Pandemija korona virusa, već je mnogo puta ponovljeno, poslužila je kao dobro ogledalo u kome su svi neskladi i problemi sveta u kom živimo sasvim vidljivi. U red takvih pojava spada i svojevrsna kapilarno raširena kriza poverenja u nauku, koja se ispoljava na različite načine, od zanemarivanja naučnih činjenica do širenja sasvim neverovatnih teorija zavera. Međutim, kao i sve takve pojave, i ta kriza se ne pojavljuje sama od sebe, već ima vrlo očiglednu društveno-političku pozadinu.
Krajem devetnaestog veka Hongkong je zadesila epidemija kuge, jedna od najsmrtonosnijih u istoriji. U to vreme se verovalo da bolesti izazivaju mijazme – vlaga i nečistoće u vazduhu poreklom iz nehigijenskih, siromašnih četvrti. Britanske vlasti, verujući da su Evropljani po prirodi osetljiviji na efekte zaraze, uvele su posebnu brigadu čiji je zadatak bio da vrše inspekciju radničkih naselja, dezinfikuju kuće i onemoguće Kineze da na tradicionalan način sahranjuju umrle. Do kraja 1894, iz Hongkonga je raseljeno oko sedam hiljada kineskih radnika i radnica, a tzv. izbeljivačka (whitewash) brigada spalila je preko 350 kuća.
Danas, nešto više od sto dvadeset godina kasnije, pametniji smo za izvesnu teoriju o klicama, i znamo da zarazne bolesti izazivaju mikroorganizmi, koje, po svemu sudeći, ne zanima socio-ekonomski položaj domaćina. Ipak, nešto nam i dalje ne dozvoljava da poverujemo da nešto tako veliko poput epidemije može izazvati nešto tako malo poput, recimo, virusa, a još manje da smo jednako odgovorni i podložni i mi, i oni Drugi. Na to nešto su računali lideri populističkih opcija širom sveta koji su u toku prethodne godine zauzeli antikovidaški stav. Političke struje koje su u protekloj deceniji stekle popularnost – od Amerike do Mađarske, od Brazila do Srbije – koristile su se i retorikom antagonizma, pojednostavljivanja i preusmeravanja krivice na imaginarne neprijatelje. Ova vrsta retorike, suočena s realnom pretnjom (ma koliko ona bila nevidljiva), dovela je do širenja antinaučnog diskursa, različitih neosnovanih teorija i dezinformacija, i na kraju do destruktivnih posledica po javno zdravlje. Brojni analitičari i politikolozi vide 2020. godinu kao političku i društvenu prekretnicu, ali ostaje pitanje da li će pandemija koronavirusa dovesti do kraha, ili do nove mutacije populizma?
Populizam, nepoverenje i strah od nepoznatog
Ketrin Fijeski, autorka knjige Populokratija,[1] u svom tekstu za Gardijan u martu prošle godine iznela je stav da novonastala kriza predstavlja test za progresivne politike, i da je jedini način da se kriza prevaziđe ponovno uspostavljanje poverenja u stručnjake, nauku i razum. Populistički režimi, zasnovani radije na mnjenju i emocijama nego na stručnosti, pokazali su se kao neodrživi u okolnostima koje zahtevaju transparentne, naučno utemeljene reakcije, i u velikoj meri izgubili podršku i poverenje građana. Ipak, nepoverenje i strah od nepoznatog imaju svoj evolutivni značaj i nikako nisu plod 2020. godine, a socijalna distanca imala je sasvim drugu konotaciju i politički potencijal u pretkovidskom vremenu.
Prema Biljani Stojković, profesorki Beogradskog univerziteta i članici Skupštine slobodne Srbije, nauka i znanje u postojećem kapitalističkom sistemu podređeni su potrebama tržišta. Građani osposobljeni da kritički promišljaju svet imaju potencijal da se pobune, a to ne odgovara održavanju autoritarnih režima na vlasti. „Trendom antiintelektualizma postižu se dva osnovna stanja društva – jedno spada u domen ekonomskog, a drugo u političko obeležje. Velikim radnim opterećenjem nekvalifikovanih pojedinaca formiraju se građani koji se bez opiranja predaju u ruke poslodavcima, bez velikih mogućnosti da iskažu svoje nezadovoljstvo. Ujedno, forsiranjem potrošnje, profit se u najvećoj meri vraća u ruke tih istih poslodavaca. U političkom smislu, manjak obrazovanja dovodi do sužavanja vidika građana, do nemogućnosti da analiziraju društveni kontekst u kome su se zatekli i neshvatanja uloge institucija u izgradnji države koja njima treba da služi. Delovanje političke elite tada se prihvata kao neupitno i nepromenljivo, i lako dolazimo do situacije u kojoj neki pojedinac može da uzurpira sve institucije, da poništi temelje na kojima počiva država i da vlada po sopstvenom nahođenju”, objašnjava za LUL profesorka Stojković.
