Razgovor vodio: Stefan Slavković
Foto: Sara Ristić
Pored imena Ivana Jevtovića može se navesti mnogo odrednica, ali tri su najčešće: glumac, rok muzičar, predavač. Stalni član ansambla Ateljea 212, dobitnik brojnih priznanja i nosilac mnogih pozorišnih, televizijskih i filmskih uloga. Nekadašnji dugogodišnji frontmen legendarnog sastava Deca loših muzičara, a danas član benda Psihobilje. Posvećenik pedagoškom radu s doslovno svim uzrastima. Energija s kojom odgovara na pitanja ne ostavlja mnogo prostora za nedoumice – znatiželja u njegovom slučaju ide podruku sa svestranošću.
Kao student treće godine glume na FDU, Jevtović je 1995. počeo glumački da izvodi bajke, a glumačku karijeru je nastavio na večernjoj sceni pozorišta „Boško Buha“. „Naš sistem je specifičan, jer ti omogućuje da budeš stalno angažovan u jednom, a da sarađuješ s drugim pozorištima, pa se dešavalo da u 11 sti igram u ’Buhi’, a uveče negde drugde“, kaže Jevtović za LUL, i napominje da je zato vrlo rano uvideo koliki su uistinu domašaj i značaj pozorišne umetnosti. „Kao klinca su me filmovi inspirisali da preispitujem kad tačno umetničko delo može da postane nešto više od sebe samog i da utiče na život ljudi. Verovatno me je zato oduvek i interesovalo razbijanje ’četvrtog zida’, stvaranje prostora o kojem je pisao Piter Bruk, onog mesta gde publika i ansambl postaju jedno biće, jedan duh koji zajedno misli i odlučuje“, kaže naš sagovornik.
Od 1997. godine, kada ste se predstavom „Virus“ Siniše Kovačevića predstavili široj javnosti, do ove godine, kada ste sa Zlatkom Pakovićem sarađivali na „Vox dei – Građanska neposlušnost“, karijeru ste obeležavali angažovanim pozorištem. Šta vam komadi u kojima ste igrali u proteklih dvadesetak godina govore o temama koje su opsedale naše društvo?
Kada se zamonašio moj predivni kolega Rastko Lupulović, danas otac Ilarion, reditelj Nikita Milivojević me je 1996. pozvao da ga zamenim u predstavi „U potpalublju“, po nagrađivanom, izrazito generacijskom romanu Vladimira Arsenijevića. I tu imamo crtu angažovanog. Siniša Kovačević me je, videvši me u toj predstavi, pozvao da sarađujemo na „Virusu“. Početkom devedesetih su do Srbije o HIV-u uglavnom stizale poluinformacije, a sredinom te decenije konačno smo dobili kampanje zahvaljujući JAZAS-u. Premijera je trebalo da bude prvog decembra, na Dan borbe protiv side, ali je zbog bojazni od previše publike, posredno ili neposredno povezane s tom pričom, pomerena za treći. I opet je to bio veliki društveni događaj. Jer predstava se ne bavi samo zaraženim pojedincem, već i društvenim odnosom prema bolesti. Vrlo delikatna predstava za ono vreme. Potom sam s trupom Torpedo, s kojom sam sarađivao od 1997. do 2000. godine, imao probitačnu predstavu „Životinjska farma“, u režiji Anje Suše, koja je, siguran sam, bila zaslužna za motivaciju ljudi na neki vid borbe. Onda je usledio period u kojem sam, kao i svi, mislio da će stvari nekako leći na svoje, da će biti u redu, a to se nije desilo. Predstava „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića nokautirala je kvazidemokratski sistem koji smo razvili, ceo establišment je bio na premijeri, a na moj nagovor ostavili smo upaljeno svetlo u sali, pa je svako mogao svakoga da vidi. Zaokret od 2012. nam nije doneo ama baš ništa dobro, a Paković je to sažeo u svom komadu. Reč je o veličanstvenom pozorišno-političkom činu koji nudi konkretan plan borbe svim građanima nezavisno od profesije, ekonomskog miljea ili društvenog staleža. Građanska neposlušnost je pravo građanina zagarantovano Ustavom. Ako je jedini vid otpora istupanje iz ugovora s državom, jasno je dokle smo stigli kao društvo.
