Tekst i fotografije: Dejan Kožul
Osobe sa smetnjama u razvoju su tema u javnosti tek kad se otkriju problemi u institucijama u kojima su smeštene. Ne ulazi se, međutim, u detalje. Ko su, odakle su, kako žive u slobodno vreme, vole li i koga vole? A vole. Jedna ljubavna priča koja se odigrava u Ustanovi za decu i mlade „Sremčica” bila je inspiracija za Ivana Ikića, režisera nagrađivanog filma „Oaza”.
U zvaničnom opisu filma stoji: „Radnja prati tri osobe u instituciji za mlade sa posebnim potrebama. Marija se ubrzo sprijatelji s podjednako neustrašivom devojkom Draganom, a kada postane jasno da su obe zaljubljene u povučenog mladića Roberta, njihov odnos biva ugrožen i postepeno prerasta u opasnu igru žmurke sa ciljem da se on osvoji.” I sve bi to bilo uobičajeno da Mariju, Dragana i Roberta ne glume naturščici, štićenici ustanove socijalne zaštite „Sremčica”. Film je premijerno prikazan prošle godine na Venecijanskom filmskom festivalu, gde je osvojio nagradu za najbolji evropski film u sekciji „Dani autora”, a premijeru u Srbiji je imao na Festu, na kojem je dobio nagradu za najbolji film u Glavnom takmičarskom programu.
Film počinje arhivskim snimcima o Domu u Sremčici. Daje se jedna optimistična slika budućnosti štićenika, a i samog Doma. Odakle Vam uopšte taj snimak?
Taj materijal smo slučajno pronašli. Dok smo snimali prve sekvence pojavila su se dva korisnika Doma s rolnama filma od 16 mm. Pronašli su ih u podrumu paviljona koji se renovirao. Ispostavilo se da je to materijal koji je nastao nakon otvaranja, ranih sedamdesetih, koji prikazuje taj dom i sa optimizmom gleda na budućnost osoba sa smetnjama u razvoju i mogućnost da pronađu svoje mesto u tadašnjem društvu. To je bio dar s neba, nešto što nismo ni tražili a dobili smo. Zanimljivo je da vidimo kako i zašto je taj dom nastao i šta je bila ideja iza toga, a ideja je bila da su ovakvi domovi nova šansa za ljude sa posebnim potrebama. A vidi sad, pedeset godina posle. Nema više ni te zemlje, ni tog sistema, ni tog optimizma. Jedino što je ostalo je ista institucija u novom kontekstu, gde se gubi svaka vrsta inicijalnog razloga postojanja.
O štićenicima domova malo znamo. Koliko ti se čini da je film uspeo da nas otvori prema njima?
Teško je da to merimo, ali čini mi se da je otvorio tu temu u javnoj sferi, da štićenike gledaju drugim očima. Vrednuju ih ne zbog toga što su štićenici doma, nego zato jer su vrlo dobro glumili, čak i u poređenju sa profesionalnim glumcima. To je pokazalo da osobe sa smetnjama u razvoju itekako imaju svoje mesto i na filmu i u društvu, a to što ih u filmu do sada nije bilo direktno je proizilazilo iz toga što su i u društvu bili potpuno isključeni, pa ako krenemo da ih uključujemo kroz film, možda će da ih i društvo uključi. Kad pogledamo film, ne samo da razmišljamo o toj temi nego možemo i da se identifikujemo s problemima koje imaju likovi u njemu, a koji su slični našim.
Jesi li razmišljao da se baviš nečim drugim osim pitanjem ljubavi i odnosa unutar institucije?
Nisam ja hteo da se bavim osobama sa smetnjama u razvoju pa sam našao ljubavnu priču, nego sam našao ljubavnu priču a tema je u drugom planu. Ja sam reditelj, nisam aktivista, gledam ono što mogu filmskim sredstvima da izrazim. Samo tako umem da razmišljam. Postoji još milion priča u tom istom domu, s tim istim junacima. Neke priče ljudi koji se pojavljuju u filmu možda su tragičnije nego ove koje smo videli. Kad razmišljaš kao aktivista, ti pokušavaš da sve to pokriješ, da sve zabeležiš, a kao reditelj možeš da se baviš samo jednim. Kroz to jedno se onda reflektuje sve ostalo. U želji da kažeš sve, obično ne kažeš ništa, a na jednom specifičnom primeru pokazuješ kako funkcioniše svet. I zato ljubavna priča, jer je ona nešto što je univerzalni jezik sa kojim se svi lako identifikuju, a s druge strane je vrlo subverzivna jer logika ljubavi razbija sve druge logike koje nameću institucije i sistem.
Kako je izgledalo kad si prvi put došao sa idejom da radiš film? Da li je bilo momenata skepse da oni to neće biti u mogućnosti da urade, da to možda nije pametno?
Ceo taj proces je trajao dugo, pre svega zbog nekih administrativnih stvari, dok smo dobili sve dozvole. Pomogao je kredibilitet koji su dali domaći i strani fondovi koji su učestvovali u finansiranju. A postojala je i neka vrsta skepse da li je nešto tako moguće. S druge strane, niko od ljudi koji rade u instituciji i u ministarstvima nije stajao na putu niti je odmagao. Snimanje filma je jedna vrsta spektakla zbog neuobičajenog stanja u kom se dešava. Svi su se trudili da pomognu koliko mogu, posebno ljudi koji rade u Sremčici.
Kakve su bile reakcije nakon premijere?
Ogromno je iznenađenje bilo na premijeri u Beogradu. Zaposleni u Sremčici, koji gledaju te ljude svaki dan od njihovog rođenja, sad su prvi put mogli da ih vide u novoj ulozi, s novim mogućnostima koje su pokazali, što im je mnogo značilo. Shvatili su da sve što su radili u životu nije bilo uzaludno. Nakon prve projekcije bilo je vrlo emotivnih trenutaka između vaspitača i korisnika, koji takođe sebe prvi put vide na ekranu, zato što je to prevazišlo očekivanja svih.
Dodatnu simboliku je davala i situacija u kojoj se još nalazimo, gde su ustanove dobrim delom zatvorene, nije se moglo ni ući ni izaći pa, samim tim, glumci nisu mogli da prisustvuju projekcijama filma.
Ni da putuju. To je za premijeru u Veneciji bio ogroman hendikep. Ta vrsta katarze nakon snimanja filma i neka vrsta kontakta sa publikom mnogo znači. Ipak se to dogodilo naknadno, na premijeri u Beogradu. Oni su na kraju uhvatili šansu da izađu iz doma i da svoj rad da prikažu drugima, pa i da razgovaraju sa publikom, upoznaju neke nove ljude i vide neka nova mesta. Nakon depresivnih godinu dana koji nisu davali puno nade, stvari su se ipak pokrenule.
*Intervju je objavljen u magazinu Liceulice br. 75 koji je dostupan u digitalnom formatu u našoj prodavnici.
