Šta je potrebno da zelena tranzicija bude i pravedna, odnosno šta bi institucije (kada ih, pre ili kasnije, budemo imali) trebalo da urade kako bi pomogle zajednicama u okolini najvećih industrijskih centara da nađu svoje mesto na izmenjenoj energetskoj mapi Srbije, objašnjavaju programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) Mirko Popović i naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Maja Pupovac.
Jednog julskog dana Kostolac je prekrio mrak. Nakon olujnog nevremena, pepeo s deponije termoelektrane podigao se u vazduh i potpuno prekrio nebo. Tog dana količina PM10 čestica u vazduhu bila je sedam puta viša od dozvoljene. Ove čestice dolaze iz dima, čađi, prašine i teških metala, a kada se udišu izazivaju respiratorne i kardiovaskularne probleme. Vazduh u okolini Kostolca je zagađen, što decenijama uzrokuje ozbiljna oboljenja među meštanima. Tu stvarnost dele i građani i građanke Obrenovca, Lazarevca, Velikih Crljena i drugih mesta u blizini najvećih postrojenja.
Srbiju i dalje pokreće ugalj
Prema podacima Embera za 2024. godinu, čak 63 % proizvedene električne energije dolazi iz uglja. Veći udeo uglja u proizvodnji električne energije imaju samo Bocvana, Mongolija, Južnoafrička Republika i Indija. Dok je zavisnost od uglja u Srbiji prethodnih dvadeset godina samo neznatno varirala, susedna Mađarska, Rumunija, Bugarska i Severna Makedonija uveliko su u procesu zelene tranzicije. Kao i druge evropske zemlje, Srbija se obavezala da će do 2050. godine postati klimatski neutralna i preći na obnovljive izvore energije.
Pored smanjenja zagađenja, zelena tranzicija bi na duže staze dovela i do poboljšanja javnog zdravlja, manjih i stabilnijih troškova, novih radnih mesta i mogućnosti za ravnopravnije društvo. Ipak, s razlogom joj u imenu stoji tranzicija. Nagle promene u energetskom sektoru mogle bi imati razorne posledice za društvo, pogotovo za zajednice u okolini najvećih industrijskih centara. Iako trenutno najviše trpe od toga, ove zajednice gotovo potpuno ekonomski zavise od obrade uglja.
Procenjuje se da bi prelazak na obnovljive izvore mogao ugroziti preko 36.000 radnih mesta od Bora i Smedereva, do Lazarevca, Obrenovca i Požarevca.
Osim toga, energetsko siromaštvo pogađa veliki deo stanovništva. Oko 10 odsto domaćinstava u Srbiji ne može da obezbedi dovoljno topao dom, a čak četvrtina ne uspeva da redovno plaća račune. Kako energetska održivost zahteva velika ulaganja u početku, ukoliko država ne obezbedi subvencije, olakšice i socijalnu podršku, zelena tranzicija bi mogla dodatno da produbi ekonomsku nejednakost. Da do ovih i drugih posledica ne bi došlo, neophodno je da ovaj proces bude pravedan i da nikoga ne ostavi po strani.
Kao najveće prepreke na putu ka pravednoj zelenoj tranziciji u Srbiji izdvajaju se duboko nepoverenje u institucije, nedovoljna informisanost i uključenost građana i još uvek nejasni planovi države, što naglašava i dr Maja Pupovac, naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.
„Ljudi ne znaju kada će rudnici prestati da rade, šta će biti s njihovim radnim mestima i kakve promene mogu da očekuju u svom životu. Bez jasnih i pouzdanih informacija, raste strah da će energetska tranzicija, kao i mnoge prethodne, biti sprovedena na njihovu štetu. Srbija je prošla kroz nekoliko bolnih tranzicija – ekonomskih, političkih i socijalnih. Mnogi pamte da su te promene dolazile naglo i bez stvarne brige za obične ljude. Uz to, nasleđe centralizovanog donošenja odluka utiče i na to da ljudi retko osećaju da njihov angažman i glas može nešto da promeni. Sve to stvara osećaj nepoverenja i pasivnosti koji će biti teško prevazići bez iskrenog i pravovremenog uključivanja građanki i građana u ceo proces”, navodi Maja Pupovac.
Srbija je usvojila nekoliko važnih dokumenata u cilju prelaska na obnovljive resurse, a nedavno i prvi Akcioni plan za pravednu tranziciju. Međutim, javne rasprave u najpogođenijim zajednicama nisu ni održane, a plan ne predviđa konkretne mere za mnoga ključna pitanja, poput energetskog siromaštva, već ih ostavlja za kasnije. Mirko Popović, programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) smatra da se ovakvo donošenje javnih politika ne može smatrati legitimnim.
