Tekst: Džejn Grejam
Izvor: The Big Issue
Prevod: Zorana Vukićević
Fotografija: Džo Mejbel
Knjige Nika Hornbija oblikovale su specifičan tip muškarca devedesetih: ljubitelja sporta, sakupljača ploča, neženju. Odražavale su doživljaj slobode u godinama nakon Hladnog rata, sa svim optimizmom koji je usledio. Period nakon toga za Hornbija je bio ispunjen scenarijima, nominacijom za Oskara i obiljem knjiga. U pismu sebi mlađem, koje je objavio britanski ulični magazin The Big Issue, on se osvrće na svoju karijeru, i posebno na to kako o ključnim životnim lekcijama najviše možemo naučiti od porodice.
Moje glavne preokupacije sa šesnaest godina bile su: pod broj jedan devojke; pod broj dva muzika (Rori Galager, Led Zeppelin, Faces, Tamla Motown, Bob Marli); i pod broj tri fudbal. Voleo bih da mogu da napravim neki zanimljiviji spisak, ali ovo je istina. Ja i moji prijatelji bismo uvek našli neku zabavu ili diskoteku subotom uveče, gde smo prilazili devojkama. Najviše mi se sviđala grupa Faces, tako da sam imao frizuru koja je malo podsećala na Roda Stjuarta – nisam baš skroz imitirao njegov stil, ali nosio sam čuperke na vrhu glave.
Imao sam jedanaest godina kad sam prvi put otišao da gledam Arsenal. Igrali smo sa Stouk sitijem i pobedili sa 1:0. Išao sam s tatom, koji i nije bio veliki navijač Arsenala. On voli sport, ali ovo je bio klasični scenario „roditelji su se upravo razveli i ne znaju šta da rade sa mnom“. Pa je predložio da idemo na fudbalsku utakmicu. I to je bilo to. Kao grom iz vedra neba. Narednih nekoliko godina razmišljao sam samo o fudbalu. Sve dok nisam počeo da radim u „Bootsu”, i da upoznajem mnogo devojaka.
Razvod roditelja mi je u velikoj meri promenio život. To je ostavilo finansijske posledice na moju porodicu, pogotovo na mamu. Pošto je moj otac živeo u drugoj zemlji, retko sam imao kontakt s njim u poređenju sa onim na šta sam bio navikao. Odrastao sam samo s mamom i sestrom.
Moja sestra kaže da je u našim tinejdžerskim danima kuća pomalo ličila na bratstvo. Mama bi se povukla u krevet i pustila nas da nastavimo s druženjem. Ali ponekad bi nam se i ona pridružila, tako da je bilo nekoliko manjih zabava na kojima bi moja mama neko vreme sedela i popila pokoje piće sa mnom i mojim prijateljima, a zatim se ponovo povlačila u svoj krevet. Mislim da ništa od toga ne bi bilo moguće da smo imali tradicionalniji tip porodice.
Bio sam prilično blizak sa ocem pre razvoda, ali njegovo napuštanje kuće bilo je postepeno i trajalo je nekoliko godina. Ispostavilo se da je on jedan od onih ljudi koji imaju i drugu porodicu. Tako da je, očigledno, poslednje tri ili četiri godine, dok je još uvek bio kod kuće s nama, provodio uporedo neko vreme i sa njima.
Održali smo relativno čest kontakt telefonom, ali s decom, naravno, treba da razgovarate svaki dan, inače razgovor presuši. Morate znati kako se zove njihov nastavnik engleskog, ko su im prijatelji, s kim se više ne druže. Ne možete dete samo da pitate: „Šta ima novo u životu?”
Sećam se momenta kad sam saznao za tatinu drugu porodicu. Bio je to potpuni šok. Veoma je teško prihvatiti da je vaš otac istovremeno i otac još dvoje druge dece o kojoj ne znate ništa. Mislim, to je najneobičnija stvar.
Da li je to uticalo na moje pisanje? Iskreno, mislim da mi je to pokazalo da su odnosi među ljudima važni. I da o njima vredi razmisliti i ispitati ih, i da mogu imati dubok uticaj na sve u okolini. Tako da sam uvek bio zainteresovan za porodični život. On vam može slomiti srce, izludeti vas, i ostaviti duboke tragove zauvek. Čini mi se da ima mnogo materijala za pisanje i ako se samo držimo porodice.
Kao šesnaestogodišnjak nisam bio spreman na to koliko će na mene duboko uticati dva ili tri koncerta koje ću uskoro videti. Prvi je bio koncert Rorija Galagera. Video sam ga na BBC-jevom koncertu u jednom malom pozorištu, sa svega sto pedeset mesta, u Louer ridžent ulici u Londonu. Bilo je toliko moćno da me je potpuno obuzelo.
