Od kraja prošle godine obrazovni sistem je, na različite načine i na različitim nivoima, ključna tačka otpora oko koga se okuplja pobunjeni deo društva u Srbiji. Režimske odmazde nad nastavnicima, profesorima i studentima su faktički konstante, ali čini se da u poslednje vreme postaju sve radikalnije. Zbog čega je sve obrazovni sistem važan i zašto je od presudne važnosti da ga branimo?
Šta god da bude do zaključenja ovog broja magazina Liceulice, eufemizam „sistematizacija radnih mesta“ već je obeležila stanje u Srbiji od početka septembra. Letošnje apokaliptične fraze o „vuku koji je preživeo zimu“ i o „dolasku vremena odgovornosti“ nisu potekle od studenata, koji su, zahtevajući vladavinu prava na tragu antikorupcijskog narativa, od novembra prošle godine blokirali državne i pokoji privatni fakultet praktično u punom kapacitetu. Nisu potekle ni od zaposlenih u pravosuđu, koji su na talasu građanskog poverenja poveli pravu istragu za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Ona koju vodi Javno tužilaštvo za organizovani kriminal tiče se finansijskog aspekta afere – što ne čudi, jer tok novca lakše je pratiti od krivične odgovornosti, naročito u stabilokratijama poput Srbije. Ćutali su i pripadnici MUP-a, koji su odbili naredbe da zvučnim topovima, pendrecima i hemijskim sredstvima krenu na demonstrante. Ne, takve fraze su potekle iz usta najviših dužnosnika u Srbiji, koji su se očito namerili da jesen iskoriste za obračun sa onim elementima koji su svojim delanjem i nedelanjem omogućili da nezadovoljni deo Srbije jedanaest meseci uglavnom uspešno insistira na većoj odgovornosti izvršne, sudske i zakonodavne vlasti ili onoga što je od njih ostalo.
Štrajk prosvetnih radnika značio je i otkaze za mnoge, kao i dovođenje mlađih ljudi na nepopunjene pozicije
Dosta se pisalo o udarima režimskih revanšista na pravosuđe, ustanove kulture i festivale, pa i na čistke u MUP-u i Vojsci Srbije. No, čini se da je najsistematičnija razgradnja sledila celokupnom sektoru obrazovanja, od predškolskog do postdiplomskog nivoa, koji se suočava sa značajnim, često grubim promenama. Brojni su nastavnici i profesori u navlačenju konopca s Ministarstvom (pr)osvete još krajem prošle godine prozreli da je pitanje potpisivanja kolektivnog ugovora i više puta obećano dizanje plata na nivo republičkog proseka prosta laža, šarenija od obojene revolucije koja se tobože odigrava. Istini za volju, tačno je da će nastavnici sa sedmim stepenom stručne spreme kroz tri povećanja plata zaključno sa oktobrom ove godine dosegnuti prag od 106.000 dinara, ali treba reći i da je inflacija merena indeksom potrošačkih cena u avgustu bila za pet odsto viša nego u istom mesecu prošle godine. I to su samo potrošačke cene! Da ne govorimo o činjenici da administrativno i pomoćno osoblje – od sekretara škole do domara i čistačica – neretko radi za minimalac.
Kako bilo, kratkotrajan, ali za ovdašnje uslove nezabeleženo uspešan štrajk prosvetnih radnika na prelazu iz prošle u ovu godinu značio je ujedno i otkaze za mnoge, kao i dovođenje mlađih ljudi na nepopunjene pozicije – ljudi koji bi zaposlenje teže prokockali tamo nekim građanskim ili esnafskim zahtevima, koliko god opravdanim. Prema podacima reprezentativnih sindikata, uoči početka školske godine, otkaze je dobilo nekoliko stotina profesora i nastavnika u Srbiji, mahom onih koji su bili zaposleni na određeno. Prednjačili su mladenovačka gimnazija, gde je bez posla ostalo dvanaestoro predavača, Peta beogradska gimnazija, gde je otpušteno devetnaestoro zaposlenih, a ima i gradova u Srbiji, poput Čačka, u kojima su otpuštanja prosvetnih radnika poprimila obrise epidemije.