„Javne politike nastaju kroz konsultativni, participativni proces koji odražava društveni dogovor. Samo takve doprinose javnom dobru. Ukoliko se složimo da su to javne politike, onda Srbija energetsku politiku nema. Akcioni plan za pravednu tranziciju je usvojen ne bi li se kratkoročno zadovoljili zahtevi u reformskoj agendi i ispunila očekivanja međunarodne zajednice. Taj dokument je esejističnog i kondicionalnog karaktera. U njemu za većinu mera piše da će se sprovoditi kada Elektroprivreda Srbije donese plan dekarbonizacije. Dakle, akcioni plan za pravednu tranziciju je uslovljen time kako jedan tržišni akter odluči da se ponaša”, kaže Popović.
Čitave zajednice će biti žrtvovane lošom politikom energetske tranzicije
Upravo iz ovih razloga su RERI i još sedamnaest organizacija civilnog društva zatražili izradu potpuno novog plana, koji će uključiti glasove iz najpogođenijih zajednica, ali i drugih društvenih grupa, kako bismo uopšte mogli da govorimo o poštovanju društvene pravde u tom procesu. Popović naglašava da u Srbiji izostaje širi društveni dijalog o ovim pitanjima, kao i da su građani i građanke potpuno neinformisani o pitanjima zelene tranzicije.
„Da bismo uopšte bili svesni da se dešava energetska tranzicija, morali bismo da u udarnim terminima na nacionalnim televizijama imamo konstantnu kampanju kojom se građani informišu da više ne živimo u Jugoslaviji sedamdesetih godina, da je potpisan Pariski sporazum i da je svet krenuo drugim putem. Čitave zajednice će biti žrtvovane lošom politikom energetske tranzicije. Nisu to samo zaposleni u rudarskom sektoru. Kostolac, Obrenovac, Lazarevac, Aleksinac – njih je trebalo mnogo ranije pripremiti, objasniti im šta se dešava, dati im priliku da sami dođu do alternativa i rešenja”, navodi on.
Hiljade radnika čiji su poslovi direktno ugroženi svakako su prvi na udaru. Ipak, gradovi i sela oko najvećih energetskih postrojenja koja bi trebalo da se ugase, gotovo su potpuno ekonomski zavisni od njih. To bi na različite načine moglo uticati na ljude koji tamo žive. Za muškarce, koji su većinom radnici u rudnicima i energetskom sektoru, gubitak posla bi, bez jasnih alternativa, osim ekonomske nesigurnosti značio i pojačan društveni i psihološki pritisak, budući da se od njih očekuje da obezbede čitavu porodicu. Žene su pak često u nesigurnijim radnim odnosima, ili nose najveći teret neplaćenog rada i brige o domaćinstvu. Bez otvaranja novih radnih mesta mladi se lakše odlučuju da odu iz svog rodnog mesta, dok se stari teže prilagođavaju promenama.
„Ako tranzicija ne bude pažljivo sprovedena, upravo bi ove grupe mogle prve osetiti posledice zatvaranja rudnika, kao što su gubitak prihoda, veće socijalne rizike, iseljavanje stanovništva i rast osećaja nesigurnosti. Zato je važno da tranzicija znači ne samo prelazak na čiste izvore energije već i ulaganje u prekvalifikacije, nova radna mesta, socijalnu podršku i razvoj infrastrukture, ali i razvoj novih privrednih grana i industrija koje mogu doneti ekonomsku dobit, poput turizma, poljoprivrede ili drugih sektora koji imaju potencijala u tim regionima. Važno je da tranzicija ne bude samo energetska već i socijalna i razvojna, jer je od suštinskog značaja da ljudi u ovim regionima vide perspektivu za sebe i svoje porodice, a ne da žive u stalnom strahu od budućnosti.”
Iako se Srbija, makar na papiru, obavezala na zelenu tranziciju, od zvaničnika često stižu nekonzistentne i kontradiktorne poruke. S jedne strane komuniciraju priklonjenost ciljevima zelene tranzicije ka međunarodnoj javnosti ili ih oblikuju tako da građanima može delovati da Srbija u ovaj proces ulazi samo da bi ispunila obaveze prema Evropskoj uniji. Paralelno s tim, novoizgrađeni blok Termoelektrane Kostolac predstavljen je kao „simbol energetske stabilnosti Srbije”, iako se ulaganje u obradu uglja direktno protivi klimatskim ciljevima. Mirko Popović iz RERI-ja kaže i da često izostaje preuzimanje odgovornosti.
„Ako pratite narativ nosilaca javnih funkcija u poslednjih deset godina, čućete kako su oni koji traže da se zatvore termoelektrane neki aktivisti nevladinih organizacija, koji su inače strani plaćenici i neprijatelji. Oni ne šalju ljudima poruku da je zatvaranje termoelektrana na ugalj posledica globalnih promena i nečinjenja u sektoru energetike. Mi ne želimo da ljudi ostanu bez posla, već da se prestane s nerazumnom ekonomski i ekološki neopravdanom proizvodnjom električne energije”, kaže Popović.
