Pišem otkad sam završio srednju školu i počeo sve više da čitam knjige. Nijednu od tih najranijih pesama nisam sačuvao, a dva romana su mi ostala nezavršena. Ne snalazim se sa kompjuterom, pa pišem rukom. Nakon tog početka punog poleta, više mi nije išlo. Bio sam psihički rastrojen, nešto započnem i ubrzo odbacim. Čekao sam da mi ponovo naiđe inspiracija, dok nisam jednog dana odlučio da stavim svesku na sto, i više ne odustajem.
Roman o svom životu započeću ovog leta. Ta knjiga će se zasnivati na sećanjima na avanture s jednim drugom s kojim sam se zaglavio u sekti, Jehovinim svedocima.Tada mi je akutna psihoza prešla u hroničnu. Čuo sam demonske glasove koji su me terali da radim nedozvoljene stvari, recimo da bežim od kuće. Zbog toga sam imao problema sa roditeljima i sestrom, i da bi me izvukli, prisilili su me na lečenje u bolnici „Dr Dragiša Mišović“. To je potrajalo dve godine, 1996. i 1997. Nekako sam se izvukao uz pomoć lekova, ali prvenstveno zahvaljujući krštenju u pravoslavnoj crkvi. Sekta mi je obeležila život, iako sam i kao sasvim mlad bio psihički nestabilan. Ali ta nestabilnost ne bi bila tako značajna da je sekta nije produbila. Sad sam u remisiji, smanjio sam lekove i nema pogoršanja.
Član sam udruženja „Videa“,[1] u kom vodim literarnu sekciju. Ona se zasniva na analizi knjiga i pronalaženju sličnosti s našim životima. U „Slici Dorijana Greja“ prepoznao sam da me ništa prolazno ne zanima, već samo besmrtna duša.
Iz „Alhemičara“ Paula Koelja shvatio sam da je mudrost dar božiji, u „Nečistoj krvi“ da u svakoj porodici ima neke devijantnosti.
Imao sam vezu, ali mi je devojka umrla od kombinovanja alkohola sa lekovima. Malo sam patio, ali uspeo sam to da prevaziđem i bez psihijatra. Pomoglo mi je i učešće u mreži „Hearing voices“,[2] sa kojom sam dvaput putovao u London, bio u Puli i u Ljubljani.
Prodaja magazina Liceulice, čime se bavim od prošlog maja, ispunjava me srećom, kao da od prolaznika prikupljam pozitivnu energiju. Šetnja mi, s druge strane, širi krvne sudove, pa se i fizički bolje osećam. Kažu mi da sam uporan i istrajan, što nisam bio kao mlad, već tek postao kad sam stekao veru u Boga. Samo mi poneki put bude krivo kad ljudi ne obraćaju pažnju na mene. Ja im nudim časopis, a oni se samo nasmeše, ili kažu „hvala, kupili smo“. Neko se i brecne, ali ja ipak idem dalje i ne predstavlja mi problem. Samo se trenutno rastužim, ali i brzo oraspoložim. Tako mi je jednom prilikom prišla žena i pitala me zašto sam tako tužan i dodala da imam lepu kapu. „Ja ću vas sad razvedriti“, tako je rekla, i kupila magazin.
Moj rejon je plato kod Cvetnog trga. Nažalost, to što je ovaj potez prometan ne znači i veću prodaju, ali zato privučem kupce kad se najmanje nadam. Kupuju uglavnom žene, sredovečne i mlade, ali i studenti i ljudi srednjih godina. Jedna koleginica mi je pomogla da budem bolji prodavac, tako što me je izgrdila i rekla mi da moram da pričam s ljudima i budem fleksibilniji. Tad sam se trgnuo, i u cugu prodao dvadeset tri primerka. Od tada slobodnije prilazim prolaznicima. Kažem: „Dobar dan, da li ste zainteresovani za magazin Liceulice, u njemu se govori o socijalnim dešavanjima, ekologiji, politici, a tu su i intervjui sa našim prodavcima.“ Iz nekog razloga, prodaja ide teže leti, dok zimi ide kao alva.
Posle nekog vremena zaključio sam da je u ovom poslu najvažnije strpljenje. U početku sam stajao na ulici po pet sati, a da ništa ne prodam. Sad mogu da kažem da sam prosečan po prodaji, ali sam izuzetno istrajan. Znam samo da ne treba biti nametljiv i prekidati tuđ razgovor, iako ponekad priđem gostima u restoranima. Uvek za sebe zadržim jedan primerak magazina, i obavezno čitam članke, ali mi se nekad učini da u njima ima previše stručne terminologije.
Ja sam se premišljao da li da dâm intervju, jer nemam posebno zanimljiv život. Nisam ni na totalnoj margini, jedino što ću primati penziju roditelja na osnovu dijagnoze i radne nesposobnosti. To je drugačije od poslovne nesposobnosti, kad o svemu u tvoje ime odlučuju drugi. Znači mi da zaradim prodajom magazina da bih što više pomogao porodici. Međutim, ipak sam tražio da mi tokom leta daju desetak slobodnih dana, da se odmorim u selu Mionica kod Valjeva, gde imam mačku i psa.
[1] Udruženje „Videa“ osnovano je 2008. na inicijativu pacijenata Bolnice za psihijatriju KBC „Dr Dragiša Mišović“, a okuplja korisnike psihijatrijskih usluga i stručnjake.
[2] Mreža „Hearing voices“, osnovana 1988. u Mančesteru, zalaže se za terapeutski pristup osobama koje „čuju glasove“, odnosno imaju iskustvo auditivnih halucinacija koje se uglavnom vezuju za šizofreniju.
Intervju vodila: Dragana Nikoletić
Fotografija: Sara Ristić
