straže, nema prostora, nema novca, ali rekla bih da pre svega nema dobre volje jer nema jasno definisane misije ni plana da se zatvor transformiše iz mesta opresije u mesto mogućnosti. Sve ostaje prepušteno slučaju i dobroj volji pojedinaca u kaznenom sistemu koji umaju hrabrosti ili viziju da otvore zatvorske kapije za umetnost uprkos mnogobrojnim rizicima.
Koja je uloga umetnosti u procesu reintegracije osuđenika?
Ovo je veoma kompleksno pitanje. Čovek je homo ludens – a takođe je i dinamično biće, ono koje je u kontinuiranom procesu kretanja, menjanja, učenja. Ako samo te dve premise uzmemo u obzir, onda razumemo da je umetnost, bilo da je samo konzumiramo ili je stvaramo, nešto što u velikoj meri može uticati na naš život. Posle mnogo godina dramske prakse u zatvoru sa osuđenicima, ali i više od deceniju i po rada s mnogim drugim osetljivim grupama (deca/mladi sa smetnjama u razvoju, mladi s poremećajem ponašanja, korisnici psihijatrijskih usluga, zavisnici, deca obolela od kancera, HIV+…), svedočila sam nekim izuzetnim trenucima, ali i procesima koji su pokretali promenu da ljudi iskorače iz trenutne verzije sebe, da napuste nametnute društvene uloge ili one u koje su se sami zaglavili.
Zamislite kada u takvom jednom mestu kakvo je zatvor, sa svim njegovim formalnim manifestacijama zabrana i kazni, kao i neformalnim sistemima surovih međuosuđeničkih odnosa, otvorite jedan prostor slobodne igre, istraživanja i ekspresije – neminovno dolazi do sudara svetova u kome padaju maske, eruptiraju emocije, dešavaju se lični uvidi, stvaraju se neke nove veze i značenja. Umetnički procesi pokreću čoveka na mnogo nivoa, daju mu nov način ili sredstvo da se izrazi, samim tim i mogućnost da bolje spozna sebe, svoje potrebe kao i da otkrije potencijale ili talente koje nije ni znao da ima. S druge strane, kroz stvaralaštvo čovek može da transcendira u nešto iznad profanog, svakodnevnog, teškog. Na kraju, ali ne i najmanje važno, u dvosmernom odnosu sa umetnicima i/ili publikom ostvaruju se nove relacije koje mogu da probude osećanje vrednosti kao osobe, koje se kod mnogih osuđenika/ca zagubilo, ili ga čak nikada nije ni bilo.
Međutim, važno je da napomenemo jednu stvar i napravimo razliku: umetnički procesi ne bi trebalo da imaju agendu ili zacrtane rezultate kad je u pitanju ličnost učesnika. Umetnički procesi moraju ostati otvoreni, nenametljivi, slobodni od svake ideje i obaveze da nekoga promene. Ko sa takvom idejom dolazi noseći umetničku baklju promašio je stadion – treba da ide u vojsku ili teretanu, tamo se ljudi treniraju, oblikuju. Umetničiki procesi moraju biti otvoreni u pogledu teme i načina na koji će se učesnici izraziti, isto kao što je bitno uvažiti ideje učesnika o konceptu i realizaciji. Ako nisu tako postavljeni, onda takvi procesi postaju opasni i manipulativni. Iz njih nastaje korektivna umetnost, korektivno pozorište, i ona/o kao takva/o može koristiti samo instituciji jer stvara privid slobode, onemogućava da se stvarne teme i priče čuju, kao i da se stvarni procesi promena započnu bilo na ličnom bilo na planu zajednice. Jer korektivno pozorište ne dozvoljava kritiku sistema ili kreira strogo kontrolisanu sliku kritike. Takvoj „umetnosti” nije mesto ni u zatvoru, ni u školi, niti u bilo kojoj drugoj instituciji gde ljudi nemaju potpunu slobodu izbora.
Kakva su vaša iskustva sa igranjem predstava u okružnim zatvorima, kakve su bile reakcije?
U našim dramskim procesima predstava nije uvek cilj, ona je logična posledica dramskog rada i istraživanja. Ona može i ne mora da se desi. Ali skoro svaki put se desila. I kada se desila bila je rezultat rada te grupe i slika njihovih interesovanja, dilema, borbi, pitanja, drama. Prva predstava koju smo radili se zvala „Čarobnjaci iz O.Z.-a”, i bila je to predstava fizičkog teatra, izvedena u Domu omladine, a onda i u UK „Vuk Karadžić” u vreme kada je to pozorište imalo upravu koja je imala sluha da nas ugosti. Druga predstava bila je „Čiji si ti, Petre?”, forum predstava koja se kritički odnosila prema zatvoru jednako kao i prema neformalnom osuđeničkom sistemu, između kojih jedan osuđenik zaglavljen kao u presi teško može da nađe izlaz. Za tu predstavu je tadašnji direktor Specijalne zatvorske bolnice prosto imao hrabrosti, kao i da ugosti publiku tadašnjeg Bitefa. Najčarobniji trenutak je bio kad zajedno, kao publika, izmešani sede osuđenici, osuđenice, zaposleni, domaća i strana pozorišna publika. To jedinstvo i sloboda nikada se više u takvom obliku neće pojaviti u „ApsArtovoj” zatvorskoj praksi. To je nešto što realno treba da nas zabrine u današnjem trenutku. Promena u vremenu može biti i regresija. Treća predstava se zvala „Pinokio 4 – 0 – D”, i bila je osuđenička adaptacija čuvene priče o Pinokiju. Tu predstavu smo takođe izveli u UK „Vuk Karadžić”.
