Filozof, književni kritičar i prevodilac Ivan Milenković u 53. broju našeg magazina se obraća sebi mlađem, otvoreno i bespoštedno, hrabreći nekadašnjeg sebe – a i ostale mlade čitaoce – da savladaju strah od neuspeha i nauče da preuzmu odgovornost.
Nedragi ja,
Dobro pamtim kakva si budala bio sa 16, 18 i 20 godina, to jest kakva sam ja budala bio sa 16, 18 i 20 godina (doduše, ne primećujem da se u međuvremenu nešto dramatično promenilo), pa tebi koji si ja i meni koji sam ti ne preostaje bogzna šta drugo osim da jedan drugome pišemo pisma jer, sećam se, mnogo si voleo da pišeš pisma, jedino nisi imao kome da ih šalješ, pa si ih samo ti čitao i sanjario o tome da će ta pisma, jednoga dana, neko pronaći i pročitati s razumevanjem, te (pravilno) zaključiti da si ti, u stvari, genijalan jedan i osetljiv momak, samo neshvaćen, pisao si za neke buduće devojke, a onda, kasnije, u jednom od najdivnijih romana koje si ikada pročitao, Okean more Alesandra Barika, naišao si na onog tipa koji je radio što i ti, i on je pisao pisma nekim budućim ženama, te si s olakšanjem utvrdio kako nisi jedini jadnik na svetu koji to radi, osim, dabome, što je taj lik iz Barikovog romana bio izmišljen, pa si i ti pomislio da si izmišljen, da, u stvari, ne postojiš, da tvoje kretnje nisu tvoje nego da te, po sopstvenoj volji, kao drevnog lutka, s jednog kraja romana na drugi baca neki veliki pisac, pomislio si da nisi ništa drugo nego lik u romanu koji ne razumeš i iz kojeg si hteo da izađeš, ali nisi znao kako.
Ne očekuj da ću ti oprostiti kukavičluke samo zato što si mlad i što imaš šesnaest godina
Imaš i osamnaest godina. Imaš i dvadeset godina. I sve vreme misliš da je odlično biti Sizif. Ali nije. Varaš se kad veruješ da je Sizif pozitivan lik. Nije. Ne vole ljudi onog koji gura kamenčinu uzbrdo ni zbog čega, nego su samo srećni što nisu na njegovom mestu. Ne znaš da li ti je gore da odeš kod zubara (pa puštaš da ti zubi trule i trpiš bol, kriješ zdravstvenu knjižicu od roditelja) ili da priđeš devojci (jer šta ako te odbije?). Plašiš se straha i zato misliš da je bolje da se zazidaš u sebe. Nije bogzna šta, ali je makar sigurno od sveta. Možeš u svom malom zatvoru da se povređuješ do mile volje i onda besniš na sebe. Ima nekog zadovoljstva u tome, jelda? Prezireš svet, a u stvari prezireš sebe. Niko te, tako zazidanog, neće videti, niko ti neće odati priznanje za muke kroz koje prolaziš. Da li me razumeš? Svet promiče kraj tebe, a ti to ne vidiš jer si isuviše zagledan u sebe. Dovoljno je da pogledaš u ogledalo – vidiš samo svoje nakazno lice usred koga se šepuri ogroman slomljen nos uokviren gnojnim bubljucima. Slobodno se isplači, neće tvoje suze nikoga fascinirati jer ih niko ne vidi. Obriši sline, čoveče, i izađi. Ne samo da ti ne vidiš svet, nego ni svet ne vidi tebe. Zazidao si se. Izađi sa svojom mukom pod ruku, podastri je svetu kao otirač za noge, a svet ti, možda, neće ponuditi samo podsmeh.
