Osobu o čijem životu ćete čitati na ovim stranicama poznajem već nekoliko godina. Pristao je da za magazin Liceulice govori o svom životu, pod uslovom da intervju bude urađen anonimno. Za sebe je odabrao pseudonim „Beskućnik” jer, kako kaže, želi da ispriča svoju priču, ali ne i da ceo svet zna da je to on, jer mu ne prija takva vrsta pažnje.
Opiši mi u nekoliko rečenica svoju prošlost pre beskućništva?
Bilo je prelepo, ali onda su se odjednom promenile okolnosti.
Šta imaš da kažeš o sadašnjosti?
Grozno je, ali nadam se da će kratko da traje. Preciznije bi bilo: uglavnom grozno sa povremenim lepim trenucima.
Da kažemo – nije sve tako crno. Sadašnjost, kakva god da je.
A šta očekuješ od budućnosti?
Ništa. Bukvalno ništa. Živim iz sekunde u sekundu i ne znam da li ću sad, nakon razgovora, da odem da jedem burek pa posle da me potera u wc ili ću raditi nešto sasvim drugo. Zvezdina utakmica 24. septembra – to je u budućnosti.
Nemaš nešto o čemu maštaš?
Ne, sve što maštam i planiram uvek ode naopačke, i više se ne bavim time.
Koliko često misliš o prošlosti? Rekao si da je bila prelepa, razmišljaš li o njoj u trenucima kad ti je teško?
Ne, nego uhvatim telefon i igram igrice. Ne razmišljam ni o kome i ni o čemu, nego da samo stignem do kraja igrice. Isključim se jednostavno.
Kako se desila ulica?
To je sticaj raznoraznih okolnosti. Smrtni slučajevi bliskih ljudi iz porodice, nedostatak prihoda, nagomilani računi, gubitak podrške.
U kom trenutku si pomislio da to sve ide ka ulici?
Ni u jednom trenutku. Bukvalno mi nije palo na pamet. Prolongirao sam sve, mislio da će biti bolje. Da mi je neko tada pričao da ću završiti na ulici, rekao bih mu: „Ti nisi čitav, čoveče.”
Kako se osećaš sada, nakon niza godina na ulici?
Prazno… Navikao sam na ulicu, ali osećam se prazno. U Prenoćištu sam na Autokomandi, ali to je nesiguran smeštaj i tu sam tek par meseci. Nekoliko dana sam proveo i u hostelu, dok se renoviralo Prenoćište, i bilo mi je lepo, ali to je samo na par dana.
Da li sada možeš da kažeš kako će ti izgledati dan?
Standardno. Posao, pa posle Prenoćište, a pre toga, idem da kupim nekoliko energetskih pića. Odneću hranu, peciva sa sirom i mesom, nekim ljudima koji spavaju u blizini Prenoćišta, u parku. Oni su do pre koji dan bili u smeštaju, ali su, iz različitih razloga, izbačeni.
Pomenuo si posao. Ne želiš da otkriješ šta radiš da te poznanici ne bi prepoznali, ali možeš nam bar reći šta za tebe on znači?
Posao mi znači mnogo. Znači da uvek imam cigare, Monster (energetsko piće) i neku pljeskavicu. Znači mi i da se sklonim, da nisam na ulici. Eto i odgovora na pitanja o budućnosti i maštanju – voleo bih da kupim vespu da bih mogao lakše da stižem na posao ili da se krećem po gradu.
Rekao si da si navikao na ulicu, ali ipak ti prija da se skloniš sa nje?
Prija mi zatvoreni prostor jer je tu mali krug ljudi sa kojima se razumem i gde svi znamo kako ko funkcioniše. Volim male krugove ljudi.
Koliko dugo radiš? I jesi li razmišljao o nekom privatnom smeštaju?
