Šta biste rekli mlađem/oj sebi, kada biste mogli da se vratite kroz vreme? U svakom broju dajemo priliku poznatima da upute sebi mlađem ili mlađoj reči mudrosti. U ovom broju donosimo tekst u kome se mlađoj sebi obraća Milena Dragićević Šešić, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti.
Usudi se da voliš ono što voliš
Usudi se! Vaspitavali su nas tako da, ako se i najmanje sumnjalo u vrednosti, ako nismo bili uvereni da znamo ili da imamo adekvatne sposobnosti, nismo ni pokušavali da ostvarimo neki cilj, projekat, ambiciju. Istovremeno, retko smo se usuđivali da se suprotstavimo ukusu grupe vršnjaka, vladajućim trendovima i modi koji su do nas dolazili s malog ekrana. Ako su nam radost činile knjige, pesme ili igre koje nisu nosile znak vremena, prikrivali smo svoj ukus i bavili se tim hobijima sami, ne izlažući ih očima javnosti. Stoga, usudi se da voliš ono što voliš privatno i na javnoj sceni. Usudi se da se obučeš onako kako se niko od tvojih vršnjaka ne oblači, a i protivno željama svojih roditelja. Budi svoja pa ma kako drugačija ili neobična. Primi k znanju ono što drugi misle, ali neka te to nikada ne obeshrabri da kreneš svojim putem.
Ne boj se podsmeha
Već s petnaest godina osećala sam se suviše starom da bih naučila nešto što je trebalo naučiti kao dete: voziti bicikl, skijati se, klizati na ledu… Iako sam s petnaest godina dobila priliku da steknem neke od tih veština, mislila sam da sam prestara za to i da će mi se smejati deca iz ulice kad me vide kako padam s bicikla. Ne boj se podsmeha! Nedostatak tih veština uskratio mi je mnoga zadovoljstva kasnije u životu, kada su, recimo, na kongresima u Finskoj ili Holandiji učesnici kolektivno odlazili na izlete biciklima ili kada bi posle seminara u Austriji i Švajcarskoj svi zajedno odlazili na skijanje. Možda sam se mogla učiti tim veštinama i kao starija, ali, osećala sam, da je tek s dvadeset kasno. Danas mi se, u šestoj deceniji, čini da je i sad vreme da učimo i stičemo neka nova znanja i veštine. Pa kako ovladavam i raznim „novim tehnologijama“ i u njima nalazim nove radosti, tako tek sad shvatam koliko je još radosti moglo biti da sam ovladala i tim tako normalnim, tako uobičajenim veštinama, onako kako sam u najranijem detinjstvu od oca, dobrog plivača, naučila da plivam i ronim – ali i onim veštinama koje nisu bile deo porodičnih navika i standarda.
Razgovaraj s ljudima na koje te život navede
Usudi se! Razgovaraj s ljudima na koje te život navede, bez obzira na to što vas niko formalno nije upoznao i što misliš da im nisi dorastao, i da oni nemaju razloga da gube vreme s tobom – tobom koji si tek đak ili student. Na studijama organizacije na Fakultetu dramskih umetnosti, već od prve godine, kao volonterka na Bitefu i drugim kulturnim događajima, imala sam prilike da susretnem veliki broj slavnih pozorišnih umetnika, kojima se nikada nisam obratila, sem po službenom zadatku. A bila sam dežurna u hotelu „Slavija” u kome su bili svi: i Bob Vilson i Luka Ronkoni i mnogi drugi. Vozila bih ih svojom folksvagen bubom, ali nisam imala hrabrosti da započnem razgovor niti da bilo šta pitam, svesna svog neznanja; pa ja ću tek te večeri ili sutradan videti njihovu predstavu prvi put! Stoga sam samo kratko odgovarala na njihova pitanja. Mislila sam da nemam pravo da povedem bilo kakav ozbiljniji razgovor, čak ni o njihovim počecima. Nisam se smatrala kompetentnom ni da im, posle odgledane predstave narednog dana, kažem kako i zašto me se njihova predstava dojmila, pa čak ni da pomenem da sam je gledala. Mislim da je to bila velika greška jer su to ljudi od kojih se mnogo moglo učiti i naučiti. Uostalom, kada sam Euđeniju Barbi, negde 2000. godine, pomenula kako me je rasplakao jer se ’73. ili ’74. izvikao na mene što sam pustila više od 42 osobe na predstavu (a bilo je mnogo pozorišnih ljudi s propusnicama – kojima je bilo stalo da je vide), samo se nasmejao – pa vidite kakvo je to iskustvo – vidite gde ste sad! (A u međuvremenu je i on postao manje strog i zahtevan.)
