Čini se da se o ekološkoj krizi govori najčešće na dva načina – ona se ili negira ili se predstavlja kao gotovo izvesna apokalipsa u koju čovečanstvo srlja. Iako razloga za brigu i mračne slutnje svakako ima, možemo li da probamo umesto straha da probudimo nadu? Da li ćemo, baš zato što je opasnost ozbiljna, iskoristiti ovu priliku da svoje zajednice osmislimo na sasvim drugačiji način?
„Stari svet umire, a novi svet se bori da se rodi: sada je vreme čudovišta.”
Antonio Gramši
Prethodnu 2024. godinu obeležilo je više zastrašujućih događaja koji deluju kao deo scenarija lošeg distopijskog SF filma. Prvi put je globalna temperatura prešla granicu od 1,5 Celzijusovih stepeni, poplave, požari, suša i druge vremenske nepogode zahvatile su ogromna područja ugrožavajući nikad veći broj ljudi. Nejednakost je nastavila da raste, pa danas najbogatijih 1 odsto ima više bogatstva nego preostalih 95 odsto svetske populacije zajedno. Novac koji bi mogao da se iskoristi za smanjenje nejednakosti korišćen je za kupovinu oružja, ubijanje ljudi i uništavanje prirode, a na poziciju predsednika još uvek vojno i finansijski najmoćnije države sveta ponovo je došao čovek koji negira klimatske promene, mrzi izbeglice i sprovodi mere koje pogoduju korporacijama i superbogatima.
Čini se da vreme za reagovanje prebrzo ističe, a da je stvarnih reakcija koje vode ka promeni društva premalo. Poslednji objavljeni izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene (Intergovernmental Panel on Climate Change – IPCC) podseća nas da je krajnje vreme da se preduzmu radikalne mere kako bi se klimatske promene ublažile i kako bi se društvo na njih adaptiralo. Među pobrojanim rešenjima prvi put se navodi i odrast kao potencijalni izlaz iz stanja klimatske urgentnosti. Oxfam izveštaj donosi podatak da 1 odsto najbogatijih sagore na svojim jahtama, privatnim avionima i letovima u svemir čitav godišnji ugljenični budžet za samo deset dana.
Noć je najtamnija pred svitanje
Ni u Srbiji situacija nije mnogo bolja, pa se za novu godinu od smoga nije video vatromet. Danima je smrtonosna smeša gasova prekrivala gradove širom Srbije i davala im sumoran Blejd Raner izgled. Dok je gradonačelnik Beograda najavljivao ukidanje trolejbusa i uklanjanje trolejbuskih kablova kako bi se videlo nebo, isto to nebo danima je bilo zaklonjeno debelim slojem zagađenja. Ova scena predstavlja tek još jednu sekvencu iz 1001 priče o zagađenju vazduha u Srbiji.
Poznat je slučaj Londonskog smoga iz 1952. godine, koji je usmrtio preko 4.000 ljudi, a oko 100.000 je završilo s respiratornim problemima. O beogradskom smogu se gotovo nije ni izveštavalo, možda jedino kao upozorenje studentima da ne izlaze na ulice, jer se vlast uplašila da će studenti nakon pitanja o odgovornosti za nadstrešnicu, možda pitati i ko je odgovoran za to što više desetina hiljada ljudi svake godine prevremeno umire usled zagađenog vazduha. Posle londonskog smoga iz 1952. godine stvari su se promenile kako se tako nešto ne bi ponovilo, da bi se tako nešto desilo i u Srbiji potrebna je borbe umesto umrtvljujuće priče o normalizaciji zagađenja.
Radi se i na normalizaciji zagađene vode, pa je postalo normalno da jedan grad poput Zrenjanina više od dvadeset godina nema ispravnu vodu za piće. Ili da grad poput Beograda nema niti jedno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, a da veliki delovi grada nemaju ni kanalizaciju, i da sve otpadne vode idu u Savu i Dunav. Postalo je svakodnevica i da deponije gore, a da se otpad baca na nesanitarna smetlišta.
Dok se esencijalne stvari poput vode, zemljišta i vazduha zagađuju, eksploatacija litijuma se predstavlja kao novo rešenje za sve probleme društva i prirode. Litijum se predstavlja kao neophodan za zelenu tranziciju, i kada bude počela njegova eksploatacija, ima da poteku med i mleko. A možda taj med i to mleko presuše kada se plodna zemlja pretvori u rudnike.
