Iako su i nacija i posledični nacionalizam nešto što se često posmatra kao zdravorazumska stvar bez koje je dobar deo naše društvene stvarnosti sasvim nezamisliv, reč je, zapravo, o relativno mladim idejama. Štaviše, o idejama koje u ovom obliku poznajemo tek nešto više od dve stotine godina. Šta su nacija i nacionalizam značili u devetnaestom veku? Šta sve mogu da znače danas? Kako se boriti s činjenicom da ove apstraktne ideje imaju sasvim realne – i često sasvim pogubne – posledice? I naravno, kakve sve to veze ima s građanskom pobunom koja već godinu dana povremeno bukti, povremeno tinja u Srbiji?
Kada bi postojala „Dživdžan zbori“ edicija društvene i političke teorije, jedna od najčešće spominjanih odrednica izvesno bi bila nacionalizam. „Nacionalizam je kad voliš svoju zemlju, nije to ništa strašno“, rekao bi neko, a presekla bi ga skoro pa neminovna opaska da „nacionalizam nije isto što i fašizam“, ali i: „Nisam ti ja nacionalista, ja sam ti patriota.“ U etimološkoj glavolomci koja iznova pokazuje koliko je važno pravilno imenovati stvari, pojave i radnje, neko detaljan ukazao bi na značenjski pun krug: zapravo bi patriotizam bio ljubav prema otadžbini (patria), a jedna od najvećih glava fašizma Benito Musolini je u Doktrini iz 1932. godine upravo podcrtao da je „fašistička koncepcija države obuhvatna; nema te ljudske ili duhovne vrednosti koja može van nje da postoji, a kamoli da ima vrednost“. Nije baš da nije strašno. Kamo onda s nacionalizmom, ideologijom čije svakodnevne prakse i ispoljavanja menjaju smisao i oblike, čini se, kako kome i kada odgovara?
Zvučaće kao najgrđi truizam, ali nacionalizma ne može biti bez nacije. Otuda, makar u savremenom smislu, nacionalizma nije moglo da bude pre prve polovine devetnaestog veka, kada su multietničke monarhije u Evropi i na njenim rubovima počele da se suočavaju s činjenicom da su potčinjeni etnosi poželeli da kodifikuju svoje identitetske odrednice, neretko obojene veroispovešću i zajedničkim običajima. Kolektivna svest je dotad umnogome bila ili etnička – opet, etimološki, grupno-plemenska – ili regionalna. Naučnost prosvetiteljstva kao humanističkog narativa ponudila joj je sistematičnost kojom je valjalo osmisliti ko smo to „mi“, a ko su „oni“, i zašto bi to „mi“ trebalo da imamo prava koja će garantovati opstanak, u uslovima koje nameće neko drugi.
Paradoksalno, iskustvo kolektivne ugroženosti iznedrilo je na desetine detaljnih narativa o međusobnim razlikama. To je prva odlika nacionalizma: on u dugom istorijskom hodu ne bi mogao da nastane bez svesti o tome da je neko fizički blizak, a temeljno drugačiji – onaj s mačem, verskim knjigama, olovkom, zakonikom, i tako dalje – debelo nadmoćniji. I koliko god takve vrste svesti, kako je jednom napisao jedan bradati Nemac, predstavljale ideološko zakrivljenje klasne svesti – one prema kojoj se svet ne deli na manja ili veća plemena, već na globalne narode izrabljivača i rabljenih – one su postale stvarne društvene činjenice s konkretnim političkim posledicama.
Velika Britanija se suočila sa irskim i škotskim pitanjem, Austrijanci s mađarskim pitanjem, a onda su, zajedno, pokušavali da odgovore na rumusko, poljsko, srpsko, češko, hrvatsko… Španci su morali da se dogovore s Kataloncima i Baskima, a Rusi s mnoštvom drugih slovenskih i azijskih zajednica. Na koncu, Turcima je ostalo da se na svojim periferijama pitaju ko su ti Grci, Bugari, Jermeni, Gruzini i, opet nekako, Srbi. Mnogi nezadovoljni se digli na oružje, i to je druga odlika nacionalizma – čak i kada drugima ne meće bombe, kubure i bodeže u ruke, on je, kao mesto okupljanja, uvek potencijalno militantan. Čemu svest o zajedništvu ako se za nju ne treba boriti?
No, i tu je svest valjalo nekako ukotviti. Dati joj ime i prezime, zastavu i himnu, rečnik i praznike. Nacionalnu državu. Eto treće odlike ideologije o kojoj je reč – ona ne može da postoji bez ideala usavršive političke zajednice. Kriterijum dovršivosti važan je i često se previđa, a oblikuje se s dva različita izvora.
