Tekst: Dunja Karanović
Ilustracija: Nikola Velicki
U poslednjih godinu dana se u javnosti mnogo govori o zdravlju. Međutim, ako se i podigla svest o uzrocima zdravstvenih problema, čini se da se i dalje nedovoljno govori o „uzrocima uzroka”, o tome kako različiti društveni odnosi i uslovi utiču na javno zdravlje.
Rastući kovid rečnik obogaćen je za jednu frazu koja se sve češće pojavljuje u medijima, a to je da je pandemija „ogolila” sve nejednakosti, goruće probleme u zdravstvu, sistemu socijalne zaštite, i druge infrastrukturne manjkavosti o kojima se nije toliko govorilo do pre godinu dana. Činjenica je da su naše interesovanje i glad za informacijama o javnom zdravlju sve veće, ali pitanje je koliko su svi aspekti ove tako važne teme ravnopravno zastupljeni u javnosti. Porasla je učestalost izveštavanja o javnom zdravlju, ali se sadržaj sveo na jednu do dve varijable – prisustvo/odsustvo antitela, prisustvo/odsustvo vakcina.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) odavno priznaje potrebu za sveobuhvatnijim pristupom zdravstvenoj zaštiti, posebno kada su u pitanju tzv. socijalne determinante zdravlja i zdravstvena nejednakost. Faktorima koji utiču na zdravlje poput adekvatnih uslova za život i rad, ekonomske stabilnosti, pristupa obrazovanju, zdrave životne sredine, inkluzije i zaštite od diskriminacije i nasilja bavi se socijalna medicina, koja se ponekad izjednačava s pojmom javnog zdravlja (engl.: public health).
Prema rečima doktora Aleksandra Stevanovića sa Instituta za socijalnu medicinu, SZO definiše zdravlje kao fizičko, mentalno i socijalno blagostanje, a ne samo odsustvo bolesti. „Osnovni cilj socijalne medicine jeste da istražuje međusobni uticaj ove tri komponente zdravlja, a najpre kako prisustvo (ili odsustvo) socijalnog blagostanja i zdravstvene zaštite deluje na zdravlje čitave zajednice. Dok klinička medicina radi na otkrivanju neposrednih uzroka bolesti, zadatak socijalne medicine jeste da traži ’uzroke uzroka’ i da razotkriva uticaj socijalnih determinanti zdravlja, kao i zdravstvene zaštite, tamo gde biološke razlike nisu dovoljne da objasne nejednakosti u zdravstvenim ishodima. Jednom kada se određena uzročna veza ustanovi, smišljaju se i zagovaraju javnozdravstvene politike u cilju očuvanja zdravlja i prevencije bolesti u društvu“, pojašnjava doktor Stevanović.
Na Institutu, koji je deo Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zaposleno je dvanaest lekara koji rade na obrazovanju budućih zdravstvenih radnika i radnica, kao i na istraživanjima koja se, između ostalog, tiču zdravstvene pismenosti, socijalnih determinanti zdravlja, nejednakosti i pozicije ranjivih grupa, uticaja nasilja, zdravstvenih politika, životne sredine i drugih tema bitnih za zdravstveni sistem. Uprkos brojnim finansijskim i logističkim poteškoćama, Institut u saradnji s lokalnim samoupravama i međunarodnim organizacijama sprovodi projekte usmerene ka zajednici i javnom interesu.
Govoreći o domaćem kontekstu, doktor Stevanović za LUL objašnjava: „Srbija je 2016. godine usvojila Zakon o javnom zdravlju koji pokriva najvažnije oblasti u vezi sa očuvanjem i unapređenjem zdravlja našeg stanovništva. Ipak, ti propisi i rešenja ne znače mnogo dok se ne primene u praksi gde se uglavnom nailazi na prepreke. Preporučena rešenja (prisustvo univerzalne zdravstvene i socijalne zaštite, društvena solidarnost, očuvanje javnog dobra i životne sredine) neretko su u sukobu s principima tržišne ekonomije, i to predstavlja globalni trend koji nije zaobišao ni Srbiju. Javno zdravlje se našlo u ulozi zaštitnika socijalne pravde; kako je čuveni Rudolf Virhov davno rekao – lekar postaje prirodni advokat siromašnih.“
Uloga medija u zastupanju javnog zdravlja
Pored zdravstvenih institucija, posebno značajni prirodni advokati i zastupnici javnog interesa u ovim izmenjenim zdravstvenim okolnostima bili su nam mediji, a o poziciji medija i ulozi novinara i novinarki u proteklih godinu dana razgovarali smo s Jovanom Gligorijević, novinarkom „Vremena”.
