Dođe i to proleće! Pre nego što budemo skroz prolećno dobro, prvo ćemo se osećati malo prolećno slabo i malaksalo. Tako nam je svakog proleća. A šta sa onima kojima je tako svaki dan? Aprilski broj Licaulice , kao prolećnje sunce, osvetljava najčešće zapostavljenu temu: koliko nas bolest marginalizuje i kako pobediti slabosti, ograničenja i prepreke koje sa sobom donosi. Bolest ugrožava naš osećaj sigurnosti, dovodi nas u stanje neravnopravnosti i izolovanosti, unosi privremenu ili stalnu zabrinutost u život i osvešćuje mogućnost da nas više neće biti.
U ovom, nimalo idealnom svetu desetine miliona ljudi nema nikakvog pristupa zdravstvenoj nezi, a stotine miliona sebi ne mogu da priušte bilo kakvu ozbiljniju intervenciju. Brojke su neprecizne jer ni najrazvijenija društva ne žele otvoreno da govore o sopstvenoj sebičnosti, dok države u zapećku globalističkih strujanja svojim žiteljima ponekad ne mogu da pomognu ni u ispunjavanju najnosnovnijih potreba.
Iako, nažalost, još uvek preovladjuje atavistički strah od bolesti kao drugosti, koji dguruje obolele u najudaljeniji ćorsokak društva, novo doba donosi i nova pravila: omogućiti maksimalno jednak, ispunjujući i zadovoljavajući, način života svakome, bez obzira na zdravstveno stanje. Polako učimo da biti bolestan ne znači biti nesposoban, da ono od čega se plašimo ne sme da nas parališe, već potakne na akciju.
Gosti magazina Licelice vam pokazuju da ne postoje prepreke da, pobedivši sebe, preskočite naizgled nepremostive granice.
Fotografija na naslovnici: Miloš Stošić
