Otkako prodaje Liceulice, Beograđanin Bojan Vulović napokon se odomaćio u Novom Sadu. Krugovi podrške počeli su da se šire, a česti kontakti s ljudima s kojima deli slične vrednosti ispunjavaju ga i čine srećnim. Najčešće ga možete sresti na Bulevaru oslobođenja, ali i u novosadskim kulturnim centrima i klubovima kakvi su „CK13”, „Škripa pab” i „Zenit”. Da li je i u kojoj meri dijagnoza psihoze uticala na njegov život, i zašto je važno biti okružen ljudima i prihvaćen, ispričaće vam sâm Bojan.
Živeo sam u Beogradu od 1977. do 2002. godine, nekih trideset godina. Mnogo volim taj grad i smatram ga svojim. Ipak, preseljenje u Novi Sad nije mi teško palo. Uključio sam se u prodaju magazina Liceulice na sopstvenu inicijativu. Za magazin sam čuo preko Udruženja lečenih od psihoze Novi Sad (ULOP), čiji sam bio redovan član. Odmah sam prepoznao sebe u tom poslu.
Ja sam čovek s dva lica. Nekad mi je dobro, nekad loše, ali obožavam ovaj posao. Bolujem od psihoze, i to jeste uticalo na moj život, suzilo neke mogućnosti. Živeli smo skromno, i dalje živimo skromno. Stric sam, i kao stric svoj ponos ne dam. Mogu im pomoći da nauče matematiku, fiziku, hemiju, na to moja psihoza nije uticala. S druge strane, ljudi imaju mnogo predrasuda. A i ja sam se osećao zatvoreno, nisam ni želeo kontakt s ljudima. Živeo sam u svom svetu, radio neke stvari koje baš i nisu bile najbolji izbori.
Otkad sam počeo da prodajem magazin, pre nekih godinu dana, život mi se promenio – tu je kontakt s ljudima, družimo se kroz sve što zajedno radimo, osećam se prihvaćenim. Aktivniji sam, često sam u „CK13”, tamo je sjajno društvo – primili su me kao nekog počasnog člana, s njima se stvarno divno osećam. Najlepše iskustvo prodaje imao sam tokom veganske večeri u „CK13”, kada su tamo bili i moji prijatelji iz LICEULICE i novosadskog Kluba „KOMPAS” (Klub za osobe s mentalnim poteškoćama – aktivni i samostalni), koji je počeo s radom 2019. godine, nakon zatvaranja ULOP-a.
Volim da se krećem, a LICEULICE mi je pružilo šansu da vidim dosta toga – bio sam u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici, Svilari, „Erste banci”. Svuda je atmosfera drugačija. U softverskoj kompaniji „Symphony“ je bilo fantastično – ljudi su veseli, družili smo se, igrali bilijar i stoni fudbal. KC LAB ima jako dobru harizmu, a u „Škripa pabu” sam stekao dobre prijatelje, koji su baš pozitivci. „Zenit” je opet neka druga priča, bude jako mnogo ljudi, i svi vole da čitaju novine.
Rado prodajem i na Bulevaru oslobođenja, dosta ljudi tamo već me prepoznaje. Nosim uniformu, lepo se predstavim kao prodavac, objasnim im šta će naći u svakom broju, i rado kupuju od mene.
Neki se, s druge strane, čude. Pitaju otkud uopšte Liceulice i šta je taj magazin. Pitaju kada će izaći novi broj, koje su teme, šta to znači biti prodavac magazina Liceulice. Dosta ljudi me je pitalo mogu li i oni da se zaposle, da dobiju neki honorar. Objasnim im gde se nalazi kancelarija u Novom Sadu, jer mislim da bi svako ko ima potrebu da zaradi trebalo da ima priliku za to. Ima dosta ljudi koji su ugroženi, ima dosta beskućnika, a i bolest čini svoje.
I jednostavno, krug ljudi oko mene se širi, dobija se neka milina. Uglavnom mi prilazi mlađa populacija, obrazovana, zainteresovana za neke važne stvari. Mnogi žele da imaju svaki broj. To su ljudi koji pričaju mojim jezikom, ljudi koji stvarno prepoznaju vrednost ovog magazina i njegovu težinu. Ja ih shvatam kao svoje kupce, jer su to ljudi s kojima delim neke zajedničke vrednosti. Starija generacija, čini mi se, više čita dnevnu štampu.
Inače sam tehničar elektronike. Član sam Saveza inženjera i tehničara Srbije, i imam kolege koji mi dosta pomažu u radu. Ranije sam radio kao serviser-tehničar, ali me taj posao više nije privlačio, prevashodno me zanima digitalna elektronika. Voleo bih, jednog dana, da imam svoju radnju koja bi se bavila time.
Ipak, najviše volim muziku, posebno rok i džez. Sviram gitaru, komponujem, a pišem i tekstove za svoje pesme, obično ljubavne. Sada imam satnicu, odvojim pomalo vremena za sve – rekreaciju, hobi, sport, umetnost. Imam kalendar LICEULICE, pa sebi lepo napravim plan kog dana šta radim.
Volim ljude koji rade sa mnom, stvarno mi mnogo znači taj kontakt, kontakt prijateljstva. Volim što ljudi oko mene šire taj pozitivan duh. KOMPAS mi isto mnogo znači. Tu sam stekao dobre prijatelje, to je mesto gde se uvek osećam dobrodošlim, gde ispunjavam svoj dan na lep način. Uskoro zajedno idemo u Suboticu. Klub vodi Luka, on je genijalac, obožavam ga, zrači tom pokretačkom energijom. Mi smo tim.
Voleo bih da u budućnosti sebe vidim u nekom lepšem svetlu, da pronađem neku okej osobu s kojim bih delio život, možda i da budem roditelj. Mislim da je najvažnije da sam stekao neku sigurnost u sebe, i što imam mogućnost da upoznam Novi Sad, onakav kakav jeste.
Autorka: Anđelka Prvulović
Foto: Sara Ristić