Ljudi koji su pripremali predstavu (veći broj) kao i oni koji su je izvodili (manji broj) u skoro sto posto slučajeva bili su bez ikakvog scenskog iskustva, često samo sa osnovnim obrazovanjem. Ono što bi se desilo tokom procesa rada kao i same izvedbe jeste da su sticali ne samo veštine već i samopouzdanje. Taj aplauz za njih nije bio samo katarza, on je bio lek, koji nije na spisku zatvorske terapije. Bio je to lek za ljudsko dostojanstvo. Kroz taj proces razmene s publikom stizala je poruka da vrede, da su ljudi. Kada bismo igrali za druge osuđenike, u drugim zatvorima, reakcije su uvek bile izvanredne jer su oni prepoznavali probleme, reference, dosetke, ceo milje. Bilo je to nešto što ih se tiče i gde su oni bili tema.
U opisu projekta „Od kršenja do stvaranja zakona” stoji da je „projekat omogućio osuđenicima da prvi put budu pitani šta u zatvoru treba promeniti”. Kako je izgledao projekat? Na koji način ste gradili poverenje sa učesnicima? Šta je to što u zatvoru treba promeniti?
Ekipu projekta činili su dramski umetnici, pravnici, ali pravu okosnicu činili su bivši osuđenici, ljudi koji su imali višegodišnje osuđeničko iskustvo, ali i višegodišnje iskustvo učešća u dramskim procesima kao i obukama koje je organizovao „ApsArt”. To je bio i ključ poverenja koji smo imali za rad sa osuđenicima. Oni su suštinski razumeli našu nameru, hteli da pomognu i zdušno uzeli učešća. „Od kršenja do stvaranja zakona” bio je projekat legislativnog pozorišta. Ideja je bila da kroz rad sa mnogo osuđenika iz nekoliko zatvora u Srbiji dođemo do nekoliko glavnih problema u zatvoru koji otežavaju život i ne nude nikakav podsticaj za promenu. U takvom direktnom radu došli smo do četiri teme, to jest priče koje su bile okosnica predstave koja se zvala „Banja robija”.
Predstavu su izvodili glumac, dva bivša osuđenika i jedan bivši zavisnik. Ideja je bila da se predstava izvodi po zatvorima kao i u javnim prostorima te da generiše dijalog, tj. niz predloga i rešenja za unapređenje zakona koji regulišu prava i obaveze osuđenika ali i njihov postpenalni položaj u društvu. Predstava je naišla na izuzetan prijem i kod osuđeničke i kod opšte populacije. Međutim, zaposleni po zatvorima su reagovali sujetno i uvređeno (iako i sami svesni prikazane istine), te su alarmirali Upravu za izvršenje krivičnih sankcija (UZIKS), a oni onda izvršili pritisak na nas da moramo da promenimo sadržaj predstave, iako je nisu ni videli. To, naravno, nije dolazilo u obzir jer ideja jeste bila da se pokaže kako stvari stoje da bi se došlo do rešenja. Pošto nije uvažila njihove predloge, ekipi je bilo zabranjeno da dalje izvodi predstavu, u drugim kazneno-popravnim zavodima. Mi smo je, naravno, dalje izvodili u ustanovama kulture i pozorištima, i pokrenuli smo ozbiljan društveni dijalog na ovu temu.
Nakon toga smo radili evropski projekat „PAROL! Umetnost izvan zidova, izvan granica”, za koji nažalost od Uprave (UZIKS) nismo dobili dozvolu za realizaciju, te smo aktivnosti usmerili na bivše osuđenike, i tada je nastala jedna izuzetna knjiga „Zatvor za početnike – ilustrovani rečnik zatvorskog slenga”.
Pre dve godine smo kroz projekat „Art paket – muzej u zatvoru” osuđenicima iz Okružnog zatvora u Beogradu omogućili susret sa umetničkim delima iz kolekcije Narodnog muzeja, najpre kroz radionice u zatvoru, a onda i uživo kroz posete Narodnom muzeju. Iz tih radionica nastale su osuđeničke refleksije na umetnička dela, i one su uobličene u nekoliko video radova.
Kada pitate o promenama u zatvorima, mogu samo reći da je kaznenom sistemu Srbije neophodna ozbiljna reforma i da je ona političke prirode. Takva reforma zahteva potpunu promenu paradigme.
Tekst je objavljen u magazinu broj 076, koji možete kupiti u prodavnici na našem sajtu.