Iako deluje da je situacija gotovo bezizlazna, dobro je podsetiti se da je noć najtamnija pred svitanje i da nekada morate dohvatiti dno kako biste brzo izronili.
Kriza kao prilika
Tačno je da često u vreme krize iz ormana izlaze čudovišta, i danas se neka od tih čudovišta – nova poput klimatskih promena, stara poput ekstremne desnice – već uveliko šetaju našim gradovima. Međutim, vreme krize često može biti i idealno vreme za socio-ekološku transformaciju. Zašto da ne iskoristimo krizu kako bismo se pripremili, mislili i sanjali o boljim vremenima koja možemo zajednički da izgradimo? Za to nam inspiracija mogu biti i jugoslovenski partizani, koji su, uprkos borbi s mnogo nadmoćnijim protivnikom, uspevali da rade na kulturnom i edukativnom programu i da planiraju buduće društvo.
Kriza može biti i okupljajuća tačka. Kada vidimo da smo na ivici i da je protivnik snažan, često se javi ogromna solidarnost i zbiju-se sopstvenih redova. Interesantan je primer da su tokom Drugog svetskog rata nejednakost i glad među siromašnima u nekim delovima Velike Britanije bili manji nego u „slavnom“ pređašnjem imperijalističkom periodu. Razloga za to je više, od države koja je ograničila cene do toga da je tokom rata porasla solidarnost i da se više delilo ono malo hrane što je preostalo. A upravo je ta solidarnost bila i ključna za izgradnju pravednijeg društva posle rata.
Pravednije društvo počiva i na individualnoj, ali i na kolektivnoj odgovornosti za promene. Individualna odgovornost i individualna borba često su prvi korak u promeni, ali same po sebi nisu dovoljne. Kao pojedinci i potrošači stalno smo na udaru mašinerije koja želi da nas ubedi da smo svi podjednako odgovorni, da isto doprinose klimatskim promenama siromašna žena iz Centralne Azije, student iz Južne Amerike, menadžer iz Evrope i bogataš iz Severne Amerike. Odgovornost je zapravo disproporcionalna, jer dok se neko bori za goli život, neko svakodnevno troši jednako resursa kao omanji grad. Često se i životni stil kroz marketing prodaje kao nužan za održivost, pa samo još da kupite tu bambus četkicu za zube i taj održivi preparat za kosu i vaša odgovornost nestaje. Ove kapitalističke zamke najčešće su upakovane u takozvano greenwashing pakovanje i ciljaju na savest pojedinaca.
Naravno, dobro je menjati individualne prakse, ali još bolje je organizovati se zajedno s drugim ljudima i primorati državu ili kreirati alternativni sistem koji će obezbediti da svi koliko-toliko imamo mogućnost da održivo proizvodimo i konzumiramo. Organizovanje i zajednička borba su jedini način da se najbogatijih 10 odsto koji su zaslužni za 52 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte ograniče u toj potrošnji kako bi ostalo nešto i za one koji žive ispod granica dostojnog života.
Zagađenje i zaštita životne sredine postale su neke od ključnih tačaka društvene borbe u Srbiji. Pre desetak godina na ekološkim protestima mogli ste da vidite nekoliko desetina istih ljudi; danas je na takvim protestima broj ljudi znatno veći, a dosta se više i priča o ovim temama. Bilo da se brane reke ili se zahteva čist vazduh, danas je na protestima barem nekoliko hiljada ljudi, a protesti protiv eksploatacije litijuma proširili su se po celoj Srbiji i okupili desetine, pa i stotine hiljada ljudi.
Borba protiv „projekata“ štetnih po ljude i prirodu samo je prvi korak organizovanja. Sledeći je da se preduzmu proaktivne mere i zatraži se poboljšanje situacije. A da bismo došli do toga da živimo u skladu s kapacitetima životne sredine, potrebna su nam i mala poboljšanja poput četkice od bambusa, ali i ona velika revolucionarna poput promene ekonomskog sistema, jer jedna bez druge ne idu. Samo tako možemo biti sigurni da je ta četkica napravljena u fer uslovima, da su radnici dobili plate, da su ispoštovani ekološki standardi i da je ostalo dovoljno bambusa i za pande.
Može li se živeti bolje, a u skladu s prirodom?