S jedne strane, svoju verziju ponudili su do tog trenutka mnogobrojni i u mnogobrojne državice razbijeni Nemci, koji su prihvatili pretpostavku da se vezivno tkivo nacije nalazi u zajedničkom jeziku i kulturnim obrascima. Pitanje civilizovanosti bilo je od sekundarnog značaja, dočim je bilo primarno za drugu školu, francusku, koja se naslanjala na nasleđe Velike buržoaske revolucije. Bratstvo, jednakost i sloboda postali su geslo pod kojim je valjalo okupiti sve one kojima nije obavezno do ujedinjavanja koliko do radikalne promene odnosa moći. Samovolju osionih i odrođenih monarha valjalo je zameniti pravima i obavezama svakog pojedinca, kao i institucijama koje će isprva obezbediti ravnomerno sprovođenje zakona, a potom i međunarodnu prepoznatost i uvaženost zajednice.
Nemci su imali sabrane bajke, jedva prohodnu filozofiju i jurodive pesnike, Francuzi prosvetiteljstvo i klasicizam. Većina drugih naroda prigrlila je oba. Nacionalizam se otuda ukazuje kao večno postavljanje tri uporna, dosadna pitanja: ko čini naciju, da li je moguće oivčiti je i da li je okvir u kojem ona može da se iskaže i da prosperira podložan razbijanju.
Opet, pomalo paradoksalno, borba za nacionalno oslobođenje po sebi je zadržala odlike imperija protiv kojih je vođena. Recimo, brojni potlačeni narodi štedro su prepisivali Napoleonov građanski zakonik, jer su smatrali da je francuska škola vladavine prava univerzalno primenjiva. Poznata je anegdota da su Haićani, dočekavši početkom 19. veka francuske soldate rešene da slome njihov oslobodilački otpor, uglas pevali Marseljezu, koja je postala zvanična himna prve francuske republike koju godinu pre toga (i koja je, nota bene, prilično ratoborna, budući da je pisana za potrebe dizanja borbenog morala protiv germanskih naroda). Njihova poruka francuskim trupama bila je: „Veći smo Francuzi od vas, jer se borimo za slobodu.“ S druge strane, dovoljno je pogledati na šta liče geometrijski pravilne granice afričkih država da bi se zaključilo da na mnogim mestima – uključujući i Evropu, uostalom – preklapanje teritorijalnog, istorijskog i etničkog jednostavno nije ostvarivo, naročito po uzusima donedavnih kolonijalnih vlasnika i upravnika. Tako su međunarodni odnosi (nad)moći preživeli, a dobijanje nacionalne države nije, ispostaviće se, podrazumevalo kraj istorijskog hoda koji je trebalo da ravnopravne predstavnike raznih naroda odvede za isti pregovarački astal.
Ipak, iz perspektive te iste istorije, pitate li Rigu od Fere, Majkla Kolinsa, Karađorđa ili nekog drugog ustanika da li je nacionalizam negativna pojava ili ne, odgovor bi bio potonji, zbog njegovog očiglednog antikolonijalnog karaktera. Pitate li danas prosečnog Palestinca u Pojasu Gaze da li treba u ime kosmopolitizma odustati od ideje da njegovi sunarodnici dobiju nacionalnu državu, odgovor će nesumnjivo biti odričan, jer je rešenje koje bi na istoj teritoriji podrazumevalo dve države ujedno i jedan od preduslova sprečavanja budućih pokolja poput onog koji je trajao dve pune godine. I koji će, delom i zbog nepostojanja palestinske države, nažalost po svoj prilici i dalje trajati, uprkos primirju.
Tako dolazimo do četvrte odlike nacionalizma. Reč je o narativu koji, zavisno od odnosa moći, može da bude okrutan, isključujući, represivan, pa i genocidan, ali može da se smatra i oslobodilačkim iz perspektive zajednice koja se oseća ugroženo. Upravo ova dinamika otkriva jednu od prljavih istina sveta u prvoj trećini 21. veka, usvojenih na nivo zdravorazumskog tumačenja zbilje – uz to što je koncept nacionalne države, svojevremeno progresivan, s vremenom očigledno postao igračka nacionalnih elita kojom se održavaju na pozicijama moći, njegova arhitektonika suštinski sadrži i unapređenu verziju kolektivnog straha koji je postojao i pre oko dve stotine godina. Ranije su ugrozitelji bili zavojevači i osvajači, danas su vajni globalisti, komunisti, iluminati, neposredne komšije, i tako dalje.