Radim oko dve godine. Zarada na poslu nije velika, a jednokratna pomoć koju dobijamo jednom godišnje je šezdeset pet hiljada dinara tako da, čak i da hoću, ne bih imao novca za drugi smeštaj. Pre Prenoćišta bio sam na ulici, a kad se renoviralo Prenoćište, potrošio sam veliki novac samo za dvanaest dana hostela. Rekao sam već – šta god sam planirao, izjalovilo se.
Na poslu si stekao i jednog zanimljivog prijatelja. Želiš li da nam kažeš nešto više o tome?
Negde u junu, doletela je vrana, koja mi je ulepšala celo leto toliko da sam jedva čekao da odem na posao. Sad je nestala, nema je već sedam dana, ali nije ona tek tako otišla. Možda je pronašla jato, ali sigurno je dobro.
Kako ste provodili vreme?
Kad god bih došao na posao, ona bi mi sletela na rame ili na kačket, i bila je u stanju tako da stoji satima. Ušla bi u prostoriju kod mene i trčala okolo, skakala čas na sto, čas opet meni na rame, i tako smo se družili. Nije htela da ide kod drugih kolega. Malo-pomalo se i koleginica navikla na to da je vrana uvek tu sa mnom, pa je čak počela i da je hrani, zavolela ju je i ona. Voli da jede svašta, ali baš je pametna. Kad joj daš burek, na primer, ona testo ostavi sa strane, a pokupi meso. Jede lubenicu, dinju, paradajz, čokoladu i višnju, sve u isto vreme i sve pomalo. Kao švedski sto. Neverovatno!
I iz toga se, koliko razumem, razvila i tvoja potreba da se sada brineš i o drugim vranama?
Da. Idem iz parka u park svakog dana. Ponesem punu kesu peciva sa mesom i delim. Čim to bacim na zemlju, vrane odvoje meso od peciva, a testo jedu golubovi i vrapci posle.
O koliko jata se brineš?
Jata o kojima se brinem nalaze se kod Ekonomskog fakulteta, kod Bristola, na Ušću, a povremeno odem i do hotela Moskva. Nikad ne preskačem. To je sad moja obaveza. Najveće jato o kom brinem ima sedamnaest članova.
Kako bi opisao taj odnos? Nešto slično prijateljstvu sa ljudima?
Odnos sa vranama znači mi mnogo više nego odnosi sa ljudima. Pametnije su, razumemo se bolje, pažljive su. Ljudi su jako teški – nekome, tek tako, padne na pamet da me budi u pet sati ujutru da mi traži upaljač, bez ikakvog obzira.
A ima li ljudi sa kojima si, otkad si na ulici, ostvario prijateljske odnose ?
Ima nekoliko ljudi sa ulice, a ima i drugih ljudi koje sam upoznao, par zaposlenih iz organizacije ADRA. Ali opet sve to nije dovoljno. Nemam veru u čovečanstvo.
Šta bi bilo potrebno da bi ti se povratila ta vera?
Diskretnost u odnosu. To je nestalo, a meni je potrebno da bih imao prijateljski odnos sa nekim.
Imaš li nekog ko ti pomaže u životu?
Zaposleni u ADRA-Drumodomu, oni su mi neka vrsta oslonca. Mogu da računam na njih za neke najosnovnije stvari. Meni ne trebaju zlatne poluge, treba mi samo osnovno. Ponašaju se normalno prema meni, i to je ono što mi znači. Jednaki smo, iako sam beskućnik.
U toku su veliki protesti. Da li bi se tvoja situacija promenila ako dođe nova vlast? Da li misliš da problem beskućništva može da se reši da postoji politička volja?
Moja situacija i situacija drugih beskućnika se neće promeniti čak i da dođe nova vlast. Problem može da se reši, ali nikada neće postojati volja, jer mi smo svima jednako nebitni. Stara izreka dobro kaže: sit gladnom ne veruje.
Za kraj – šta kažeš sebi ujutru kad se probudiš?
Debelo ga opsujem, a onda nastavim dalje kroz dan, potpuno ravnodušan prema sebi.
razgovarao: Vuk Vučković
ilustracija: Vanja Bajović
