Tekst: Jasna Dimitrijević
S početkom epidemije, obrazovni sistem se relativno brzo prilagodio prelasku na takozvanu onlajn nastavu. Međutim, kako takav način nastave zaista izgleda i šta zbog njega deca i njihovi roditelji dobijaju a šta gube, čitajte u tekstu naše saradnice Jasne Dimitrijević.
U trenutku kada nastaje ovaj tekst ostalo je nekoliko sedmica do početka školske godine i Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti covid-19 upravo je doneo odluku o sprovođenju nastave od septembra. Za učenike nižih razreda osnovnih škola nastava će se sprovoditi u učionicama sa maksimalno petnaest učenika, a za više razrede bi model školovanja bio kombinacija odlaska u školu i tzv. onlajn nastave. Ostaje otvoreno pitanje imaju li sve škole potencijale za odvijanje nastave u prepolovljenim odeljenjima, pre svega dovoljno učionica i nastavnog kadra za paralelne časove, ali i šta sa decom koja će ostati kod kuće dok su roditelji na poslu.
Krizna vremena imaju potencijal da ogole šta nam je u temeljnim procesima zaista važno. Tako i sada, u slučaju korone, otvorio se razgovor o tome šta su nam prioretiti u kontekstu obrazovanja, kao i šta je cilj obrazovnog procesa uopšte. Drugim rečima, kad smo uslovljeni radikalnom promenom života, kao što smo danas usled pandemije, neophodno je da se dogovore nova pravila i osmisli funkcionisanje čoveka u skladu sa okolnostima. U slučaju obrazovanja u Srbiji, odluke su donete relativno brzo, mada dobrim delom nespretno. Najveću zahvalnost dugujemo fleksibilnosti pedagoga, počev od onih koji su prvi put stali pred kamere (i neretko bili predmet sprdnje kad pogreše), pa sve do onih koji su morali da savladaju računarske programe koji su im sada postali neophodni za rad. Međutim, to isto se očekivalo i od roditelja. Oni su se našli u ulozi posrednika između učitelja i dece i, od presudnog značaja za obrazovanje u ovim uslovima, bilo je vreme i umeće koje su mogli da ulože da bi njihova deca uopšte mogla da isprate nastavu. Pedagozi i roditelji su prepušteni sami sebi i sopstvenim resursima, a niko ih nije pitao da li se služe određenim alatima i imaju li, pre svega, osnovno sredstvo za rad – računar. A to može biti problem i u Negotinu i u Vankuveru.
Na primeru prvaka koji su školske 2019/20. godine prvi put stupili u šire društveno okruženje, školovanje se u drugom polugodištu odvijalo na sledeći način: nastavu prate na televiziji, učitelji i učiteljice zadaju zadatke u mejlu upućenom roditeljima koji ih zatim prosleđuju deci, fotografišu završen domaći rad i vraćaju nazad pedagogu. Na mejl roditelja, zatim, stigne komentar u vidu pohvale i saveta za napredovanje praćeni emotikonom pčelice, zvezdice ili cveta, kako se već ocenjuju prvaci. Deca su iz svog prvog prostora samostalnosti vraćena korak unazad, u porodicu i uskraćena za učenje u grupi. Za to vreme nisu direktno komunicirali sa učiteljicama i učiteljima, nisu imali kontakte sa svojim školskim drugarima, bili su uskraćeni za mogućnost da uče jedni od drugih i da se druže sa vršnjacima iz različitih socijalnih grupa.
„Bilo mi je nekako tužno kad smo otišli po knjižice”, kaže nam učenica koja je u junu ove godine završila prvi razred. Podela knjižica odvijala se u učionici u malim grupama i nije napravljena zajednička fotografija celog odeljnja sa učiteljicom. „Ali svi su došli iz našeg razreda!”, dodaje naša sagovornica Danica, koja je od svih školskih drugara bila u telefonskom kontaktu samo sa najboljom drugaricom. „Nedostajali su mi škola, učiteljica, društvo”, odgovara na pitanje šta je prvo pada na pamet kad se seti perioda učenja kod kuće.
Poražavajuće je to da, kad podvučemo crtu, proces prenošenja znanja nije dramatično različit od onoga što imamo i u „redovnom stanju”, a to nije zbog toga što je školovanje od kuće izuzetno dobro sprovedeno, već zato što osnovna funkcija škole kakvu danas imamo nije usmerena na proces učenja već na distribuciju gradiva. Pokazalo se da su svi napori bili usmereni na to da se određeni sadržaj isporuči učenicima, tj. roditeljima koji će ih preneti svojoj deci, i da se od njih očekuju odgovori na postavljene zadatke. U fokusu je gradivo, a ne učenje. Iako izraz „onlajn nastava” zvuči kao napredan metod, prilagođen savremenom dobu, u praksi se pokazalo da je to bio model školovanja od kuće, samo što roditelji nisu učestvovali u izboru gradiva i načinu rada, već su samo prosleđivali nastavne jedinice i nadzirali proces učenja. Oni roditelji koji i inače rade sa svojom decom lakše su se snašli u ovoj ulozi. Deca onih koji nisu mogli da obezbede dovoljne kapacitete za takav angažman bila su prepuštena sama sebi i posledice će tek biti vidljive.
Ova godina je na svim nivoima teška i turbulentna. Izolacija, globalna epidemija, ekonomska kriza i velike promene u funkcionisanju svakog od nas ponaosob, kao i šire zajednice, potrošili su nas u svim sferama. Nova školska godina počeće klimavo, ali vratiće se s vremenom na stari kolosek. Pitanje kojim bi valjalo da se pozabavimo kada nastupi mirnije vreme jeste imamo li volju i plan da obrazovanje usmerimo nekim drugim putem jer protekli meseci su poslali jasnu poruku da je svet nesiguran teren u kome se brani nasleđeno mesto u društvu, da je pitanje obrazovanja ekonomsko pitanje, a prekarni rad realna budućnost za sve širi krug pojedinaca. I to, nažalost, onih privilegovanih.