„Pandemija je definitivno dovela javno zdravlje u vrh vesti i tema u medijima, i ta tema je drugačije zastupljena na više nivoa. Prvi je taj da su statistike u vezi s kovidom uvek u hedlajnovima. Sećam se epidemije H1N1 iz 2009, zaista nije bilo ovako. Drugi nivo je uporno insistiranje na statistici, na broju testiranih, zaraženih i preminulih. Broj ljudi na respiratorima je, novinarski gledano, potpuno nebitan, ali je čist PR da se vidi kako imamo respiratore, pošto ih na početku pandemije nismo imali. Treći nivo je ono što nam se prećutkuje. Letos smo imali nestašicu PCR testova, a zatim stotine neobrađenih uzoraka jer Torlak nije imao reagense. To znam jer je ministar zdravlja to uzgred pomenuo u jednom gostovanju na RTS-u. Kao novinarka, pratim pandemiju od prvog dana. Kao čitateljka, svaki čas virim u Službeni glasnik, jer su mere ili konfuzne ili loše komunicirane s javnošću, i više ni ja ne znam šta je na snazi, a šta nije”, kaže Gligorijević za LUL. Ona dodaje i to da je razočarana u kolege koje ne shvataju važnost izveštavanja o zdravlju jezikom koji čitaoci/gledaoci mogu da razumeju.
„Zaista razumem lekare koji koriste stručne termine, ali ne mogu da razumem novinara koji prati zdravstvo i ne ume to da prevede na svakodnevni jezik. Kad ljudi nešto ne razumeju (a nisu ni dužni da razumeju), onda nemaju poverenja. A poverenje je ključ komunikacije”, zaključuje naša sagovornica.
Važnost uloge medija u posredovanju između struke i šire javnosti prepoznaje i doktor Stevanović. Njegov utisak je da raste interesovanje za pitanja javnog zdravlja i životne sredine, i da je to pozitivan trend, koji zahteva od institucija da se prilagode novim odnosima prema zajednici i komunikaciji s javnošću. Fokus zdravstvenih radnika i istraživača ipak ostaje na javnom zagovaranju i uticanju na donosioce odluka na republičkom nivou, što samo po sebi iziskuje veliki trud, a još veći s obzirom na trenutnu preopterećenost čitavog zdravstvenog sistema. U tom smislu, odgovorno novinarstvo, transparentnost i održavanje odnosa poverenja s čitaocima i gledaocima posebno je važno.
„Mediji mogu biti izuzetno snažan instrument jačanja ličnih kapaciteta za kontrolu nad sopstvenim zdravljem i široko se koriste za potrebe promocije zdravlja i zdravstvenog vaspitanja. Nažalost, ne samo što taj potencijal ne mora biti ostvaren, već mediji mogu biti zloupotrebljeni za širenje dezinformacija i nezdravih životnih stilova. U kontekstu pandemije vidimo da je izuzetno važno ko i kako obrađuje određenu temu. Iako je u društvu neophodno podsticati kritičko mišljenje, ne možemo očekivati da šira javnost pretražuje stručnu literaturu i proverava tačnost izrečenih tvrdnji. Zato je od najveće važnosti da postoji odgovornost za sve poruke i savete koji se šire putem medija, a tiču se javnog zdravlja. Naravno, ni pod idealnim uslovima mediji ne smeju postati jedini stub zdravstvenog vaspitanja zajednice, već ono mora naći svoje održivo mesto u obrazovanju, kulturi itd.”, smatra doktor Stevanović.
Opšti utisak je da se o zdravstvenom vaspitanju, kulturi prevencije i sveobuhvatnom pristupu zdravlju pojedinca malo govori, a ako izuzmemo diskusije o dobrobiti i potencijalnoj štetnosti vakcinacije, epidemija koronavirusa virusa nije mnogo promenila situaciju. Pitanja prevencije vezuju se uglavnom za po jedan dan godišnje, kada se obeležava Međunarodni dan borbe protiv raka ili Svetski dan mentalnog zdravlja, pa se institucije ili nevladine organizacije oglase i pozovu građane na besplatne preventivne preglede.
Kako zapaža Jovana Gligorijević, sve teme, kako opšte tako i zdravstvene, trenutno su zanemarene u korist iznošenja podataka o kovidu.
„Problem je što dnevna statistika nikoga neće prosvetiti ni osvestiti. Izveštavanje o konkretnim posledicama zaraze hoće, i tu ne mislim na smrtni ishod, nego na produženi kovid o kome se malo izveštava, na autoimune bolesti koje se razviju nakon preležanog kovida, na dugoročne posledice, itd. U našim medijima se kultura prevencije razvija plašenjem ljudi, npr. kancerom. Ako pričamo o raku grlića materice, tek u petnaestom minutu pomenemo da je glavni uzročnik virus, a čak i tada prećutimo da postoji vakcina i da je za decu i adolescente dostupna, relativno jeftina, a u nekim gradovima i besplatna. Uzimam ovo kao primer zato što se HPV prenosi seksualnim putem, a vakcina je najefikasnija kad se primi u dečjem uzrastu. Što su žene starije, to je vakcina skuplja, jer je potrebno više doza da bi se zaštitile od HPV-a. Radi se samo o tome da će deca jednog dana postati seksualno aktivni odrasli ljudi. I umesto da to kažemo, biramo da ćutimo da ne ispadne da se priča o seksualnosti dece.”
