Šta biste rekli mlađem sebi, kada biste mogli da se vratite kroz vreme? U svakom broju dajemo priliku poznatima da upute sebi mlađem reči mudrosti, u ovom broju donosimo tekst u kome se mlađem sebi obraća Lazar Džamić, publicista i stručnjak za marketing.
Gledam te, Laki, baš te gledam, kako juriš loptu po Karađorđevom brdu, zajapuren, sav posvećen… sav obziran… sav… ispravan. Ne piješ vodu iz iste flaše s drugima, ali si svima najbolji drug. Oni na Brdu su tvoji, pa ti prijaju; ali čim siđeš u varoš, plaši te taj narod, ti drugi, sve misliš od tebe se nešto traži i svi u tebe gledaju. Pa ti nije svejedno….
Pitaš se kako živeti lako, ili bar lakše
Posebno među ljudima, među očima, među jakim mišljenjima. Mnogi od nas, trenirani literaturom, filmom, modernim medijima, priručnicima za samopomoć i ostatkom tog – ajde da ovde budem malo pametan stariji ti ‒ sistemskog aparata za komercijalnu mitologizaciju (i, delom, autentične umetnosti) idemo kroz život pitajući se šta mu je smisao.
Izgleda kao najređa supstanca na svetu, smisao, jer ga stalno tražimo. Slučajnost nam je najteže da podnesemo, mladiću. Misao da nema smisla nam je užasna, iako su matematika i statistika na strani takvog viđenja. Ako ti moje životno iskustvo starijeg tebe išta znači, istina je negde na sredini. Smisla, i tajne, „uspešnog” života ima, ali nije (meta)fizički.
Smisao i tajna kvalitetnog života je u tome kako balansiramo paradokse
Ako postoji jedna stvar koju bih pokušao da ti objasnim, Laki, onda je to ovo: smisao i tajna kvalitetnog života je u tome kako balansiramo paradokse. Još jednom: osnovno stanje života je potopljenost u paradokse; kvalitet je u tome da se to shvati i da se nađe način da se oni balansiraju. To bih te prvo naučio.
Od malih nogu eto nam paradoksa da se s njima bakćemo. Traže nam strast, ali i da donosimo dobre odluke; da budemo jake ličnosti, ali ne sebični; da budemo uspešni, ali ne uobraženi; da mislimo svojom glavom, ali da budemo timski igrači; da volimo, ali da ne budemo zavisni; da uživamo u obilju modernog društva, ali da pazimo na zdravlje; da sedimo na poslu čitav dan, ali da vežbamo; da budemo stručni, ali ne i arogantni; da ne zaboravljamo, ali da opravdamo; da budemo patriote, ali i građani sveta; da radimo mnogo, ali da budemo dobri roditelji; da se zabavljamo, ali da (se) ne povređujemo; da konzumiramo, ali da čuvamo planetu; da trošimo, ali da štedimo; da gledamo TV, ali da radimo nešto korisno; da se divimo popularnosti, ali da poštujemo visoku umetnost; da verujemo u znanje, dok se oko nas lopovi bogate…
Sve sa čime se od kolevke suočavamo, Laki, jeste paradoks. Život je živi pesak paradoksa, kakofonija paradoksa, džungla paradoksa, paraliza paradoksa.
Paradoksi nas zbunjuju, ali takav je svet
Prva stvar je, dakle, da razumeš da je to normalno. Ništa nije pogrešno s tobom, nikakav deficit u razumevanju sveta, jer svi su zbunjeni. Paradoksi nas zbunjuju, ali takav je svet.
Moraš da prihvatiš da je to okean u kome mora da se pliva. Paradoksi su naša sudbina, kao sneg, kiša, vetar ili sunce. Nema načina da se od njih sklonimo, jer bi to značilo sklanjanje od života. Smrt ili ludilo. Umesto bežanja, paradoksi moraju da se balansiraju; ponekad, da se nekih od protivrečnih izbora odreknemo, bar za neko vreme.
Život je fina ravnoteža paradoksa; čin trajnog žongliranja, s punom svešću, zen mirom i vežbom. Trenuci odmora i mira su kada lepo balansiraš.
Važno je, kritično, da ovo shvatiš.
I da, u pravu si: odmah je pitanje „kako to uraditi?”. Nije lako jer zahteva jednu od najtežih stvari za ljudsku vrstu, i za tebe lično: kontrolu emotivnog impulsa. Da ne budeš slamka svojih emocija, već brodar; da te ta reka emocija nosi, ne da se sklanjaš, ali da krmaniš… A krmani se mišlju.
Moraš da krmaniš svojim strahom, razmišljanjem
Za tebe posebno, Laki, jer znam kakav si – kakav sam bio u to vreme ne znajući ovo što sada znam – jeste da prestaneš da se plašiš. Nisi najgori, ni najgluplji, ni najslabiji; ništa gori, čak obrnuto, od ljudi oko tebe. Moraš da krmaniš tvojim strahom, razmišljanjem. Evo kako.
Strah od neadekvatnosti ti je, Lazo, jedan crni papagaj na ramenu. Ponavlja, gorko ali beslovesno, da ne znaš ništa, posebno ono što drugi znaju, da ti nešto nikada pokazano stalno fali, da si niži… Kljuca crna ptica u mozak, pravo u centar tebe, šapuće hrapavim vrućim glasom… žeže iznutra i koči spolja.
Sad me slušaj, pažljivo: laže ptica. Prva stvar je da znaš da laže. Hrani se paradoksima, tvojom zbunjenošću, pa te, sita i besna, oslepljuje i onemljuje. Shvati da ptica laže. Pa joj onda odgovori, uvek. Nikad nemoj da ne odgovoriš. Nije lako hvatati njene šapate jer ti šapuće duboko unutra, pa moraš da ih loviš stalno, svesno; uvek pitaj sebe „a šta sada osećam i zašto?„.
Pa kada uhvatiš zlotovora, odmah mu saspi u lice sve zašto se ne slažeš. Gledaj sebe i oko sebe, krmani sobom, pa joj kaži da laže: kad ti kaže da ništa ne znaš, nabroji joj (i sebi) sve ono što radiš dobro; kad ti kaže da si glup, očitaj joj sve ono gde si bio pametan i gde znaš više od drugih; kad ti kaže da ne ideš negde jer će svi da te gledaju s podsmehom, idi otvorenih očiju i vidi da li je tako (a znaš da nije); kad ti kaže da nešto ne možeš, uradi to iz inata… pa ako i ne može, makar joj kaži da je do tebe da probaš.
Teraj tog crnjaka u majčinu kad god možeš, Laki, da te ne obogalji kao što jeste, pa ti je trebalo pola veka da iz toga isplivaš, da iskormilariš iz tog mora paradoksa u ovog svog starijeg, pametnijeg, sigurnijeg sebe.
Eto, toliko imam da ti kažem. Uči od drugih dobrih žonglera, ima ih, i ne daj crnoj ptici da te laže. Ništa više, samo to uradi, zarad svih tvojih godina koje slede. Pa da se onda zajedno smejemo.
