Prvi put smo se dogovarali oko ovog intervjua pre nekih godinu dana, kada je Edo Maajka imao koncert u Beogradu. Ipak, nismo tada uspeli da se uklopimo i obavimo taj razgovor, a danas, godinu dana kasnije, koncerata ili nema ili se održavaju u gotovo nemogućim uslovima. Šta o takvom svetu misli Edo Maajka, kako takav svet preživeti, ali i šta bi moglo do nas održi dok sunce ponovo ne izađe, čitajte u intervjuu koji smo, uprkos pandemiji, ovoga puta uspeli da uradimo.
_____________________________
U svetu u kakvom trenutno živimo, čini se da je biti muzičar posebno komplikovano, ili, kako reče u jednom intervjuu Rambo Amadeus: „Popizdeo sam jer je moj osnovni posao dekretom ukinut, postao sam višak kao konj u industrijskoj revoluciji”. Kako se vi osećate u ovoj situaciji? Kako izgleda biti muzičar u svetu u kojem su ljudi, kako se to danas kaže, socijalno distancirani?
Osjećam se kao višak. Ja sam uz muziku i kuhar, ali restorani se zatvaraju tako da imam skilove koji su trenutno neupotrebljivi. Rambo je to savršeno objasnio. Ostaje pisanje nekih drugih projekata, većina njih je ostvariva u vremenu bez korone tako da ukoliko želim nešto sada isprobati, mislim da su jedina opcija podkasti, pisanje za portale, videi kojima ću nasmijati sebe i druge. U početku sam radio radionice vezane za muziku i kreativno pisanje, niko se nije usuđivô razmišljati da će ova situacija ovoliko dugo potrajati, ali sada je realno da se to neće tek tako i na brzinu maknuti iz naših života. Ja sam se fokusirô na obitelj, školu, zadaće, djeca se jako malo druže zbog korone, pa je također na roditeljima da ih odvuku od ovog sivila i učine ovaj period što manje traumatičnim.
Postoji ogroman broj muzičara koji jedva uspijevaju preživjeti, i mislim da bi se trebalo nekako pokrenuti i pokušati naći rješenja za akcije koje će olakšati egzistenciju svih u našoj industriji, koja je desetkovana, totalno. Pokušat ću sada u decembru pokrenuti neke akcije s muzičarima za muzičare, pa makar onlajn i bez fizičkog kontakta. Svima nama je sada bitna podrška i da znamo da nismo sami i ostavljeni.
Kad se pre nekoliko godina pojavila vaša pesma „No Passaran”, ona je zvučala kao precizan opis istorijskog trenutka, koji određuju izbeglička i ekonomska kriza, kao i sveopšte jačanje desnice. Međutim, danas bismo mogli reći da ta pesma skoro da izgleda kao prozor u stara dobra vremena jer je aktuelna zdravstveno-društvena kriza znatno produbila i zakomplikovala sve probleme koje smo već imali. Može li se vikati „No Passaran” i u ovakvom zatvorenom svetu, u kome se, uz zloupotrebu realnog straha od zaraze, dižu nove žice i nove ograde, a moćnici proširuju svoju ionako nepodnošljivo veliku moć?
Pitao si, i sâm već dobro odgovorio. Ovo će proći, trebat će vremena, ali hoće. I dok se makne ovaj trenutni strah od smrti, doći će realni strah za egzistenciju, koji u biti već sada polagano sustiže strah od smrti. Mnogi će ostati bez posla i biti u situaciji muzičara, mnogi to već i jesu. Oni problemi iz pjesme „No Passaran“ nisu nigdje nestali, oni su svi tu, ima ih i sada po bespućima interneta, besparica i nezaposlenost će te probleme samo pojačati. „No Passaran“ nije trend pjesma, ta će pjesma biti nažalost još jako dugo relevantna.
Frustracija u ljudima raste, vlade se ponašaju neodgovorno, zbunjuju ljude, gdje ima zabrane, gdje nema, zašto oni mogu, a mi ne možemo raditi, mnoga etička i moralna pitanja se već sada povlače i trebat će nam kao društvu i društvima puno razumijevanja i suosjećanja da ovo izguramo. U Zagrebu su za vrijeme lockdowna otkrili lokal koji je neprestano radio, i bio u rukama jednog političara, što naravno da izaziva bijes kod ljudi koji se trude ispoštovati sve mjere. Mislim da se sada moraju pronaći alternative za rad, već se to trebalo desiti, uz pažnju i zaštitu ugroženih ljudi, jer naše su ekonomije jako krhke, a kad ljudi budu gladni neće ih zaustaviti strah od smrti više. Ovo je nevidljivi neprijatelj i ljudima je vrlo teško prihvatiti realnost i stagnaciju, krećem od sebe.