Pregrub sam? Imaš samo šesnaest godina? Baš me briga. Imaš i osamnaest godina. Imaš i dvadeset godina. Uostalom, čega se sećaš iz te 1981. godine, osim sebe i svog nosa? Nereda na Kosovu i snažnog straha da će se dogoditi nešto strašno (kao da ništa drugo u životu nisi radio nego se plašio). Sećaš se atentata na američkog predsednika Ronalda Regana i otkinute ruke koja, posle ubistva Anvara el Asada, leži na tlu. Godine 1983. gledao si Gandija i poistovetio se s njim samo zato što je bio pasivan, kao i ti, ali nisi shvatio da je njegova pasivnost zapravo delotvorna aktivnost. Fasciniralo te je i to što je u Engleskoj žena, Margaret Tačer, postala premijerka. Godine 1985. Gorbačov je postao predsednik Sovjetskog Saveza, ali (sećam se da se sećaš) ti mrziš tu zemlju i ne veruješ da se išta može promeniti. Te godine umro je Zoran Radmilović i bio si izbezumljen zbog toga.
Želiš da nisi ono što jesi i da nisi ono što se vidi nego da jesi ono što se ne vidi
Uostalom, većina šesnaestogodišnjaka veruje da je posebna i drugačija, ali za tebe to nije nikakva uteha jer ti želiš da budeš drugačiji kako bi te devojke primetile. Sada ti je osamnaest i vreme je da preuzmeš odgovornost. Zapanjen si, međutim, devojkom koja je pristala da izađe s tobom, zapravo ženom, diviš se njenim grudima i s mukom odvraćaš pogled od njenih snažnih nogu, osećaš se kao klinac i odjednom se žestoko stidiš sebe, svojih mršavih ruku i mršavih nogu (naravno da si pronašao nov razlog za patnju, sada to više nisu gnojne bubuljice i taj poveliki incident na licu, nego pikljave noge i ruke, i sad samo na to misliš, hteo bi nekako da skloniš te ruke, negde, da ih uvučeš u sebe, da nestanu u džepovima sve do ramena…), očajnički želiš da ona zaviri u tvoju dušu jer veruješ da se tamo krije istina tvog bića, pa pričaš gluposti i pokušavaš da budeš duhovit, očajnički skrećeš pažnju sa onoga što se vidi na ono nevidljivo ali, veruješ, važno, želiš da nisi ono što jesi i da nisi ono što se vidi nego da jesi ono što se ne vidi, ali duša se ne računa, i njene oči postaju mutne, vidiš kako gubi interesovanje za tebe, tvoja duša urla, tu sam, vidi me, ne puštaj me, ali duša se ne računa, računa se neuspeh, računa se uspeh, računa se hrabrost, ne kukavičluk. Sada ti je dvadeset godina i vreme je da preuzmeš odgovornost.
Besmislenih te je petnaest meseci vojske očeličilo, telo ti je sazrelo, a duh postao otporniji, više te ne vređaju sitne nepravde, nosiš se s njima, ali i dalje ne znaš kako do devojaka. Ona dugonoga te je pozvala u stan, ali ostao si skamenjen pred ulazom. Ona sa zelenim očima pozvala te je u sobu, ušao si, ona se svukla, pomislio si da ćeš da umreš od uzbuđenja, ali tvoje telo je ostalo neosetljivo. Ona s preklopljenim sekutićima napisala ti je pismo, ali užasnula te je njena nepismenost. Ona s predivnim osmehom i najcrnjim očima na svetu uhvatila te je pod ruku, a ti si pomislio kako je tvoje telo od kamena i kako više ne umeš da hodaš. Vidim te, znam te, ponovo se povlačiš, dovlačiš cigle i mešaš cement, spremaš se da se zazidaš u sebe. Evo, kad smo ponovo već tu, mogu ti udeliti jedan savršen savet koji će te osloboditi straha od neuspeha: ne preduzimaj ništa. Zaključaj se u sebe još jače i uspeh je zajemčen: nikada nećeš doživeti razočaranje, nikada nećeš doživeti neuspeh, jer nikada nećeš ništa ni pokušati.
