U decembru prošle godine startoavao je naš novosadski tim prodavaca. Upoznajte Jelenu Vesić, prodavačicu magazina Liceulice koja se priključila našem programu podrške rešena da radom i marljivošću unese pozitivne promene u svoj život, jer Liceulice je prilika koja se ne propušta.
Sve je počelo u decembru, kada su iz Beograda došli Milica i Marko. „Imali smo praksu u klubu, u centru Čuruga“, kaže Jelena, prisećajući se generalne probe koja je prethodila prodaji na ulici. Jeste li zainteresovani da kupite časopis Liceulice? Hvala vam, to je 150 dinara. I tako iznova, kroz svaki mogući scenario: pristanak, osmeh, pitanje, nerazumevanje, nećkanje ili okretanje glave. A kako u stvarnosti izgleda najčešći scenario? „Ljudi uglavnom kažu da su zainteresovani, ali da nemaju para. Međutim, danas mi je prišao jedan dečko i rekao da zna šta je Liceulice, i da hoće da kupi jedan primerak“. Novosađani tek treba da se upoznaju sa ovim časopisom, kaže Jelena, a oni koji već znaju o čemu je reč uglavnom su mlađi i obrazovani.
Jelena je sa svoje tri drugarice, Marinom, Jasminom i Dušicom, do pre godinu dana živele u domu u Čurugu, gde je bilo zaista teško. Mogla bi se iz nekoliko tužnih ispovednih rečenica sastaviti čitava azbuka nelagode: A kao apatija, B kao bedna hrana, V kao vaške… I ko zna koliko tih nezgodnih slova treba proći dok ne dođete do K kao „knjige“, do L kao „Liceulice“, ili do M kao „more“. Jelena je u domu provela trinaest loših, baksuznih godina. Matematikom sujevernih, to su gotovo dva slomljena ogledala. A onda je nastala tako lepa promena da je sasvim umesno što je junakinja ove priče opisuje slučajnom rimom: „Marina, Jasmina i Dušica/ i za nas jedna kućica“.
„Kućica“ je zapravo sinonim za program „Stanovanje uz podršku“, koji je Jeleni omogućio da konačno pronađe svoj mir. „Mogu da se kupam svaki dan, imam privatnost – što ranije nisam imala, imam slobodu, mogu da izađem kad hoću do pijace, do prodavnice… Da idem s drugaricama na kafu…“ I da čita, naravno, što joj je u domu bilo mnogo teže, zbog gužve koja joj je neprestano razbijala koncentraciju. Sada su dani mnogo lepši i mirniji, gotovo praznični: Marina divno kuva, na televizijskom ekranu treperi „Čista ljubav“, iz biblioteke stižu romani, a iz doma lekovi i namirnice. Tu je, međutim, i jedno „ali“, koje Jeleni sreću kvari. Uskoro će se sa svojim ratnim drugaricama preseliti u Žabalj, u novu kućicu, a selidba kô selidba – naporna je.
*Tekst u celosti možete pročitati u magazinu br. 43.