Slobodan Bubnjević, novinar Vremena, fizičar i pokretač inicijative Nauka kroz priče, smatra da je tokom prethodne godine poraslo interesovanje za nauku i potreba za kredibilnim informacijama, a da je količina neproverenih podataka i neistina u medijima doprinela opštem nepoverenju u sistem. On veruje da većina stanovništva nema predrasude prema nauci, ali da je isto tako ne uzima toliko u obzir pri donošenju političkih odluka. Nepoverenje samo po sebi nije isključivo negativna pojava, ali prirodne kognitivne pristrasnosti kojima smo skloni mogu koristiti određenim političkim ciljevima.
„Odnos politike prema nauci može biti važan za različite političke opcije i njihov uspeh na tržištu ideologija. Pojedini antisistemski pokreti svesno usvajaju antinaučni diskurs jer time obezbeđuju konzistenciju za neke od svojih neodrživih ciljeva (npr., da ne treba smanjivati upotrebu fosilnih goriva). U Srbiji je poverenje vrlo nisko i inače u bilo šta, pa i ne čudi da je opalo poverenje u institucije kakva je Krizni štab, zbog čega se ne poštuju epidemiološke i higijenske mere. Tu nauka nikako ne može da pomogne. Antisistemski diskurs koji je nikao iz nepoverenja pomalo liči na autoimuni odgovor modernog društva i mada možda ima neke opravdane uzroke, vrlo je destruktivan”, smatra Bubnjević.
Pitanje poverenja, uostalom, nije jednostrano, i ako je verovati Ketrin Fijeski, povratak poverenja u institucije znači i povratak poverenja u same građane. Ovo obostrano poverenje u osnovi je demokratskog društva, i pretpostavka je da građanima kojima su obezbeđeni pristup informacijama i razumevanje društvenih i prirodnih fenomena nije potrebno nametati mere poput epidemioloških, ako služe opštem dobru. Ako razumemo da virus nije posledica zlih i nečistih sila u vazduhu, i da spajk proteini nisu izbirljivi po nacionalnoj osnovi, trebalo bi da razumemo i da smo svi suočeni sa istim okolnostima i nivoom odgovornosti. Transparentnost i tolerancija, međutim, nisu deo repertoara populističkih režima, i uskraćivanje znanja ili manipulacija njime odavno se koriste kako bi se osigurali autoritet i politička moć.
„Kada dostignemo svest o tome da smo sami odgovorni za svoj život i situaciju u kojoj živimo, jasno je da ćemo se mnogo teže miriti sa društvenim devijacijama i nećemo biti spremni na saginjanje i pristajanje. Nekvalitetno obrazovanje uz dodatak nenaučnih medijskih sadržaja odličan je recept za stvaranje građanstva koje će prihvatati svakakve budalaštine o misterioznim silama koje nam rade o glavi”, objašnjava za LUL Biljana Stojković. „Veličanstvenost vlastodršca ne gradi se i ne održava samo kroz lažne vesti o njegovim uspesima i nipodaštavanju njegovih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, već se zasniva i na posrednom predstavljanju njegove mistične snage, skoro natprirodne, na idolopoklonstvu. I u vreme prethodnog autokratskog vladara imali smo poplavu štampe koja se bavila nekakvim natprirodnim fenomenima, a po televizijama su defilovale vračare i proroci. Odbrambeni je mehanizam da se u takvim situacijama ljudi opredeljuju da veruju u nešto što lakše shvataju i što opravdava njihove strahove”, podseća nas ona.
S druge strane, Slobodan Bubnjević nam skreće pažnju i na to da su brojni politički režimi kroz istoriju zloupotrebljavali ne samo nenaučne sadržaje već i autentična naučna saznanja.
„Antisistemski pokreti iz nauke ili njene negacije crpe legalitet isto onako kako su vladari u srednjem veku vezivali svoju vlast za božanski autoritet. Istorija nam govori da nauka postoji i tamo gde uopšte nema demokratije. Nemačka je uoči Drugog svetskog rata negovala najbolju nauku na svetu, a Staljin je podizao tajne naučne gradove u Sibiru, koji su državu Sovjeta učinili svetskom i kosmičkom silom “, objašnjava Bubnjević.
„Međutim,” kako dodaje, „kako god da je korišćena, na dobro ili zlo, moderno društvo ne može bez nje – odsustvo nauke razara društvo na dubljem nivou, kao što odsustvo motora u kolima ne govori mnogo o boji šasije, ali mnogo kaže o tome da li će se uopšte kretati. Bez nauke nema rasta, a život je moguć samo u feudalnom ili robovlasničkom poretku gde su resursi tako raspoređeni između elita i potlačenih da rast nije ni neophodan. Zato su ova društva u nauci i videla tako silnu pretnju. I zato nas antinaučni diskurs ne vodi u tiraniju, u ovu ili onu političku opciju, nego pravo u – mračno, feudalno doba.”
Kako smo došli do toga da u 21. veku sumnjamo u vakcine?
