Ovog leta je inicijativa Ne davimo Beograd skupila osamdeset hiljada potpisa za peticiju kojom se zahteva prestanak građevinskih radova zbog kojih je bila najavljena seča drveća u Košutnjaku. O tome zašto je za jedan grad poput Beograda važno da neguje, a ne uništava, svoje šume, kao i o tome kolika je moć građana i građanki koji se udruženo bore za svoje ciljeve, čitajte u tekstu našeg stalnog saradnika Dejana Kožula.
Uništimo li šumu, ne uništavamo samo prirodu. Ne ugrožavamo samo opstanak životinjskih vrsta niti samo gubimo neku vrstu brane od vrućine, poplava, zagađenja. Uništimo li šumu, izgubićemo i onaj mitski potencijal koji šuma ima, a koji pretačemo kasnije u bajke, viceve, filmove, pjesme. Što je najgore, izgubićemo bitan preduslov pobune jer šume su najzgodnije lokacije za skrivanje ilegalaca, za formiranje partizanskih odreda, za planiranje akcija kontra mrskog okupatora.
Oprostite mi, zanelo me malo. Zaneo me taj potencijal šuma. Ta prijatna hladovina, ti potočići, cvrkut ptica, šuškanje ježeva, groktanje divlje svinje. Šumu nije teško voleti. Ima onih koji vole grliti drveće, kao simbol života. Naravno, nije zabranjeno. Legitimno je ako vam čini dobro i ako vi drveću ne činite zlo. A lako je činiti zlo nad nečim što je nemoćno. Kako nad ljudima, čemu smo, nažalost svedočili poslednjih godina, tako i nad drvećem. Isti je to šablon – uništiti ono što ti smeta na putu profita i ne pitati za cenu.
Kako rat trenutno nije najprikladnije sredstvo za sticanje profita, okrenimo se onome što nam je na dohvat ruke, a što nas neće odvesti u neku od sudnica Haškog tribunala, ili već nekog drugog novoosnovanog suda. Nijedno drvo vas neće tužiti, neće ni vrisnuti. Samo će pasti i otvoriti vama prostor da tu zalijete beton u ime napretka.
Beograd je poslednjih godina jedan od najzagađenijih gradova na svetu, a danas je u takvoj situaciji da se mora boriti za svako drvo jer to drvo je brana, to drvo preuzima na sebe zaštitu vašeg života, ne samo time što vam omogućava hlad u toku letnjih dana, već upija i sve veća zagađenja i sprečava i sve češće bujice. Omogućava vam da bolje dišete.
Za odbranu svakog drveta u Beogradu ćemo sačekati još malo jer ljudi kao da se bude i to u poslednji čas. Teško da je ko verovao da će u odbranu Košutnjaka, od privatnog investitora, stati oko 80.000 ljudi, ali stalo je i to iza peticije koju je organizovala Inicijativa Ne davimo Beograd. Stalo je i 7.000 primedbi predatih gradskim vlastima zbog plana da se oko 40 hektara Avala filma, koji se nalazi u Košutnjaku, pretvori u komercijalno-stambene jedinice.
Postoji ta ideja da se dogura i do 100.000 potpisa, što nije neostvarivo jer građani pokazuju interesovanje. Ono što, pre svega ističu, u Inicijativi Ne davimo Beograd jeste da su ovoga puta, za razliku od slučaja sa Savamalom, krenuli u akciju na vreme. Samim tim su uspeli na vreme da sakupe dovoljan broj potpisa, na što je nedavno ukazao i Radomir Lazović:
„Čini mi se da smo krenuli na vreme. Iskoristili smo proces od početka. Ovo je jedna od najvećih peticija koja je pokrenuta u Srbiji. Oko 80.000 ljudi je potpisalo, a potpisivali su na barem 15 lokacija. Možda je to tek prvi korak, ali jeste pobeda ljudi. Došli smo do toga da smo okupili zajednicu ljudi koji kažu da neće proći.”
Čak 7.000 zvaničnih prigovora na na Plan detaljne regulacije, odnosno, na seču šume u Košutnjaku i izgradnju stambeno-komercijalne zone na njenom mestu, predato je gradskim vlastima, a to nije bilo nimalo lako, posebno u vreme pandemije korona virusa. Procedure su izmenjene, pa je samim tim ova brojka još fascinantnija, ali uzalud će biti ako se samo na tome ostane, na šta je pokušao ukazati i Mirko Popović iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu RERI.
„Treba nas 7.000 da se pojavi na javnoj prezentaciji da kažemo da smo došli da vidimo o čemu se radi. Došli smo da postavimo pitanje. Epidemiloška situacija menja okvir u kom se dešava rani javni uvid. Sad ne mogu se predati komentari gde bi trebalo, ne može da se okupi veliki broj ljudi i uzurpatori ’baguju’ jer ne znaju kako da reše problem, koji je institucionalne prirode i ukazuje na nedostatak demokratskog kapaciteta. Sutra kad bude javni uvid, treba da nas dođe 7.000 jer je to naše pravo. Iskoristite ga. Ono čega se najviše plaše jeste vaš glas i vaše lice. Plaše ga se više nego što dobijaju primedbe na plan.“
A plaše se i 80.000 imena. Kako je broj potpisa rastao, tako se u javnost izlazilo sa ublaživanim informacijama, te da ta šuma i nije nešto kvalitetna, te da će se za svako srušeno posaditi duplo, pa i troduplo više novih. Kako je rasla podrška, tako se morao očitovati i sam predsednik, uz svesrdnu podršku jednog tabloida, koji je na sebe čak preuzeo zasluge za odlaganje seče, iako se kod njih to ne zove odlaganje već i potpuna obustava.
Lazović je istakao da je plan i dalje u proceduri i da nema indicija da će sve to biti odbačeno.
„Za sada je zaustavljena, ili barem usporena, namera, ali to je dugotrajan proces.”
Priči, međutim, još nije kraj. Teren se priprema mesecima, gde su uključene i „Srbijašume”“ odlučile da se odreknu upravljanja delom površina, odnosno šuma na Košutnjaku, kako bi mogla da se promeni namena zemljišta.
Ideja o profitu neće zamreti. Možda će se sačekati samo pogodniji trenutak. Stoga jedino što preostaje jeste pritisak. Međutim, ovo je primer pozitivne prakse koji se lako kasnije primeni i na druge lokacije, poput Fruške Gore, gde su aktivisti nedavno probili ograde na planinarskoj stazi, na parceli na kojoj radove izvodi vlasnica građevinske kompanije Galens koja je navodno zakupila preko 200 parcela na nacionalnom parku Fruška Gora.
Ekološki aktivizam? Možda. Zovite ga kako hoćete. Uglavnom, pomaže vam da dišete i dugoročnije deluje od Bronhija.
Tekst: Dejan Kožul