Poverenje u institucije, ali i samu zelenu tranziciju u Srbiji ozbiljno je poljuljano i projektom izgradnje velikog broja mini hidroelektrana širom zemlje, koji je predstavljen kao korak ka zelenoj budućnosti. Međutim, njihova izgradnja već je pokazala štetne ekološke posledice i generisala profit investitorima, ignorišući upozorenja lokalnog stanovništva. U nekim slučajevima, ovo je zahtevalo preusmeravanje reka u cevi, usled čega su rečna korita presušila. Projekat kompanije Rio Tinto kojim je planirano iskopavanje litijuma u dolini Jadra takođe je predstavljen kao deo zelene agende. Meštani i aktivisti godinama upozoravaju na razorne posledice koje može imati, a nezadovoljstvo je kulminiralo masovnim protestima krajem 2021. godine, kada su ekološka pitanja prvi put postala jedna od ključnih tema u društvu.
Prelazak na obnovljive izvore jeste važan, ali sâm po sebi ne donosi socijalnu pravdu
„Kada se projekti koji očigledno štete životnoj sredini i ignorišu lokalne zajednice proglašavaju zelenima, a u stvarnosti služe samo interesima investitora, poverenje u proces slabi. Ljudi s pravom osećaju da se njihov glas ne čuje. Problem je i što se u javnosti često izjednačavaju energetska i pravedna tranzicija. Prelazak na obnovljive izvore jeste važan, ali sâm po sebi ne donosi socijalnu pravdu. Da bi tranzicija zaista bila pravedna, ljudi iz lokalnih zajednica moraju biti uključeni u odlučivanje i njihovi stavovi ozbiljno shvaćeni. Poverenje se vraća tek kada ljudi vide konkretna poboljšanja u svom životu, a ne samo obećanja za neku daleku budućnost“ navodi Maja Pupovac.
Problem je, međutim, mnogo širi od pojedinačnih projekata. Podaci godinama pokazuju da je poverenje građana u institucije u Srbiji generalno nisko. U trenutnoj političkoj i društvenoj krizi, pitanje poverenja direktno se prelama i na zelenu tranziciju. Mirko Popović upozorava da zarobljene institucije ne mogu da sprovedu pravednu zelenu tranziciju i da se rešenja moraju tražiti drugde.
„Društvo u Srbiji je duboko zakoračilo u represiju i zloupotrebu državnih institucija i aparata sile protiv građana. Stotine hiljada ljudi na ulici svakog dana traži pravdu, a vlada im umesto pravde nudi pendrek. Takva vlada je izgubila društveni legitimitet, ona ne može da vodi društveni dijalog i povrati poverenje. Moramo da se vratimo mnogo koraka unazad, da se okrenemo jedni drugima i pokrenemo dijalog koji će se vratiti među građane, u kome će učestvovati i stručna javnost, civilno društvo, sindikati, a koji će potpomognuti mediji”, kaže on.
Društveni kontekst Srbije značajno se razlikuje od evropskih zemalja koje su poodmakle u ovom procesu, ali iskustva pokazuju da pravedna tranzicija jeste moguća. Ključ je u pravovremenom planiranju, uključivanju lokalnih zajednica i obezbeđivanju socijalne podrške. Maja Pupovac smatra da nema univerzalnog rešenja.
„Važno je da planiranje počne na vreme i da lokalne zajednice budu uključene od samog početka, kako bi se uvažile njihove specifične potrebe i prioriteti. Iskustva pokazuju da tamo gde su radnici i građani imali priliku da učestvuju u donošenju odluka, gde su postojali jasni rokovi i obezbeđena sredstva za socijalnu i ekonomsku podršku, tranzicija nije doživljena samo kao gubitak rudnika već i kao šansa za razvoj novih privrednih grana i poboljšanje kvaliteta života”, navodi ona.
Budućnost mora biti zelena, ili je neće ni biti. Ipak, nije sve tako crno kao što je ponekad kostolačko nebo. Ukoliko zelene politike ne ostanu mrtvo slovo na papiru, zatvaranje rudnika i termoelektrana neće značiti gubitak, već šansu za zdravije, sigurnije i pravednije društvo. Da bi se to dogodilo, glas ljudi iz Kostolca, Obrenovca, Lazarevca i drugih pogođenih mesta mora biti jednako važan kao i odluke donete po kabinetima. Samo ravnopravno uključivanje građana, radnika, sindikata i stručnjaka može ovu tranziciju učiniti pravednom. U suprotnom, mrak nad Kostolcem mogao bi se nadviti nad čitavom zemljom.
tekst: Anja Anđušić
ilustracije: Jovana Ćosić