„Cilj autokratskog režima je da prvo disciplinuje i sebi nasilno podredi sve segmente društva, nakon čega sledi faza kontrole, kada se mirnije upravlja ukroćenima. Verujem da vlast pokušava da se ratosilja svih neposlušnih i reformiše sistem na način koji će ga dodatno centralizovati i sprečiti nova talasanja. Ali postavlja se pitanje – ako se otpuste svi koji su neposlušni, ko će ostati i ko će ih odmeniti? Mi već sada nemamo dovoljno nastavnika. Nastavnički smer na Fizičkom fakultetu u Beogradu ove godine je upisao jedan brucoš. Režim radi u skladu sa svojim interesima, ali ti interesi nisu interesi društva, sasvim suprotno“, kaže za LUL sociolog Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije.
Direktori koji nisu želeli da sprovode direktive o „sistematizaciji“ takođe su menjani poslušnijim kolegama – od kojih su neki, poput novog čelnika beogradske OŠ „Pavle Savić“, naišli na veoma hladan tuš koji su priredili učenici i njihovi roditelji. Čak je i policija morala da interveniše i vraća ga na posao – ne pre no što ga je izvukla iz školskog toaleta. S druge strane, situacija u spomenutoj Petoj beogradskoj gimnaziji ili novosadskoj „Jovan Jovanović Zmaj“, toliko je zatrovana da je razvila sopstveni ekosistem. Onaj u kojem se od glavešina više i ne očekuje da se jave na telefonske pozive roditelja i novinara i u kojima je moguće, recimo, sva odeljenja razdeliti u zdanja drugih škola zbog tobožnje provere statike zgrada.
„Sistematizacija radnih mesta“ može da znači i kadrovsku zamenu podobnim ljudima
Fakulteti su i ranije osetili svilen gajtan, kada je Vlada Srbije usvojila očito nezakonitu uredbu kojom je razdvojila naučni i predavački rad zaposlenih, čime je u jeku blokada profesorijat praktično ostavila bez mesečnih primanja. I to sve dok se vitlalo nacrtom Izmena i dopuna Zakona u univerzitetu, u međuvremeno odgođenim, ali ne i napuštenim, a koji je trebalo da stranim univerzitetima upitnog kvaliteta dozvoli poslovanje u Srbiji – praktično bez akreditacije, obavezne za ovdašnje visokoškolske ustanove.
Stezanje figurativnog gajtana se nastavilo, pa je, primerice, dekanka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu nezakonito smenjena, uz obaveznu propratnu kampanju difamacije, a rektorka Univerziteta umetnosti u Beogradu morala je u Prekršajnom sudu da objašnjava zašto nije održavala nastavu tokom prethodne školske godine.
Sličnih primera je bilo i, nažalost, biće ih. Ali kao što „sistematizacija radnih mesta“ suštinski može da znači i kadrovsku zamenu podobnim ljudima, tako i primeri uticaja izvršne vlasti na obrazovanje mogu da služe kao jasan indikator da je vlastima više stalo do revanšizma nego do normalizacije stanja. A revanšizam pak, pored sladostrasne osvete, sadrži i sanaciju i nivelaciju trusnog terena kako bi se buduće tektonske promene onemogućile ili otežale. Reformskog kapaciteta u Srbiji je toliko malo da se celokupno društvo, a samim tim i prosveta, našlo između održavanja ubistvenog statusa quo i stanja koje je dugo već vanredno, na momente predrevolucionarno, samo nema ko to da ozvaniči.
Donosioci odluka napali su sektor obrazovanja iz straha od svake tačke iz kojeg može iznići otpor
Prema rečima našeg sagovornika, donosioci odluka u Srbiji napali su sektor obrazovanja iz straha od svake tačke iz kojeg može iznići otpor. U okolnostima u kojima sve valja podrediti interesima opstanka na vlasti i privatizovati šta se može zarad ekonomske koristi, obrazovni sistem pokazao se politički veoma otpornim.
„I ranije, još od ministra Mladena Šarčevića, jedno od glavnih pitanja bila je centralizacija upravljanja obrazovanjem. S druge strane, prosveta je dominantno u javnom vlasništvu – 98 odsto osnovnih i 87 odsto srednjih škola su javne ustanove, što važi i za dve trećine fakulteta i visokih škola. To je veliki kolač koji čeka da bude razgrabljen od različitih privatnika. Bliskih vlastima, podrazumeva se“, predočava Simović i dodaje da bi takva politička i ekonomska kontrola nad obrazovanjem nedvosmisleno bila pogubna po javni interes.
