Na koji način slobode izvojevane u prvoj mladosti mogu uticati na kasnije izbore u životu, pročitajte u pismu sebi mlađoj poznate istoričarke i profesorke Filozofskog fakulteta u Beogradu Dubravke Stojanović.
Sa šesnaest godina sam sve znala. I osećala sam da mogu sve. Kako je vreme prolazilo, i evo do danas, znam sve manje, sumnjam sve više i ne mogu gotovo ništa. Zato je ovaj zadatak koji mi je zadao omiljeni list „Liceulice“ potpuno pogrešan. Jer volela bih da sam sa šesnaest godina napisala pismo sebi starijoj, da sam joj objasnila neke stvari, ulila ono bezrazložno samopouzdanje koje sam tada osećala, dobacila hrabrosti, šapnula da će sve to na kraju dobro završiti. Ali, hajde da probam da joj napišem šta se od tada desilo…
Prvo da sebi mlađoj ispričam kako je izgledala borba za moje lične slobode. Jer se to pitanje postavilo vrlo rano, baš otprilike kad sam imala tih šesnaestak godina. Moji roditelji su bili daleko stroži od svih drugih – moji izlasci su bili strogo kontrolisani, retki i vremenski ograničeni u minut, letovanja i zimovanja s društvom nisu dolazila u obzir, a i mnogi rođendani su proslavljeni bez mene. Kazne su bile ozbiljne, uključivale su i višenedeljne zabrane izlazaka. Zahvaljujem se sada sebi mlađoj što sam imala snage da ni na šta od toga ne pristanem, što sam odlučila da prekršim sve što je bilo „naređeno“, da preduzmem „sve raspoložive mere“ da bih osvojila i odbranila svoju slobodu. Strah je bio veliki, mogućnosti za „oslobađanje“ bile su male, otvorena konfrontacija s roditeljima nije dolazila u obzir, pa je situacija zahtevala inovativne metode otpora. Moralo se noću iskakati kroz prozor, iskradati se iz kuće kad svi zaspu, šurovati s dedom koji je podržavao moju borbu, praviti od jastuka „instalaciju“ koja bi nezvanom roditeljskom gostu s vrata zaličila na mene, dok bih ja bila kilometrima daleko… Za sve to bila je neophodna i „pomoć prijatelja“, odnosno kruga mojih drugarica, tzv. Devojčica, koje su i dalje tu, ma gde živele. One su uvek bile prva linija odbrane, bezbednosni obruč. Te početne borbe jesu bile skupe, ali se baš zato kasnije nisu smele jeftino prodati.
Naučila sam tada da je sloboda uvek ugrožena, da nikada nije sigurna i obezbeđena, da je stalno treba nanovo osvajati, da s tim nema malih i velikih trgovina. I zato obaveštavam sebe mlađu da sam se do danas trudila da je ne izneverim. Da sam se u situacijama kad bih se kolebala treba li da postupim onako kako želim ili, što bi se reklo, „mudro“, setila tih ranih borbi. Nisam sebi starijoj dozvolila da razočara mene mlađu. A dilema je uvek bilo. Jer izgledalo je da bi bilo lakše da sam upisala pravo a ne istoriju; da sam za mentora izabrala nekoga ko je bio uz sve režime a ne profesora Andreja Mitrovića, koji nije bio ni uz jedan; da sam za partnera našla nekog iz moje generacije a ne čoveka dvadeset pet godina starijeg; da sam se udala; da nisam dete rodila u vanbračnoj zajednici; da sam knjige objavljivala kod prestižnih izdavača a ne u samizdatu, sve sama i od svojih para; da sam ušla u neku stranku kad su „naši“ bili na vlasti, itd., itd…. Uvek je izgledalo da postoji „pametniji put“ i „bezbednije rešenje“. Ali ona od šesnaestak godina nije mi dala mira. I samo da iskoristim sad ovu priliku i da je obavestim – ispalo je dobro. Vredelo je.
Političke slobode ni tada, sa šesnaest godina, nisam odvajala od tzv. ličnih. Ne vidim razliku, jedne bez drugih ne idu. Moje društvo je tada, krajem tih sedamdesetih, pročitalo sve od literature što je pozivalo na bezuslovnu slobodu (Stepskog vuka, Stranca, Lovca u žitu, Žida, čak i Markuzea!), slušalo je američku angažovanu, protestnu i antiratnu muziku (Dilan, Baez, Džoni Mičel, Krozbi, Stils, Neš i Jang, Koen…), cenilo filmove koji su pozivali na pobunu (Zabriski point, Goli u sedlu, O jagodama i krvi, If…). A i tu me je, u odnosu prema političkim slobodama, odredilo porodično okruženje, ali sada kao ohrabrenje i poruka da se ovde za slobode uvek moralo žestoko boriti, ali da se mora. I da s tim nema prenemaganja. Deda po ocu, protojerej SPC-a, preživeo je Dahau, Mathauzen, pa domaće zatvore odmah posle rata. Moj otac je zbog svog oca bio izbačen iz gimnazije, a kasnije je kao profesor Pravnog fakulteta stalno bio u iščekivanju da ga s posla izbace – i 1968, i 1972, pa 1974, pa osamdesetih, pa devedesetih… Dakle, politički oportunizam nikada nije došao u obzir, ideja da se sloboda ovde skupo plaća bila je duboko u meni od ranog detinjstva, ali i da se tu za cenu ne pita. Evo i dalje sebe mlađu u tome slušam.
Kad sam mislila da sve znam i sve mogu, mislila sam da je to tako zauvek. E, tu sad imam nešto da poručim sebi tadašnjoj: sve to što nam se čini „zauvek“ užasno je krhko. Taj tinejdž period provela sam u zlatnom dobu SFRJ, išlo se na kurseve jezika u London i Pariz, pa malo šoping u Rimu, skijanja u Austriji, letovanja da ne pominjem. Pa se matura poklopila s novim talasom, Idolima, Filmom, Ekatarinom… Izgledalo je da je izrasla nova generacija koja će umeti da čuva Jugoslaviju, da treba „računati na nas“. Onda su prvo ranih osamdesetih došle restrikcije struje i benzina, pa su nestali kafa i deterdženti, zatim ulje i brašno. Na kraju i Jugoslavija, moja dežela. Na teži način smo naučili ono imati pa nemati. Jer skoro ništa nije ostalo od onoga što se zamišljalo tada, krajem sedamdesetih: raspala se i ta država, i to društvo, i tadašnje vrednosti. Na tim razvalinama se ništa kvalitetno nije napravilo.
Morali smo tako da naučimo da nema „zauvek“, nego da se od ranih dana treba pripremati za nedajbože, pa i za tako užasne lomove kakve smo doživeli. Kako se uopšte na tako nešto spremiti? Šta da kažem onoj od šesnaest, da li je ona preduzela dobre preventivne mere? Pa, jeste. Postavila je letvicu slobode visoko, ispod nje se kasnije nije smelo skakati. Hvala ti, mala!
Ako vam se sviđa ono što čitate u magazinu Liceulice i želite da podržite naš dalji rad, možete nam pomoći svojom donacijom i/ili pretplatom, a svakako nas preporučite svojim prijateljima. Solidarno za slobodno novinarstvo! Hvala vam što nas čitate i podržavate.