Jednom ste pokret Otpor definisali kao „autohtoni, narodnooslobodilački“ pokret. Kako smo od mogućnosti pokreta došli do građanske neposlušnosti, bez makar ozbiljnijeg pokušaja istinski solidarne političke organizacije?
Jednom sam s današnjom suprugom i bliskim prijateljima bio na jednom skupu na Trgu republike, gde je bilo oko 300.000 ljudi, što je bila uobičajena izlaznost devedesetih. Otpor tada još nije bio, u imenima i prezimenima, strategijama i logističkoj podršci, dobio oblike po kojima ga danas pamtimo. Krajem devedesetih Otpor zaista jeste bio pokret, jedna ideja koja je okupljala sve i stvarala elektricitet nalik onom iz Drugog svetskog rata, kada se antifašistički pokret borio protiv vlasti i okupatora. Na tom skupu, pojedini članovi su od političkih aktera tražili da razlike, sujete i interese ostave po strani zarad borbe protiv zajedničkog neprijatelja. To se nije desilo. Ali, danas sam sklon da verujem da nije ni moglo da se desi, jer smo kao društvo bili nedovoljno informisani o pravima i obavezama koje imamo. Da je moglo da se desi, desilo bi se još desetog marta 1991. godine, dan nakon što su na ulicu protiv demonstranata bili izašli tenkovi. Da smo tada, kao Česi i Slovaci, izvadili ključeve i pretvorili njih u simbol protesta, da smo njima tražili svoja prava, bilo bi drugačije. Ne, mi smo nastavili da se bijemo, čupamo, tučemo. Trideset godina kasnije, mi u „Vox dei – Građanska neposlušnost“ podsećamo na ono što je trebalo da znamo 1991. Ustav je ugovor, ugovori sadrže obaveze, ali i prava. Ustav ima 206 članova i nudi obilje prava. S druge strane, dok smo pripremali predstavu, shvatili smo da vlasti svakodnevno krše najmanje šezdesetak članova Ustava. Dovoljno za miran, kontinuiran generalni, građanski štrajk, koji i dalje izostaje.
Jednom ste glumu definisali kao igru. Postoji li trenutak u kojem od glumca koji se igra postajete čovek koji se ljuti ili drugačije angažuje?
Sva osećanja tokom izvođenja, pa i ona najnegativnija, žive unutar igre. Recimo, priprema za „Vox dei“ podrazumevala je rad s Pakovićem, samim tim i usvajanje tomova njegovih misli, koje su veličanstvene. Reč je o kapitalnom stvaraocu čija veličina delom proizlazi iz toga što ne odlazi previše u teoriju, već se drži principa ludensa, ili razigranosti. A pozorište je uvek bilo i biće ogromna, uzbudljiva, intedisciplinarna, obuhvatna igra. Glumac je uvek player.
Čini se da su glumci kod nas s vremenom odmenili pisce u ulozi glasnogovornika i komentatora. Kojo, Bjelogrlić, braća Trifunović, Rale Milenković, Đuričko… Kako se to desilo?
Važnije pitanje je šta se desilo s piscima. Mnogi su se politički uflekali i ljudi nemaju poverenja. A glumac kada dođe na pijacu, automatski je čovek od poverenja. Očekuje se da priča sa svima, da ispriča vic, da dâ neki trač, da bude deo naroda. Glumci koje ste pomenuli taložili su razna iskustva, a nekima je rad bio direktno blokiran ili otežan. Koliko god glumci profesionalno bili vrlo prilagodljivi, u nekom trenutku mora da prekipi, a ono što imaju da kažu najčešće je saglasno sa onim što radni narod misli. Takođe se bave divnom profesijom koja može da utiče na ljude bez direktnog učešća u politici.
A da li je učešće u politici svodivo na parlamentarnu demokratiju – izbore i izborne liste?