Razlozi su jasni – ono što bi u tom slučaju od prosvete ostalo bilo bi finansijski i na svaki drugi način nedostupno najširim slojevima stanovništva. Oko 750.000 đaka pohađa osnovne i srednje škole u Srbiji, od čega ogromna većina ide u javne ustanove. Slično tome, prošlu, posve trusnu školsku godinu u statusu studenta provelo je skoro 252.000 ljudi, ne računajući one koji su pohađali državne akademije i visoke škole strukovnih studija, kojih je gotovo 33.000. Broj studenata privatnih ustanova prilično je mali – ne veći od 35.000 – i jasno je da iz perspektive preduzetničke ideologije postoji još mnogo prostora za rast, pa neka košta koliko košta.
A koštalo je i dosad, nije da nije. Recimo, privatizacija predškolskog i visokoškolskog obrazovnog sektora počela je još na prelazu iz osamdesetih u devedesete, što je dovelo do smanjenja ulaganja u javna zabavišta i do studiranja posve upitnog kvaliteta. Paroksizam se može naći u izjavama visokih zvaničnika koji ne znaju koji su smer završili, doktorskim disertacijama kojih nema u depozitorijumima samih fakulteta, te devalvacije titula i zvanja. Uz to, ni javne visokoškolske ustanove nisu dostupne koliko su bile, budući da je samo deo mesta finansiran iz budžeta, dok ostalim studentima – većini – sleduje samofinansiranje.
Prosvetu treba braniti žestoko, jer se bez nje ostaje bez kapaciteta za artikulaciju i sprovođenje promena
Valjda podsetiti da su tri važna šrafa studentskih blokada – Fakultet dramskih umetnosti, Fakultet primenjenih umetnosti i Filozofski fakultet u Beogradu – budžetske kvote od Vlade Srbije dobili tek u avgustu tekuće godine. Ali dug je put do studija – jednima duži no drugima…
„Osnovne škole u manjim sredinama se zatvaraju ukoliko nema dovoljno dece. U srednjim stručnim školama ukidaju se filozofija i logika, a uvodi se dualno obrazovanje – to jest deca idu u privatne firme da rade tokom svog školovanja. Ako odrastate u ruralnim područjima ili nemate dovoljno novca, gotovo da i nemate šansu da dođete do univerziteta. Proces privatizacije bi ovaj proces samo učvrstio. Obrazovanje bi u potpunosti prestalo da bude jedan od mehanizama vertikalne društvene pokretljivosti, a program bi bio usklađivan isključivo sa interesima kapitala“, zaključuje Simović.
Valjda reći, osim troškova učenja, koje bi, makar nominalno, pored upotrebnog znanja trebalo da razvija kritičku misao, na strani javnih rashoda nalazi se i nemali sektor održavanja domova za studente i učenike srednjih škola. Kao i sva druga javna potrošnja – osim za sisteme odbrane, čini se – ona se smanjuje, a prebivalište za ljude do dvadeset pet godina života sve se češće traži i nalazi u sve manje pristupačnim nekretninama. Roditelj koji želi da školuje svoje dete u nekom od univerzitetskih centara mora da izdvoji i po nekoliko stotina evra mesečno – samo da bi njegovo dete imalo gde da prespava, skuva kafu i reguliše ličnu higijenu.
I sistematični i oportuni pritisci izvršne vlasti na sektor obrazovanja, a posledično i na prosvetni sistem, tako se ukazuju kao trend koji ima vrlo široke, nesagledive posledice, a u kojem otpuštanje nastavnika ima istu težinu koliko i menjanje slova zakona ili smena nekog rukovodioca. Lanac ne postoji bez karika, a deluje da će nova školska godina javnosti u Srbiji pokazati da i najmanje i najveće imaju svoju ulogu u podjarmljivanju onog društvenog segmenta u koji je nezadovoljni deo Srbije proteklih jedanaest meseci gledao s nadom. Možda bi utoliko taj deo Srbije trebalo da na dešavanja gleda onako kako na njih gleda i vlast – ona se brani žestoko, jer je žestoko i pozvana na odgovornost. I prosvetu treba braniti žestoko, jer se bez nje ostaje bez kapaciteta za artikulaciju promena, a kamoli za njihovo sprovođenje.
tekst: Stefan Slavković
fotografije: Amir Hamzagić, Gavrilo Andrić