U želji da se reše jugosocijalističkog nasleđa, južnoslovenski narodi su devedesetih pogibeljno pojurili u razaranje, jer bi razvaline makar bile na teritorijama novih nacionalnih država. Bliskoistični ratovi koji su se rasplamsali iz varnice Arapskog proleća iz 2011. godine pratili su sličnu, ali ne istu matricu. Rusija je izvršila invaziju na Ukrajinu pod krinkom navoda o istorijskom i/ili etničkim pravom na tuđu teritoriju, ali i narativa koji je potencirao ugroženost države, a potom i naroda koji u njoj obitavaju. Kinesko rukovodstvo neće smatrati Kinu teritorijalno zaokruženom dok ne zauzme Tajvan, čime će, iz njegove perspektive, odbraniti državne interese i otvoriti vodene puteve ka Pacifiku. Donald Tramp je došao na vlast u Sjedinjenim Američkim Državama ne jednom, nego dvaput – dvaput! – upravo jašući na narativu da „Ameriku treba ponovo učiniti velikom“; implicitno je poručeno da su SAD kao velesila iz druge polovine 20. veka izvesno vreme provele u potčinjenom, pa i poniženom položaju. A niko ne voli da se oseća podređeno ili poniženo.
Otuda još jedna prljava istina – svi navedeni primeri spoljašnje upotrebe nacionalističkog diskursa ne bi mogli da opstanu bez drugog, unutrašnjeg, onog prema kojem se, u različitim verzijama, država i narod stapaju u jedno, dočim je onih koji bi da to jedinstvo razbiju nebrojeno. U kontekstu Srbije, to će jednog dana biti Albanci i Hrvati, drugog Bošnjaci i Crnogorci, trećeg briselske birokrate i LGBT populacija, a četvrtog mladi ljudi i penzioneri, združeno. Vlasti Srbije su naizmenično, doduše prikriveno, za studentsku pobunu koja je navršila prvi rođendan optuživala američke, nemačke i ruske obaveštajne i kontraobaveštajne službe.
Kada bismo, misaonog eksperimenta radi, na isto mesto stavili nacionaliste svih zemalja i pitali ih čega se boje, prilično bi se lako ujedinili. Pojedinosti bi se možda razlikovale, možda bi ih međusobno i sukobile, ali bi se razumeli. S druge strane, ako bismo u drugoj rundi okruglog stola to učinili s antinacionalistima, internacionalistima i anacionalistima, usledila bi uslovna, načelna saglasnost, ali bi se vizije njihovog željenog sveta razlikovale, u dovoljnoj meri da diktiraju i razlike između sredstava kojima bi one mogle da se ostvare. To je samo delimično svedočanstvo o samozaljubljenosti potonjih; ponajpre je dokaz o snazi nacionalnog monolita i pratećih narativa.
I to je poslednja prljava istina o svetu. Razumemo li istorijski hod čovečanstva deterministički i teleološki – implicitno mehanički i naučno – stanje u kojem se ono trenutno nalazi niti je moglo da se izbegne, niti je moglo da izgleda drugačije. Kada je Fransis Fukujama na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine 20. veka proglasio liberalnu demokratiju za kraj istorije – univerzalni mir posredovan međunarodnim telima i organizacijama – izvesno je kanda požurio. Elite trenutno nastaju i umnožavaju svoje bogatstvo i uticaj kako u globalnim, tako i nacionalnim okvirima, a granice nacionalnih država nekim čudom i dalje opstaju kao oruđe kojim se ustrojava mišljenje pojedinaca i društvenih grupa. One su možda realno imaginarne, ali žanju realne posledice, od postojanja graničnih prelaza naviše, uprkos sve brojnijim dokazima da ono što muči ljude, primera radi, u Šidu i u Vukovaru, potiče sa istih izvora kapitalističkog ustrojstva planete. Klimatske promene ne pitaju za pasoš, depopulaciju nacionalna pripadnost interesuje samo neposredno pred odlazak na arbeit u Nemačku, odnosno Njemačku, a siromaštvo ne razlikuje jezik na kojem se neko žali.
