Mora li F-dijagnoza biti izjednačena sa potpisanom presudom ili smo ipak u stanju da je prihvatimo kao jedno od mnogobrojnih ljudskih iskustava? Koliko smo kao društvo nezreli kad izolaciju nazivamo rešenjem za nečije psihičko stanje? Znamo li kako izgleda svakodnevica ljudi smeštenih u rezidencijalnu ustanovu? Ovo su samo neka od nerešenih pitanja zbog kojih je naše partnersko udruženje Patrija u Novom Sadu osnovalo Klub za osobe sa mentalnim poteškoćama Kompas. Uloga Kompasa, koji je osnovan u saradnji sa studentima psihologije i stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja, jeste da se osobe sa mentalnim poteškoćama aktivno uključe u zajednicu i osnaže za samostalan život.
ŽIVOT U USTANOVI JE POSLEDICA NEPOSTOJANJA ADEKVATNOG SISTEMA PODRŠKE U ZAJEDNICI.
Anđelka Prvulović, socijalna radnica i članica Patrije sa desetogodišnjim radnim iskustvom u Domu Čurug
Jedini odgovor sistema na krizne situacije s kojima na planu mentalnog zdravlja može da se suoči bilo ko od nas jeste institucionalizacija: bolničko lečenje ili smeštaj u ustanovu socijalne zaštite. Do smeštanja u ustanovu najčešće dolazi oko tridesete godine, čime se, po pravilu, ukida svaka prilika za nastavak nekadašnjeg života. Sve ono što je osoba bila, smeštanjem u ustanovu, prestaje da bude, gubeći svoju poziciju u zajednici, radni status, roditeljsku i svaku drugu ulogu. Sveukupno postojanje svedeno je na pukog korisnika usluga, pri čemu te usluge ni na koji način ne odgovaraju individualnim ljudskim potrebama. Unutar ustanove ne postoje uslovi za obavljanje uobičajenih radnji i očuvanje svakodnevnih veština, kao što su pripremanje hrane ili odlazak u nabavku. Ulaskom u ustanovu ljudi gube pravo na ličnu svojinu, pravo na privatnost, pravo da odlučuju o bilo čemu; ne poseduju sopstvenu garderobu niti bilo kakve lične stvari, kontinuirano bivaju izloženi poniženju zajedničkog kupanja ili šišanjima na ćelavo jer je svaki zadatak koji ustanova mora da izvrši važniji od ljudskog dostojanstva. Šta god da se osobi u ustanovi desi ili ne desi tumači se kao rezultat njenog psihičkog stanja. Do svih tih oblika zanemarivanja najčešće ne dolazi zato što su ljudi koji rade u ustanovama suštinski zli i žele da se iživljavaju nad korisnicima, nego zbog sistemske i organizacione prirode same ustanove.
Sve to dešava se ljudima koji su poput svih nas, a koji u trenucima krize nisu imali podršku: porodica je iscrpila sve resurse, država nije obezbedila ništa. Stručnjaci koji rade na području mentalnog zdravlja obično misle da nekome čine uslugu kada mu obezbede smeštanje u ustanovu jer nemaju šta drugo da ponude. Kompas je tu da bude nešto drugo.
DEINSTITUCIONALIZACIJA JE MOGUĆA.
Marijana Ristić, socijalna radnica i članica Patrije sa petogodišnjim radnim iskustvom u Domu Čurug
U Domu Čurug počela sam da radim 2014. godine, kada je u Srbiji započet proces deinstitucionalizacije. Ratifikacijom Konvencije o pravima osoba s invaliditetom Srbija se obavezala da stvori uslove da svi ljudi mogu da žive u zajednici uz adekvatnu podršku. U Čurugu je u to vreme na smeštaju bilo dvesta osoba, a započet je projekat za razvoj usluga stanovanja uz podršku, odnosno, priprema za izlazak u lokalnu zajednicu.