Pa i ako ne uspeš, ako te odbiju, neće propasti svet
Pa čak i kad su me specijalno odveli da me predstave reditelju Krsti Papiću, nakon što sam žiriju Pulskog festivala 1973. godine postavila pitanje: „Koga se ili čega žiri plašio kada se, dajući ’Srebrnu Arenu’ za režiju Krsti Papiću, ogradio od ideoloških implikacija toga dela?“, i tada sam samo zbunjeno pružila ruku i pobegla što je pre bilo moguće. Interesantno je da sam se uvek usudila da budem „drveni advokat“ za druge i da javno, kao tada na Pulskom festivalu na konferenciji za štampu, ili na Fakultetu na zborovima studenata i profesora, postavim pitanja koja su imala nespornu političku težinu, a sa druge strane nisam imala hrabrosti, ili bar ne dovoljno, da se usudim na nešto što bi samo za mene bilo važno. Dokumentaciju za konkurs na Fakultet dramskih umetnosti, tada Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju, predala sam u poslednjem trenutku skupljajući hrabrost dugim čekanjem ispred ulaza u Knez-Mihailovoj ulici, a na prijemni ispit, koji se tada održavao u „Sali heroja„ na Filološkom fakultetu, odvela me je starija sestra. Na usmeni sam ipak stigla sama, držeći u rukama hrpu knjiga i časopis Galaksija kao potvrdu svoje spremnosti. Svoj prvi tekst sam odnela u časopis Kultura tako što sam tri puta prošla gore-dole ulicom Rige od Fere. Stoga, sebi mladoj bih rekla: „Usudi se! Ti to možeš! Ti to zaslužuješ! Pa i ako ne uspeš, ako te odbiju, neće propasti svet”.
Biti odlučan i biti hrabar važne su karakteristike ličnosti koja ima interesovanja, želje i ciljeve pred sobom. Godinama sam, tokom cele srednje škole i fakulteta, pratila konkurse Saveznog zavoda za međunarodnu, prosvetnu, kulturnu i naučnu saradnju za studiranje u bar tridesetak zemalja sveta. Odrasla u frankofonoj porodici, uprkos tome što sam u školi učila engleski jezik, maštala sam da odem na studije u Francusku. Diplomirala sam 27. septembra, a konkursnu dokumentaciju podnela sam 30, jer je do 1. oktobra bio rok. Svi su bili skeptični da će neko ko nije diplomirao jasnu naučnu disciplinu ili granu umetnosti moći da dobije takvu stipendiju, ali sam je ipak dobila! Kao osma, poslednja na listi kandidata iz Srbije. Taj odlazak je sigurno bio jedan od ključnih formativnih trenutaka u pogledu moje buduće karijere.
Imaj snage da prevaziđeš ograničenja
Svaki put kada bih uradila nešto za šta mi je trebalo mnogo snage da prevaziđem ograničenja koja smo dobili vaspitanjem ili koja su bila u skladu s duhom vremena – uvek se višestruko isplatilo. Znam da sam često nastojala da pređem granice koje su mi bile postavljane iz najrazličitijih razloga. Iako sam bila na prirodnom smeru, podnela sam zahtev da radim maturski rad iz srpskohrvatskog jezika o Oldosu Haksliju i njegovom delu. Nije mi bilo dozvoljeno – preporuka je bila da odličan đak poput mene rad treba da piše rad iz fizike, matematike, nacrtne… Ne znam odakle i kako, da li je samo iz prkosa došla ideja da neću raditi temu iz ovih oblasti, već da se opredelim za predmet za koji se retko odlučuju odlični učenici – geografiju – i predložila sam temu „Uloga kulturno-istorijskog nasleđa u turizmu Jugoslavije“, i ne sanjajući da ću se tom temom baviti do današnjeg dana.
Svaki put, dakle, kada bih se usudila da mislim izvan uobičajenog, izvan okvira očekivanog delovanja, otvorili bi mi se neki novi horizonti. Stoga: usudi se!