Prijatelj s kojim sam išao takođe je koncert smatrao sjajnim, ali onda je na putu do kuće pričao o domaćim zadacima iz geografije i drugim stvarima. Ja sam bio u čudu – šta to pričaš? Zašto pričaš o jebenom domaćem zadatku iz geografije? Kako ti se život nije promenio iz korena posle onog što si upravo video?
Sledeći veliki događaj bio je kada sam prvi put video Springstina, a to je bilo tek 1980. godine. Išao sam kombijem sa još šest ljudi. Imali smo neverovatna mesta. I opet, svi su bili oduševljeni. Ali mene je držalo i sledeće nedelje. Posle toga sam pomislio: nikada neću moći da živim normalan život, nikada neću biti srećan radeći običan posao u banci. Jer sve mi te stvari – a isto se ponovilo i s knjigama i filmovima – previše znače. Nisam zapravo znao šta tačno, ali shvatio sam da neću moći da budem knjigovođa.
Osećao sam da je objavljivanje knjige „Stadionska groznica” 1992. godine veliki skok napred, ali je to ipak bila autobiografija. Radilo se o sasvim određenoj temi, iako sam se trudio da unesem i nešto drugo. Oduvek sam želeo da pišem fikciju, čak i pre nego što sam napisao „Stadionsku groznicu”, ali još uvek nisam znao da li to mogu. Tako da sam tek posle romana „High Fidelity” pomislio: u redu, napisao sam roman. I za razliku od autobiografije, kada ste napisali jedan roman, ništa vas ne sprečava da napišete i sledeći.
Pošto su stvari s knjigom i filmom napredovale tako sporo i postepeno, ne bih rekao da je bilo mnogo trenutaka kada bih iznenada pomislio: dođavola, ne mogu da verujem da se ovo dešava. Ali moja prva nominacija za Oskara (za najbolji adaptirani scenario 2010. godine) bila je pomalo takva. Nisam mogao da poverujem. To je delimično bilo zbog skromnih okvira fima „Obrazovanje” (“An Education”). Jednostavno nam se činilo čudom da smo uopšte uspeli da ga snimimo. A onda i da je prodat u inostranstvu, a zatim i nominovan za Oskara… Čoveče, bilo je to stvarno neverovatno vreme.
Ono čemu bi se šesnaestogodišnji ja najviše iznenadio kada bi video moj današnji život… verovatno bi to bila ćelavost. Mladi ja bi rekao: menjam sve drugo, samo mi ostavite moju kosu. Kosa je krenula rano da mi opada, već sa oko trideset godina. Mislim da bih kao šesnaestogodišnjak rekao: „Šta me briga za filmove i nominacije za Oskara. Čekaj, biću ćelav? Potpuno ćelav? Dođavola onda, neću onda da radim ništa od toga.“ Ali sada sam se potpuno pomirio s tim. Na neki način mi se i sviđa. Volim da sam sebi obrijem glavu. Ali postoji i period kada to jako ošteti sliku koju imate o sebi.
Prilično mi je drago što kao šesnaestogodišnjak nisam znao šta će se dogoditi u budućnosti. Pripadao sam generaciji koja je mislila da će svet postati bolji. Lepe stvari su se dešavale, mladi ljudi su bili toliko pametniji od svojih roditelja, toliko puni ljubavi, a muzika je menjala svet. Nikada neće biti novog Holokausta. A možda ćemo se izvući i atomska bomba nam neće pasti na glavu.
Nismo znali za globalno zagrevanje. Nismo znali za političku budućnost – Margaret Tačer, rat, Al-Kaidu i ostale šokove koji će doći. Bili smo vrlo napeti oko Hladnog rata i strahovali da bismo svi mogli umreti u nekoj nuklearnoj katastrofi, ali uprkos tome je postojala nada da se udaljavamo od mračnog perioda i idemo ka svetlijoj budućnosti. A mislim da moja deca to nemaju. Mislim da oni osećaju da je svet otišao dođavola.
Kad bih mogao da se vratim i zagrlim sebe iz mlađih dana, to bi sigurno bilo onda kada je mom najstarijem sinu, Deniju, dijagnosticiran autizam. Budućnost je tada izgledala vrlo zastrašujuće. Teško je zamisliti, kada ste u najmračnijem trenutku života, kada propadate, da ćete ponovo biti srećni. Tada samo zamišljate život u ropstvu i mukama, a zapravo nije tako. Bilo je vrlo teških i zastrašujućih trenutaka. Ali nikada nije bilo vremena u kome se, i usred svega toga, nismo i dobro zabavljali. A Deni je stvorio i vrlo zanimljivu, drugačiju vrstu zajednice i porodice, sa svojim negovateljima, koji sada čine našu proširenu porodicu, u kojoj smo svi ravnopravni saveznici. Zapravo smo prihvatili život – možda nije onakav kakvim smo ga zamišljali, ali je to na kraju krajeva ipak dobar život. Pa bih sada samo rekao sebi iz mlađih dana da Deni sada ima dvadeset sedam godina, i da je većinu vremena veoma srećan. I to bi mi bilo dovoljno.