Bili smo motivisani iskustvima iz drugih zemalja koja su pokazivala da je deinstitucionalizacija moguća. Fascinirala nas je priča o reformi psihijatrijske bolnice San Đovani u Trstu, koju je sproveo psihijatar Frank Bazalja, o čemu je snimljen film pod nazivom Bilo jednom u gradu ludaka. Kad je Bazalja 1971. došao na čelo pomenute ustanove, u njoj je živelo 1.200 ljudi u nezamislivim uslovima: ogromne mnogokrevetne sobe, lišavanje bilo kakve imovine i ličnih stvari, okrutne metode kažnjavanja neposlušnih, vezivanje i krevet-kavez u kome su ljudi provodili sate, dane ili godine. Bazalja je sa svojim timom započeo devetogodišnju reformu koja je rezultirala zatvaranjem ustanove. Za početak, lekari su skinuli bele mantile, kao simbol krute distanciranosti, i počeli su da slušaju pacijente. Bazalja je prepoznao da ljudi na smeštaju svakodnevno rade, pomažu osoblju ili ga zamenjuju, a proglašeni su nesposobnima za rad. Iako to zakonodavstvo nije dozvoljavalo, počeo je da sklapa ugovore o delu i da osniva kooperative, što je bio dodatni faktor osamostaljivanja. Uporedo su se razvijale usluge u zajednici koje su pomogle izlazak ljudi iz ustanove. Pokazalo se da svih 1.200 ljudi za koje se mislilo da moraju biti vezani i zaključani mogu da žive sasvim dobro. Danas na teritoriji Trsta postoje četiri centra za mentalno zdravlje u kojima je veliki broj stručnjaka dostupnih 24 časa dnevno. Ne postoji psihijatrija niti ima prisilnih hospitalizacija. Razvijeni su klubovi, boravci, različiti oblici radnog angažovanja. Proces deinstitucionalizacije u tom regionu završen je 2000. godine, a istraživanja pokazuju da se u tom periodu stopa samoubistava prepolovila.
Rad na deinstitucionalizaciji u Čurugu pokazao je da sama zajednica obiluje predrasudama i da nije spremna za izlazak ljudi („Ludaci ne treba da budu napolju!”). Upravo iz tog razloga je osnovana Patrija, s ciljem da radi na osvešćivanju zajednice koja nije upoznata sa realnim stanjem unutar institucije. Paralelno je otvoren Klub Kompas, namenjen susretima izvan domske atmosfere i radioničarskom radu mimo prevaziđenih radnih terapija. Ceo proces deinstitucionalizacije se odvijao dobro, ali kvalitet rada nije prepoznat, finansijska podrška je izostala, a na sve je uticala i promena političke situacije i promena direktora ustanove.
KOMPAS NE RADI SA DIJAGNOZAMA NEGO SA LJUDIMA.
Luka Todorović, diplomirani psiholog i volonter Kompasa
Kao student psihologije imao sam zastrašujuće iskustvo sa Domom u Kovinu: u sobama je bilo sedamnaest ili osamnaest kreveta, ljudi nisu imali ništa, pušenje je bilo dozvoljeno svuda i, čim uđete u Dom, osećate nadolazeću migrenu. U Domu je bilo devetsto ljudi sa kojima je radilo pet psihologa. Bilo je jasno da su svi ti ljudi otpisani. Na jednoj od Patrijinih tribina saznali smo za promene koje su se odvijale u Čurugu, što nam je vratilo optimizam i veru da može biti drugačije. Iako deinstitucionalizacija nije sprovedena do kraja, u Čurugu je bilo smešteno manje ljudi, nije bilo belih mantila, ljudi su izlazili, prodavali su Liceulice. Bio je primetan zaokret u samom pristupu – u prvom planu nije bila dijagnoza kojoj nema spasa nego osoba kojoj treba određena vrsta podrške. Iako se trenutno čini dalekim, naš cilj jeste centar za mentalno zdravlje kao mesto prevencije i podrške u kriznim situacijama.
Sa tribine Naše priče su vaš kompas, održane u Kulturnoj stanici Eđšeg u Novom Sadu. Oprema teksta je redakcijska.
Tekst: Marijana Čanak