I mada nam se mračno feudalno doba nameće kao tema javnog i medijskog prostora radi širenja nacionalističke mitologije, ne možemo a da ne pomislimo na sve one okolnosti koje je to doba podrazumevalo kad su u pitanju zdravlje, higijena, reproduktivna prava. Jedan od neprikosnovenih rezultata naučnih istraživanja jeste pronalazak vakcine, zahvaljujući kome danas većina nas ne mora da brine o mraku boginja, dečje paralize, kuge i drugih infektivnih bolesti koje su odnosile mnogobrojne živote u prošlosti. Dostupnost ovog sjajnog izuma, ali i mogućnost da ga dovodimo u pitanje, privilegija je na koju smo se naizgled navikli (posebno ako imamo i tu dodatnu privilegiju da živimo u nekoj od „razvijenih” zemalja sveta). Zanimljiv je podatak da su negativni stavovi prema vakcinama rašireniji u zemljama Severne Amerike i Zapadne Evrope, koje poslednjih meseci ulažu velike napore da svojim građanima obezbede zalihe istih tih vakcina. Primer za to na koji način kovid kriza produbljuje nejednakosti u društvu su i podaci Gardijana, prema kojima su se najbogatije države pretplatile na četiri milijarde doza vakcine protiv koronavirusa, namenivši time 60% ukupnih doza jednoj šesnaestini svetske populacije. Građanima Srbije obezbeđene su vakcine sa tri strane sveta, tako da sad mogu bezbrižno na društvenim mrežama da dele sadržaje tipa „naučno dokazano da vakcine najviše pomažu onima koji ih prodaju”. Ali ako ostavimo meme kulturu po strani, kako smo došli do toga da u 21. veku i dalje dovodimo u pitanje delotvornost ovog tako važnog izuma?
Kako za LUL objašnjava Slobodan Bubnjević, ova pojava je znatno kompleksnija od ostalih pseudonaučnih pokreta, i stara jednako koliko i sama praksa vakcinacije.
„Antivakcionalni pokreti postavljeni su na snažnom društvenom konfliktu i dubljim i bitno starijim temeljima od mnogih savremenih političkih ideja. Fantastična ideja vakcine počiva na sledećem preventivnom konceptu – pojedinac prima vakcinu pre nego što se zarazio kako bi zajedno s drugim ljudima zaustavio bolest koja pogađa celo društvo. Ovo, međutim, zadire u pitanje razumevanja društvenog ugovora. Kao što društvo nas štiti od bestijalnosti prirode, tako mi kao članovi jednog društva imamo obavezu da ga zaštitimo unošenjem viralnog agensa u sopstveni organizam. Jedan broj ljudi pak ne misli kako ima dužnost da zbog koristi društva ikada bilo šta uradi sa svojim telom. Rizik je možda zanemarljiv, beskrajno mali, ali to je i dalje akt ka sopstvenom telu zarad opšteg dobra. Ova vrsta tumačenja društvenog ugovora nije nešto što treba olako shvatiti – ona daje tako veliku snagu antivakcionalnom pokretu i čini ga potencijalno izuzetno masovnim. Ovaj pokret se zapravo i ne hrani odbacivanjem nauke, lažnim studijama o autizmu, falsifikatima o broju mrtvih, nego pitanjem šta društvo očekuje od tela pojedinca. I zato pitanje vakcinacije nije samo za nas nekolicinu komunikatora nauke, lekara, naučnika, novinara i pisaca – ono je stvar opšte društvene mobilizacije. Društvu smo potrebni sada, kolektivno, jer se na kraju od virusa samo telima možemo odbraniti”, zaključuje Bubnjević.
Ima li šanse da se naše društvo vrati u taj 21. vek?
Strah od nepoznatog doprinosi održavanju vrsta, ali je želja za novim saznanjima ono što vodi ka napretku našeg društva. Kvalitet života u velikoj meri dugujemo manjem broju pojedinaca koji su za nova saznanja posebno zainteresovani (prema procenama inicijative „Nauka kroz priče”, takvih građana u Srbiji ima do 200.000), i u kriznim situacijama poput aktuelne pandemije to ne treba zaboraviti. Rešenja bazirana na širenju netrpeljivosti, manipulisanju strahom i uskraćivanju informacija bliska su nekim od političkih struja koje postoje danas, ali suštinski pripadaju porecima poput feudalizma i kolonijalizma, koji su, između ostalog zahvaljujući i nauci, iza nas.
Profesorka Stojković je uverena da moderno društvo treba bazirati na toleranciji i prihvatanju različitosti. Za takvo društvo potrebno je primenjivanje zakona, ponovno uspostavljanje odgovornosti i profesionalizma, i pre svega obrazovanje koje je dostupno svima. Njenim rečima: „ljudi su znatiželjna bića i treba im otvoriti sva vrata znanja, bez cenzure. Videćete kako se roje pitanja i traže odgovori. To je neverovatan i prelep proces!”
[1] Fieschi, Catherine – Populocracy: The Tyranny of Authenticity and the Rise of Populism
Tekst: Dunja Karanović
