Epidemija korona virusa sa sobom je donela i čitav niz različitih strahova i teskoba sa kojima su ljudi bili primorani da se, na ovaj ili onaj način, suoče. S jedne strane je tu bio – a i još uvek je – strah od samog virusa i same bolesti, a sa druge neizvesnost kako će izgledati svet u kom živimo posle ove zdravstene, ali i društvene krize. Upravo tom neizvesnošću i svime što ona nosi bavimo se u tekstu koji je priredila naša stalna saradnica Kaja Damnjanović. U njemu stručne sagovornice daju odgovore na različita pitanja koja nas sve, barem u nekoj meri, muče.
Kakve psihološke posledice možemo očekivati od ove epidemije, pitali smo psihološkinju i psihoterapeutkinju Jelenu Zulević.
Posledice nije moguće dovoljno predvideti. kao ni mnoge druge aspekte epidemije. Opasnost još nije prošla i neizvesnost je i dalje tu. Period izolacije je kod mnogih pokrenuo ranije psihološke probleme, konflikte unutar porodica, a sada i konflikte između onih koji „negiraju opasnost“ i onih drugih „koji neopravdano paniče i ostaju u izolaciji“.
Strahovi za sopstveno i zdravlje bližnjih, strahovi od ekonomskih posledica i za budućnost uopšte, preplavljenost emocijama, intenzivirani odgovori na situacije, smenjivanje panike sa osećajem praznine direktne su psihološke posledice u situaciji ozbiljne pretnje. Produženi stres ne bi bio problem da imamo na raspolaganju uobičajene mehanizme prevladavanja. Upravo kada nam trebaju oslonac i uteha u drugima, preporukom fizičke distancekao neophodne mere kada su u pitanju infektivne bolesti sa pretnjom po javno zdravlje, drugi postaju pretnja, a mi bez važnog mehanizma nošenja sa stresom.
Individualni psihološki odgovori na pandemiju duboko su isprepletani sa političkim. Na javnoj sceni su prevladali paničenje, pretnje, okrivljavanje, ismevanje. Atmosferi solidarnosti tako se pridružilo represivno ispoljavanje (natpis „Zabranjeno za starije od 65“ na ulazu u prodavnicu). U situaciji kada je neizvesnost izvor stresa (nedovoljno poznata bolest), ona je pogoršana neodgovornim nastupom političara i nekih stručnjaka, izazivajući nepoverenje, širenje iracionalnih ideja i disfukcionalnih obrazaca (inat i negiranje).
U nekim slučajevima period pandemije će ostati samo priča o bizarnim događajima koji su nas zadesili, a u drugim kao sećanje na period panike s kojom smo se nosili sami. Za neke, nažalost, neće nestati sećanje da žive u društvu koje ih je, zvaničnim propisima, nakratko ozbiljno marginalizovalo i ponizilo. Iako je opasnost realna i još uvek postoji, dugoročne posledice zavise od toga kako se, kao društvo, organizujemo u odgovoru na nju.
Kako će teći vraćanje u uobičajen život, te kako se nositi i sa opravdanim i neopravdanim strahovima, pitali smo psihološkinju Selku Sadiković.
Morali smo naglo da se vratimo u rutinu, a da nismo imali vremena da obradimo ono što se događa. Većina ljudi se dobro adaptirala na uslove vanredne situacije. Međutim, deo ljudi je doživeo promene i nastavlja dalje sa brigama, anksioznošću, umorom, i ne zna kako sebi da ih objasni. Velike krize, kao što je ova izazvana COVID19, znaju da potresu naš sistem uverenja koji je obično teško podložan promenama. Možda nas je ova situacija podsetila šta nam je u životu važno. Možda je usmerila svetlo našeg reflektora na stvari koje nam se u društvu ne dopadaju. Istakla je kod nas neke osobine za koje nismo znali da su izražene. Ali treba istaći da smo svi bili pred izazovom i svi smo uspeli da se, više ili manje, na njega adaptiramo. Ljudi su adaptibilna bića, kao što je i strah adaptivna karakteristika i omogućava nam da preživimo, da se sklonimo od opasnosti, da zaštitimo sebe i one do kojih nam je stalo. Bili smo pred izazovom i adaptirali smo se. Evo nas danas, čitamo LICEULICE. Na to treba biti ponosan. Ne treba zanemariti snagu i otpornost koju kao ljudska bića imamo. Ivo Andrić je rekao „mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u izuzetnim situacijama…” Zvuči neobično, ali možda je ovo ta naša „izuzetna situacija”. Važno je prihvatiti svoje strahove koliko god oni nekad bili iracionalni. To samo znači da su nam stvari oko kojih brinemo važne, a to nas čini ljudima.
Kako izbeći da se strah od bolesti pretovori u strah od ljudi i života, pitali smo psihološkinju Teodoru Vuletić.
Strah nije nešto što treba izbeći. Sa njime se treba suočiti. Hrabrost nije u kršenju mera zaštite već u razmišljanju i borbi sa osećanjima, u mogućnosti da kažemo „ne“, ali i da pružimo podršku. Pandemija korona virusa jeste uzdrmala svet, ali je neminovno zašla i u porodične odnose i lične stavove. Kad nepoznato prodire u intimne sfere života, navodi nas da se zapitamo: „Da li ja išta više znam? Kako podneti neizvesnost? Ko može da me smiri?“
Svaki čovek ima nagon za preživljavanjem, koji se ogleda u našoj potrebi da sačuvamo zdravlje, kao i da budemo u odnosu sa ljudima. Još i pre rođenja smo usmereni na druge. Bez ogledanja u njima ne bismo znali šta je bolesno naspram zdravog, ne bismo postojali. U situaciji pandemije, ove dve potrebe su sukobljene – zdravlje vs. odnos, a taj konflikt stvara anksioznost. Anksioznost je u svojoj suštini bezimena, ali postaje strah onda kada joj damo ime, recimo covid-19. Zapadamo u neki vid paranoje, žudeći da se uhvatimo za izvesno pravilo kako se treba ponašati. Kada jasnog pravila nema, čovek počinje da se brani zatvaranjem u sebe.
Međutim, strah je sasvim normalna reakcija na nenormalnu pojavu pandemije sa kojom nemamo iskustva. Duboko verujem da izlaz leži u naporu da pretvorimo negativne emocije u racionalna uverenja. Ovo podrazumeva razgovor, kako sa drugima tako i sa sobom. Putem uzajamnog preispitivanja osećanja i stavova možemo upoznati zajedničkog „neprijatelja“. Strah od ljudi i života je u sukobu sa našom prirodom. Oni predstavljaju opoziciju izolaciji i smrti pa nam se čini da izlaza nema. Doživljavamo paniku i depresivnost. Važno je da se pridržavamo osnovnih pravila vezanih za zaštitu od virusa i slušamo šta nam specijalisti preporučuju, vodeći se idejom o kategoričkom imperativu.
Ipak, na umu treba imati i druga pravila. Ne možemo sve da kontrolišemo. Za život je neophodan odnos. Mere opreza koje preduzimamo odnose se na fizičku distancu, ali to ne znači da treba da izbegavamo komunikaciju. Postepeno ćemo uspeti da integrišemo iskustvo sa pandemijom, strah će se smanjiti, a obazrivost postati navika. Ne treba zaboraviti da život i dalje teče i može nas utešiti činjenica da će rizik od bolesti proći. Mi treba da budemo strpljivi i razumni.
Autorka teksta: Kaja Damjanović
Autorka ilustracije: Ivana Babić (ilustracija preuzeta zahvaljujući platformi Creative Quarantine)