Sve što sam od 1990. do danas mogao da vidim bilo je loše i lažno. Doduše, to nije lokalno pitanje. Taj predstavnički model globalno je u problemu. Parlamentima upravljaju korporacije, one pišu zakone, one postavljaju predstavnike koji su sve luđi, a ljudi su sve očajniji. Mislim da svetu ne predstoji nov softver, već zamena celokupnog hardvera. Uvođenje novog sistema. Jedno vreme sam mislio da je kineska priča dobra smernica, ali otišao sam tamo i više to ne mislim. Isto je bilo i za Kubu i za Skandinaviju. Bukvalno nema argumenata da se brani sistem koji proizvodi toliko malo bogatih na uštrb onoliko mnogo siromašnih. Nema ih. Ali ne mislim ni da će ta promena brzo uslediti. To će biti generacijsko pitanje.
Bavite se i pedagoškim radom, od najmlađih uzrasta do priprema za fakulteta, preko angažmana na Univerzitetu Sinergija, do Pozorišta lektire, nazvanog po vašem ocu, legendarnom profesoru FDU-a Vladimiru Jevtoviću. Koliko je iz vašeg iskustva pozorišna umetnost, odnosno gluma, bliska mladim ljudima, a koliko im je približena?
Pozorište lektira posluje već treću sezonu, i svake godine su rezultati sve bolji. U Beogradu postoje pozorišta za decu, ali retko koje se bavi delikatnom grupom – adolescentima, koji u današnjem svetu nemaju prava na to da budu deca i zahteva se da što pre odrastu i donose ne znam kakve odluke. S jedne strane su sve vreme priključeni na digitalni svet, koji pruža ogromne mogućnosti, i baš zato ogromna ograničenja. S druge im manjka interakcije, a mi im upravo pružamo mogućnost da se uključe u zajednički, pažljivo definisan, a opet vrlo fleksibilan svet pozorišta, na koji mogu da utiču i u kojem mogu sa drugarima i svojima profesorima da se povežu na drugačiji način. Pozorište će zauvek postojati jer će potreba za interakcijom uvek postojati.
Ispričali ste da vas je u dečačkim godinama jedan prodavac isterao iz radnje misleći da ste Rom. Može li pozorište da pomogne u inkluziji?
Pre petnaestak godina je bilo nezamislivo da, recimo, predstavama prisustvuju deca s posebnim potrebama. Situacija se popravila nabolje. Pozorišna interakcija takođe ponekad pruži inspirativne, divne trenutke uključenja u zajednicu onih na kojima reflektor generalno nije. Često na predstavama imamo klince koji sede u zadnjem redu i koji u toku predstave pitaju mogu li da učestvuju. Ne da mogu, nego bi bila šteta da ne učestvuju, često imaju zanimljive predloge i opservacije. Vaspitan sam da budem osetljiv na pitanja diskriminacije. Niko ne sme da se oseća ugroženo i niko ne sme na to da ne reaguje. Ako smo svi originali, što bi rekao Gogolj, zastrašujuće je što se pojedini i dalje okupljaju u grupama kako bi zajedno bili isti.
Da niste glumac, odnosno muzičar, čime biste se bavili?
Kad sam bio mali, mislio sam da ću biti pilot. I ruku na srce, gluma ima veze sa onim kako sam ja zamišljao pilotiranje – letiš od destinacije do destinacije, odgovornost je velika, sloboda još veća. Oba posla zahtevaju preciznost, posvećenost, pa i saosećajnost prema kolegama i celokupnom stafu. Moj prvi susret sa scenom bio je preko novobeogradskih pank bendova. Tada sam shvatio da mi ta vrsta pažnje prija i da me inspiriše. Verovatno bih bio vaspitač. Oduševim se svaki put kad otključam neki magični svet u glavi nekog deteta. Pre neki dan, radio sam s grupom petnaestogodišnjaka koji su isprva delovali baš nezainteresovano. Gotovo lenjo. Malo-pomalo, četrdeset pet minuta kasnije, imali smo izvanrednu predstavu. I oni su bili iznenađeni. Nisu ni znali da su u stanju tako nešto da naprave.
*Intervju je objavljen u magazinu broj 058 koji je dostupan u digitalnom izdanju u našoj prodavnici – https://liceulice.superclusterdev.com/proizvod/liceulice-broj-58-online/
