Izučavanje istorije u školama često je, u mnogim društvima, služilo za reprodukciju poželjnih i uglavnom vrlo jednostranih „istina” o velikim istorijskim događajima i epohama. O tome kako se u našem obrazovnom sistemu pristupa izučavanju nedavne istorije i krvavog raspada Jugoslavije, ali i o tome kako bi se ovoj temi moglo pristupiti na bolji i kompleksniji način, čitajte u tekstu Dejana Kožula.
Ako pričamo o suočavanjima jednog društva s traumatičnom prošlošću, većini će prvo pasti na pamet način na koji se nemačko društvo počelo suočavati sa onim što je u vreme Drugog svetskog rata činjeno u ime nemačke nacije. Kultna 1968. godina dala je generaciju koja je počela da propituje, a počela je od sebe, odnosno od sopstvenih roditelja. Dakle, svega 23 godine po završetku rata.
Dve godine više prošle su od završetka ratova na prostoru Jugoslavije, ako ne računamo onaj na Kosovu. Ali i da računamo, taj sukob svakako biva sagledavan iz istog ugla, a on je etnocentričan s nacionalističkim primesama. I kao takav se onda iznosi javnosti na pladnju, ali se kao takav nalazi i u školama, što nam potvrđuje i istoričarka Dubravka Stojanović. „Takav je i u udžbenicima, gde je ceo narativ o jugoslovenskoj krizi od reči do reči onaj isti koji je Milošević lansirao krajem 80-ih, i koji je i doveo do rata. Dakle, tu je ponovo priča o srpskoj strani kao najvećoj žrtvi Jugoslavije“, kaže Stojanović.
Treba, međutim, konstatovati da tom periodu ipak nije posvećeno dovoljno prostora, ni vremena. „U trenutno važećim nastavnim planovima i programima za završne razrede osnovnih i srednjih škola u Republici Srbiji nema dovoljno prostora kako bi se teme iz savremene istorije sistematski i analitički obradile. Temama iz bliske prošlosti nije posvećen dovoljan broj časova. Prema nastavnim planovima i programima predviđeno je da se obrađuju na kraju školske godine kada su učenici osnovnih i srednjih škola usredsređeni na polaganje maturskih i prijemnih ispita i nastavak daljeg školovanja. Stoga učenici nemaju dovoljno vremena, niti motivacije, da se posvete pažljivom izučavanju ove osetljive teme.“, objašnjava nam Aleksandar Todosijević, predsednik Udruženja za društvenu istoriju – Euroclio.
I on, međutim ističe, da u udžbenicima istorije država sa prostora bivše Jugoslavije uglavnom dominira jednostran, monoperspektivni pristup, koji u velikoj meri isključuje učenje o društvu i kulturnim vrednostima susednih država i društava. „U pitanju je nacionalistički diskurs, koji uvek svoj narod prikazuje kao žrtvu, a krivicu snose obično ’oni drugi’“, dodaje Todosijević.
Nažalost, priča o najsvežijim traumama prošlosti, ne može da bude ispričana a da ne potkačimo traume iz neke dalje prošlosti jer u „našem“ slučaju nova trauma naleže na prethodnu nezalečenu. „Sve je to jako opasno jer pokazuje da smo nesposobni da napravimo distancu ne samo prema ratovima koji su počeli pre trideset godina nego i prema istoriji Jugoslavije od više od pola veka ili čak ceo vek. To je zabrinjavajuće jer znači da ta društva ne napreduju, da se ne prevrednuju i da ne mogu prema sebi kritički da se postave da bi krenula napred. Tako smo svi okamenjeni u starim sukobima prema kojima ne naš odnos ne menja. A ako se nešto i menja, opasno je što je najveća promena u odnosu prema Drugom svetskom ratu u vidu potpune rehabilitacije četništva, brisanju zločina i kolaboracije. Opasno je jer se onda identifikujemo sa stranom koja je Drugi svetski rat izgubila, i čije su ideje tada poražene. A mi, koji smo imali snažan antifašistički front, uspeli smo da sedamdeset godina kasnije to prevrednujemo i prebacimo se na stranu gubitnika. To jeste znak degradacije, nazadovanja društva“, zaključuje Dubravka Stojanović.