Opet, u kontekstu Srbije, pobunjeni deo građana osvestio je svoju zajedničku pripadnost prema merilima umnogome sličnim onima na osnovu kojih su svojevremeno nastajale nacije. Osećaju se ugroženo zbog korupcije i kriminala od sebe moćnijih; razvijaju sopstvene jezičko-žargonske obrasce gde su s druge strane „ćaciji“, a s ove, naše, studenti i zagovornici univerzalne vladavine prava; poneki su spremni i sposobni da se pobiju sa silama represije i režimskim batinašima, što ne bi bio slučaj da ne postoji svest o masovnosti. Čak imaju i himne pobune – među njima i Vostani, Serbie Dositeja Obradovića, ministra obrazovanja ustaničke Srbije, upravo kada su se obrisi nacionalne države iscrtavali. Na koncu, pobunjeni veruju u usavršivost zajednice kojoj pripadaju. I to je ključna snaga pobune koja bi trebalo da može da predupredi neke od usvojenih „zdravorazumskih“, a dokazano štetnih matrica.
Novi Sad se upoznao s Nišem, a Kragujevac s Novim Pazarom. Regionalne razlike su postale manje važne – čak su se i Užičani zavoleli sa Čačanima. Pravoslavci su koračali sa ateistima, a skupa su nastojali da se njihovi saborci muslimanske veroispovesti osećaju dobrodošlo. Na protestima su učestvovali i građani očigledno drugačijih životnih orijentacija, bez zabeleženih problema, jer su svi okupljeni bili na istom zadatku – popravljanju nasleđene, problematične političke zajednice koja je, smatralo se, bila kidnapovana i zarobljena. Otuđena.
Drugim rečima, neki prethodni okviri morali su da posluže i za uokviravanje narativa o pobuni, a dominantan je bio nacionalna država. Ali s naglaskom na drugom članu te sintagme. U igrokazu identitetskih odrednica, veroispovest, životna opredeljenja, pa i nacionalna pripadnost, bili su manje važni od svesti da svi nezadovoljni imaju isto državljanstvo – države koja, jasno je bilo svima, može i mora da bude bolja. Prava moraju biti jednaka za sve da bi preuzete obaveze bile jednake za sve. Društveno zaceljenje imalo je smisla samo u potencijalu – samo, naime, ako se prenese na nivo funkcionisanja državnih mehanizama. U suprotnom, badava.
Taj okvir možda jeste emancipatorsko oruđe, ali je i dalje okvir s jasnim granicama. Neke su nametali i sami dužnosnici Srbije, permanentno u poslednjih petnaestak godina ponavljajući da, primerice, LGBT populacija radi na razgradnji tradicionalnih, porodičnih vrednosti, ili da se hrvatsko ustaštvo povampiruje do Zemuna, ili da su kosovski Albanci spremni da, popusti li koncentracija u Srbiji, na mahove osvoje sve do Niša, odnosno Kragujevca. Za potrebe ovog teksta, trenutno je manje važno da li su ove tvrdnje istinite ili ne; ključno je da ih vlasti u Srbiji koriste ne zarad nekakve sabornosti ili brige, već zarad proizvodnje straha u stanovništvu i posledične proizvodnje pristanka na nepočinstva.
Možda tu treba tražiti odgovor na pitanje zašto studentsko-građanska pobuna, inkluzivna na osnovu principa osećanja pripadnosti političkoj zajednici, nije uspela dosad da zaobiđe ili makar preskoči pogrdnu isključivost. Poruke koje se šalju predsedniku i drugima kolektivno su bile kićene baš onim epitetima koji su, umnogome zahvaljujući prorežimskim urednicima javnog diskursa, preživeli do 2025. kao sredstvo uvrede.
I možda je lako nekome ko ne pripada manjinama smatrati da te parole po sebi ne predstavljaju opasnost, ili makar razlog za brigu. Dokaza o nasilju je, uostalom, mnogo, i previše. Ali u kontekstu iznalaženja načina da se pobuna izrazi, prostora za greške je isto tako mnogo. Pobuna i dalje postoji i ne znači da nije osnovana ili, na koncu, emancipatorska. Samo pokazuje da ona ne postoji u društvenom vakuumu, a da društvo ume da bude… Pa, gadno.
Problem, i to ozbiljan, biće ako se ispostavi da suštinskih promena, nakon onih formalnih – a one će se kad-tad desiti, u smislu promene vlasti – nema. Zaista, teško je, misaone igre radi, zamisliti u kom trenutku bi neka politička zajednica naročito kompleksne istorije odlučila da je dosta s nacionalizmom i da treba preći na neki drugi nivo kolektivne identifikacije. Ogroman deo čovečanstva je, nažalost, trenutno daleko od toga. Treba gledati u budućnost – uostalom, svi naučnofantastični narativi koji predviđaju svemirska putešestvija predviđaju i potpuno slepilo za nacionalne odrednice unutar ljudske rase.
tekst: Stefan Slavković
fotografije: Predrag Trokicić