Na zadnjoj ploči pesmu „Put u plus” počinjete stihovima: „U zadnje me vrijeme nešto nema, povukô se u sebe, sit ljudi i svih tema i šema, nemam ni volje, a htio bih care i više i bolje”. Spremajući se za intervju, pomislio sam da bi ovi stihovi dosta dobro mogli opisati našu ovogodišnju svakodnevicu. Jedna ste od retkih javnih ličnosti koja otvoreno govori o važnosti mentalnog zdravlja, brizi za njega i problemima s kojima ste se i sami suočavali. Kako će ova godina uticati na naše, inače krhko, postjugoslovensko mentalno zdravlje? Vidite li mogućnost da i ovaj pandemijski „minus” postane „put u plus”?
Mora biti. Budite svjesni da mi ljudi znamo i kad nam je dobro to ne primjetiti; sad je u pitanju ona puno teža situacija, kad te boli ne paničariti, kad te boli biti svjestan neke šire slike, koje sam ja nerijetko svjestan sa dobrim dugačkim dilejima, i tako doći u stanje mira i smisla. Već je sada i više nego jasno da će pandemija biti, i već jest, uništavač mentalnog zdravlja. Ljudi su kod kuće, neki već sada bez posla, isfrustrirani, obiteljsko nasilje je skočilo na neviđene brojke. U pjesmi „Dolazim i odlazim“ sam rekô: „Tu žena pati tu žena nosi tu žena dobija šamar“, a zamislite kako je sada sa dodatnom frustracijom. Svakom ukućaninu je teško. Bolnice većinu svojih kapaciteta i medicinara koriste za oboljele od kovida, ostali bolesnici su zakinutiji, a ljudi s mentalnim problemima najviše. Imam prijatelja u tom sektoru, a i sâm sam bio korisnik usluga tog sektora, sve se manje-više odvija preko Zuma ili Votsapa, grupe podrške postoje i hvala bogu za to, iako je sve to mnogo bolje i efektivnije u razgovoru uživo.
Meni je pomoglo skidanje s društvenih mreža, tj. dobra redukcija vremena provedenog na portalima, pomoglo mi je čitanje i meditiranje, pomaže mi jako puno hodanje i trčanje u prirodi, svakodnevni razgovori s prijateljima preko neta mi pomažu, pomaže mi kad pomažem i nadam se da ću to moći i dalje. Ovo definitinvo nije vrijeme za svakodnevni alkohol, duvanja i slične stvari. Ne mogu vjerovat da sam i dalje tol’ko glup i još uvijek pušim cigarete.
Krajem prve decenije ovog veka u pesmi „Sve prolazi” govorili ste da ovde „iz glave isparava, fala bože, priča stara” i da ovde „čak i mržnja pada”. Međutim, danas, krajem druge decenije ovog veka, i dalje smo svedoci raznih političkih zaoštravanja, te se čini da elite i dalje, manje ili više, računaju na tog nacionalističkog keca u rukavu. Znači li to da u toj, sada već staroj, pesmi niste bili u pravu, ili da se ne treba oko toga mnogo nervirati, jer ionako sve prolazi?
Ti periodi dolaze i prolaze, mržnja malo skoči, ali i padne. Na nama je da skontamo i izvučemo neke zaključke, odgajati djecu sa stavom „oni su krivi za sve i treba ih pobiti“ definitivno je loš način. To je ono što se na ovim prostorima konstantno dešava od rata naovamo, malo u edukaciji i školstvu, malo na TV-u, malo po medijima i do jaja na socijalnim mrežama. Kad pogledamo naš obiteljski odgoj, u većini slučajeva je neko kriv za nešto, ona je kriva što ja nisam uspio, zbog njega ja nisam mogla imat karijeru, zbog tog i tog imam loše ocjene u školi. Nema preuzimanja odgovornosti osim ako nije inat ili pijanstvo, zeko rekô, eto ko je rekô…
Ta nacionalna karta će se u izborima izvlačiti dok god bude bilo ljudi koji će nasjedati na tu kartu, kad većina više ne bude marila za to, onda će se i kampanje promijeniti. Opet ću se osloniti na tog turbo-mega kralja Ramba i na njegovu definiciju turbo folka i najnižih strasti kod čovjeka. Jednostavno, na Balkanu je skoro sve turbo folk, i tako će i biti dok nam ne bude dosta.
………………………….
Ostatak intervjua vas čeka u novom broju kod naših prodavaca, kao i u našoj online prodavnici.
Čini dobro, čitaj dobro!
Razgovor vodio: Bojan Marjanović
