Šta biste rekli mlađem sebi, kada biste mogli da se vratite kroz vreme? U svakom broju dajemo priliku poznatima da upute sebi mlađem reči mudrosti. U ovom broju donosimo tekst u kome se mlađem sebi obraća Dejan Tiago Stanković, pisac i prevodilac.
Tema je „Pismo samom mlađem sebi“. Format da svaki pisac poželi, dopušta da se praviš pametan i da soliš pamet čitaocima koliko god ti volja, jer se kobajagi obraćaš samom sebi, i to neiskusnijem i nepromišljenijem. Treba iskoristiti jedinstvenu priliku da se uzme pravo na pokroviteljski stav, kakav nikada u stvarnom životu zapravo nemam. Ko uopšte mari za savete?
Ali kako se to radi? Na sreću, setih se da me je prijateljica, psiholog, davno nagovarala da napišem pismo mlađem sebi, kao zabavnu terapiju. Ona tvrdi da je to katartično i da ti posle padne veliki kamen sa srca. Pomiriš se s prošlošću – šta god to značilo. Zato sam joj se opet obratio za savet.
„Samo zamisli da si uhvatio sebe samoga, mladoga, za ramena i da mu govoriš ono što bi mu bilo najkorisnije da zna, a još ne zna.“ Eto tako mi je objasnila.
Sednem, zamišljam kako sam uhvatio mlađeg sebe za ramena, pa pišem, pa brišem, pa pišem, pa brišem, pa opet pišem i kad sam na kraju, kao, završio, pročitao sam i shvatio da svaki savet o kome drobim pasus po pasus može da se sažme u narodnu poslovicu.
I tu se setih da je moja pokojna baba zapisivala poslovice u jednu svesku i posle nas maltretirala citirajući ih.
I onda shvatih da od njene smrti niko tu svesku nije otvorio.
I onda shvatih da pojma nemam gde mi je ta sveska.
I onda mi zafali pokojna baka.
I onda napisah savet:
„Zajednički provedeno vreme je valuta ljubavi. Kad vam je neko drag, provodite što više vremena s njim, jer neće biti tu zauvek.”
I onda shvatim da se nikada neću iščupati iz klišea. I sve obrisah. Pa ponovo na muke spisateljske.
Kad sam poslednji put uopšte napisao čitavo pismo, a da nije nešto oko posla? Iz vojske, dok se još pisalo olovkom po papiru. Nije ni čudo da ne znam više kako se to radi. Ako se dobro sećam, mislim da je najbolje da čoveku ispričaš kako si proveo dan, šta ti se desilo…
Dragi mlađi ja,
Danas, umesto da sam radio nešto korisno, šetao sam gradom, pa u prolazu, u Kulturnom Centru, videh da ima neka tribina, moderira Rambo Amadeus, te ne mogoh da odolim. Dole dupke puna sala, nešto o ekologiji. Razni ljudi se okupili, i staro i mlado.
Ispostavilo se da je bilo veoma zanimljivo. Skupili se pametni ljudi da nam pričaju o ugroženim divljim životinjskim vrstama u nas. Pričali su o medvedima koji ne poznaju granice, o dabrovima koji su bili istrebljeni, pa su posle sto godina odsustva planski dovedeni iz Alpa i za desetak godina se namnožili da sad glođu voćnjake i ljute seljaka. O risovima koji su ponovo osvojili istočnu Srbiju, gde ima sve manje naroda, o vidrama kojih je sve više po rekama. O projektu dovođenja evropskih bizona u Nacionalni park Fruška gora, o oporavku labudova u Zapadnoj Evropi (tamo ih niko ne ubija), pa su počeli kod nas da se šire, o invaziji nutrija uteklih iz uzgajališta (one su uljezi iz Južne Amerike, i tu im nije mesto), o orlovima krstašima kojih je sve manje, preostala je samo jedna ženka, o šakalima koji su lukavi i već su postali postali pošast u ravnicama, o velikoj droplji, najvećoj našoj ptici, koje je bilo svud po ravnici, a sad živi samo u Mokrinu, gde umesto nje slave gusane.
Najmanje mi je prijala priča o krivolovu. Baš je jadno kad ljudi ubijaju iz zabave, kad su lovočuvari siromašni pa podmitljivi, pa imamo masakre divljih životinja za restorane na Zapadu.
A najzanimljivija mi je bila priča o beloglavim supovima. To je priča o povratku vrste koja je bila na grbu Nemanjića, koja je, ako je verovati Evliji Čelebiji, pre dvesta godina sedela na zidinama Beograda, a onda samo što nije nestala. Hrane se mrcinama, čiste prirodu, a životinjske leševe ljudi zakopavaju. Početkom 90-ih bilo je sedam gnezda. Sad ih je preko trista ptičurina. Beloglavi supovi su se vratili u Srbiju da se gnezde, na Pešter i Uvac, pošto ih je nauka već otpisala, zahvaljujući, tvrde učesnici skupa, pre svega ličnom entuzijazmu i predanosti jednog gospodina ornitologa, zaštitnika prirode (grešna mi duša, nisam mu zapamtio ime), koji se već decenijama bavi time. On je organizovao da ih se hrani životinjskim leševima i klaničkim otpadom, on nadgleda gnezda, i svojom velikom upornošću uspeo je da se populacija tih lešinara uvišestruči.
I on je bio prisutan na skupu. Sav sija čovek. Govori da se supovima bavi od studentskih dana, da se zaljubio u supove, i da nije odustajao ni kada su mu svi govorili da se džabe trudi, da je to unapred propala misija. I sad mu puna sala aplaudira. To mi je i utisak večeri, dugo nisam video tako vidljivo srećnog i ostvarenog čoveka.