Sama činjenica da se ipak ne daje toliko prostora skorijoj prošlosti otvara mogućnost da sami nastavnici taj period predstave onako kako oni misle da treba. To može biti dobro, ali i loše, ističe naša sagovornica. „Kad sam time počela da se bavim, još devedesetih, bila sam sva srećna kad nastavnici kažu da se uopšte ne drže programa i udžbenika. Ubrzo sam se pribrala i shvatila opasnost toga da svako priča šta hoće, jer na kraju će nam se onda u dvorištu tući ’četnički’ i ’partizanski’ razredi!“
Todosijević ističe da je nastavnicima izuzetno teško da podučavaju o temama iz bliske prošlosti, i u mnogim slučajevima to i ne rade ili rade veoma površno. „Najčešći izgovor je da nema dovoljno vremena, da je plan i program preopterećen drugim važnijim sadržajima, da učenici nisu dovoljno motivisani, da je još suviše rano da se izučavaju teme iz bliske prošlosti jer su rane još sveže. Pored svega, neki nastavnici ignorišu savremen pristup nastavi u podučavanju osetljivih i kontroverznih tema i prilaze ovim temama emotivno, primenom nacionalnog narativa, koji je u ogrmnoj meri prisutan u javnom govoru, pogotovo izrazito dominantan na internetu i na društvenim mrežama“, dodaje on.
„Učenici su u velikoj meri prepušteni kućnom obrazovanju i vaspitanju, u kome je najčešće prisutan uticaj tabloidnih medija, kvaziistoričara, režimskih novinara, koji kao po zadatku promovišu izrazito nacionalističku verziju prošlosti. Tako jezik nacionalizma, uveliko prisutan u politici, nalazi svoje mesto i u učionicama. Dakle, učenici su ili izloženi pojednostavljenim, zvaničnim narativima i jednostranim interpretacijama, ili ih o ovoj temi uopšte ne podučavaju, već su prepušteni uticaju tabloidne istorije“, kaže Todosijević.
I možda stvari jesu crne da crnje ne mogu biti, ali do nekih, i to bitnih, promena uskoro bi moglo doći. Todosijević objašnjava da se trenutno sprovodi reforma nastavnih planova i programa za osnovne i srednje škole. „Novi reformisani planovi nastave i učenja za završne razrede osnovnih i srednjih škola u kojima se obrađuju teme iz savremene istorije stupiće na snagu školske 2021/22. godine. Ono što je izvesno jeste da će se u završnim razredima ostaviti veći prostor za obradu sadržaja iz savremene istorije, naročito tema iz perioda posle Drugog svetskog rata. U toku je priprema i novih udžbenika za završne razrede osnovnih i srednjih škola, u kojima će mnogo više sadržaja biti posvećeno temama iz novije istorije. Prema novoj reformi, u fokusu procesa nastave i učenja treba da budu ishodi učenja, to jest ono što bi učenik trebalo da zna, razume i ume da uradi ili primeni po završetku procesa učenja. Samim tim, od nastavnika se očekuje da transformiše tradicionalni pristup nastavi, koji se uglavnom zasniva na pukoj reprodukciji i interpretaciji gradiva, u savremeni pristup, u čijem se središtu nalazi učenik. Moderan pristup nastavi istorije treba da razvija kritičko mišljenje učenika analizom različitih istorijskih izvora.“
Kao jedan od najznačajnijih projekata, koji je imao i jugoslovenski ili, ako se nekome više sviđa, regionalni karakter izdvaja onaj o učenju o ratovima iz devedesetih godina.
„U njemu su učestvovali istoričari iz Srbije, Hrvatske, BiH i Crne Gore, uz podršku kolega iz evropskog udruženja istoričara – Euroclio iz Holandije. Naziv projekta ima veoma intrigantan naziv – Učenje istorije koja to još uvek nije (Learning history that is not yet history). Razlog tome je taj što se taj period novije istorije pamti na različite, često suprotstavljene i međusobno isključujuće načine. Naši najveći kritičari u nedostatku argumenata smatraju da ovaj period prošlosti ne bi uopšte trebalo izučavati dok ne prođe određen vremenski period i dok se ne smire strasti. Međutim, period raspada Jugoslavije i ratova devedesetih deo je nastavnih planova i programa, te nastavnici istorije moraju da ga obrađuju, ali je relativno mali broj onih koji to i čine odgovorno i didaktički promišljeno. Ideja da nastavnici iz regiona, tj. onih država koje su bile učesnice rata, mogu da sarađuju i da se bave zajedničkom istorijom iz bliske prošlosti dovela je do stvaranja veb-portala devedesete.net. Na portalu se nalazi repozitorijum preporučenih nastavnih materijala za proučavanje ovog perioda, kao i preporuke nastavnicima kako podučavati o ovim ratovima odgovorno i objektivno, pod nazivom ’Kako razumeti prošlost koja ne prolazi’.“
Projekat kod nas još nije dovoljno prepoznat, ali kako to biva, jeste u inostranstvu. A da bismo i mi bili deo tog sveta, valja nam reformisati školstvo. „Potrebno nam je istorijsko opismenjavanje”, zaključuje na kraju Dubravka Stojanović.
Autor teksta: Dejan Kožul