Poznata klimatska aktivistkinja i predvodnica pokreta „Petkom za budućnost“ Greta Tunberg kaže da je došlo vreme za rušenje ili barem transformaciju zapadnog „opresivnog“ kapitalističkog sistema baziranog na kolonijalizmu, imperijalizmu, ugnjetavanju i genocidu. I sa njom se slažu milioni mladih ljudi koji već godinama protestuju kako bi se nešto preduzelo povodom klimatskih promena i kako bi ponovo oživela obećanja, data Pariskim klimatskim sporazumom, da prosečna globalna temperatura neće preći 1,5 stepeni Celzijusovih u odnosu na preindustrijski period.
Poslednja istraživanja pokazuju da je globalno čovečanstvo prekoračilo šest od devet planetarnih granica i da nastavak po starom vodi u katastrofu. Planetarne granice predstavljene su kroz gubitak biodiverziteta, klimatske promene, korišćenje zemljišta ili korišćenje pijaće vode itd. Zato je sve veći broj onih koji pozivaju na promenu društvene paradigme; umesto jurnjave za stalnim rastom, koji ne rešava ekološke i društvene probleme, vreme je da kao društvo odrastemo i počnemo da živimo u skladu s planetarnim limitima.
A pobornici teorije i prakse odrasta kažu da možemo živeti s mnogo manje resursa u društvu koje fokus stavlja na zadovoljenje stvarnih potreba ljudi umesto na trku za profitom. To je društvo bazirano na solidarnosti, brizi i nezi kao osnovnim vrednostima, u kome su usluge poput zdravstva, obrazovanja, brige o starima, javnog prevoza, javnih kuhinja dostupne svima. To je društvo gde vrhunac mobilnosti nije posedovanje privatnog automobila, već dostupan, priuštiv i tačan javni prevoz. U takvom društvu uređaji se ne pokvare čim im istekne kratka garancija, već rade godinama i lako se poprave, a to štedi puno resursa. Jedan od najdragocenijih resursa je i hrana, koja se ne baca ako neko ne može da priušti da je kupi, niti se spaljuje kada su niske cene, već se ravnomerno raspodeljuje.
Odrasničko društvo je i ono u kome nema dominacije čoveka nad čovekom, niti muškarca nad ženom ili detetom, kao ni čoveka nad prirodom. U takvom društvu se slobodno vreme ceni više od novca, samim tim se radi znatno kraće, a tehnologija se koristi zarad unapređenja života i smanjenja zagađenja, a ne zarad sticanja profita. Još pre više od sto godina britanski ekonomista Džon Mejnard Kejns je predvideo da ćemo uz napredak tehnologije raditi samo petnaest sati nedeljno. Danas to deluje kao naučna fantastika, ali ukoliko želimo da sprečimo klimatske promene i smanjimo zagađenje neophodno je radikalno skratiti radno vreme, jer rad zarad akumulacije resursa dovodi i do povećanja zagađenja.
Od prinude do slobode
Tek kada kao društvo dođemo do te tačke da rad i dostojanstven život budu odvojeni jedno od drugoga, a to je moguće kroz uvođenje univerzalnog dohotka, moći ćemo da pričamo o pravoj slobodi. Do tada, sve o čemu govorimo je manji ili veći stepen prinude. Istraživanja kažu da su ljudi najsrećniji kada su s prijateljima ili s porodicom u prirodi, a ne kada besomučno kupuju. Više slobodnog vremena doprinelo bi i unapređenju društvenih odnosa, ali i boljem staranju o životnoj sredini.
Iz trenutne pozicije se čini kao da su rešenja koja predlažu „odrasnici“ previše radikalni. Na neki način, oni to možda i jesu, ali kada znamo da nastavak po starom vodi skoro sigurnom kolapsu, čini se da bi izbor trebalo da je lak. Umesto narativa da država ne treba da se meša u ekonomiju i klimatske politike – a da se slobodno meša u, na primer, pravo na abortus ili slobodu kretanja izbeglica – potrebna je država koja će intervenisati u pravcu zaštite prirode i dobrobiti građana. To nije nešto vanserijski, zapravo tokom kovid-19 pandemije videli smo kako države preduzimaju dotad neviđene ekonomske i socijalne mere kako bi sačuvale živote građana. Pandemija je zasad prošla, ali društveno-ekološka kriza ostaje i umesto očajavanja, moramo se uhvatiti ukoštac s njom i iskoristiti je kao generator promene.
tekst: Predrag Momčilović
ilustrovali Monika Lang i Dejan Tošić