U kontekstu ćutanja, odsustvo otvorenog razgovora na temu mentalnog zdravlja posebno je zabrinjavajuće u našoj sredini. Prema rečima naše sagovornice, najmanje medijskog prostora posvećuje se lečenju i životu s bipolarnim poremećajem, šizofrenijom, graničnim poremećajem ličnosti i drugim duševnim oboljenjima. Problem nije samo u nedostatku informacija, već i u sistemskim nedostacima i manjku kadra, savremenih pristupa terapiji i novijih lekova koji omogućavaju bolji kvalitet života. „Pri psihijatrijskim ambulantama u državnim ustanovama imamo savetovališta, ali nemamo dovoljno zdravstvenih radnika, pre svega psihijatara i psihologa. Poslednji izveštaj o tome poslali smo SZO 2017. Tada smo imali osam psihijatara na 100.000 ljudi i, pazite ovo: 0,2 dečja psihijatra na 100.000. Sada, 2021. može samo da bude još gore”, upozorava Jovana Gligorijević.
Zdrava životna sredina i senzibilisana javnost – novi preduslovi za blagostanje?
U Beogradu je nedavno organizovan drugi po redu ekološki protest, koji je okupio više hiljada građana i građanki oko zahteva da se poštuju zakoni o zaštiti životne sredine, ograniče netransparentni projekti seče šuma, izgradnje malih hidroelektrana, da se javnost informiše o zdravstvenim posledicama zagađenja i komodifikacije voda i vazduha, i da se regulišu pitanja energetskog siromaštva i emisija štetnih gasova koje su posledica neadekvatnih energetskih politika. Činjenica da su se građani angažovali i oglasili povodom ovih pitanja dosta govori o tome koliko je životna sredina važna determinanta u kontekstu javnog zdravlja, ali i o tome da institucije i nadležni organi danas imaju mnogo veću odgovornost u odnosu prema, kako kaže doktor Stevanović, senzibilisanoj i dobro obaveštenoj javnosti.
Naši sagovornici se oboje slažu u pogledu tesne povezanosti zdravog životnog okruženja i opšteg zdravlja pojedinaca, s posebnim osvrtom na to da su siromaštvo, neadekvatna zdravstvena zaštita i posledice zagađenja najčešće međusobno uslovljeni.
„Rezultat rastućih socio-ekonomskih nejednakosti u društvu može se vrlo objektivno sagledati i izmeriti kroz nejednakosti (ili još preciznije, nepravičnost) u zdravlju stanovništva. Pozivanje na ličnu odgovornost nije dovoljno da ljude istrgne iz začaranog kruga međusobno indukovanih socijalih i zdravstvenih nejednakosti. Životna sredina može biti odličan primer za to: usled lošijeg materijalnog stanja, siromašna domaćinstva za potrebe svojih individualnih ložišta najčešće koriste ugalj. Posledično zagađenje vazduha uzrok je lošijeg zdravstvenog stanja lokalne zajednice, a prevremeno razboljevanje i radna onesposobljenost dovode do daljeg siromašenja. Kada tome dodamo da klimatske promene i nepogode teže pogađaju siromašna i ruralna domaćinstva, jasno je da bez državne intervencije u pogledu obezbeđivanja socijalne pravde i jednakih šansi, ova domaćinstva teško mogu da se izbore s rastućim izazovima modernog sveta”, kaže za LUL doktor Stevanović.
Ono na šta Jovana Gligorijević skreće pažnju jeste da je s pojavom pandemije fokus brzo preusmeren sa ekološke svesti na epidemiološke mere, što je na globalnom nivou stvorilo novu vrstu zagađenja medicinskim otpadom, zaštitnim maskama za jednokratnu upotrebu i plastikom. U Srbiji je, prema njenim rečima, zaseban problem to što je zdravstveni sistem izmenjen na štetu najugroženijih građana. „Siromaštvo te gura u situaciju u kojoj je prevencija apsolutno neizvodljiva i nedostupna. Tu vidimo da je koncept besplatnog zdravstva kod nas postojeći samo na papiru, iako ne mora tako da bude i nije tako bilo. Reformama bivšeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića počeo je sunovrat besplatnog, odnosno solidarnog zdravstva. Ukidanje seoskih ambulanti i isključivanje stomatoloških usluga iz obaveznog zdravstvenog osiguranja primeri su tog sunovrata”, objašnjava sagovornica.
Reči Rudolfa Virhova dale bi se primeniti na skoro sve profesije, u onom smislu u kome u danas svi pomalo moramo biti advokati siromašnih, i primenjivati iskustva socijalne medicine. Bez etike i empatije u svakom aspektu života, ne možemo se smatrati ni zdravim ni senzibilisanim društvom.
