Brus Dikinson, pevač legendarne hevi-metal grupe Iron Maiden, pored muzičke karijere, po kojoj je najpoznatiji, oprobao se na još dosta polja. Pilotirao je putničkim avionima i osnovao kompaniju za održavanje aviona, napisao je dva romana i memoare, takmičio se u mačevanju na međunarodnom nivou i pokrenuo svoju liniju piva. U Pismu sebi mlađem priseća se školskih dana, vremena kada je kao mlad muzičar skvotovao u Londonu, a kao posebno važan ističe koncert u Sarajevu za vreme opsade.
Kada sam imao šesnaest već sam neko vreme živeo u internatu, gde sam preživeo prilično gadno maltretiranje jer se baš i nisam uklapao. Bio sam onaj klinac iz Vorksopa (malo mesto pored Šefilda; prim. prev.). Moji roditelji su se satirali radeći dva-tri posla da bi mogli svoju decu da pošalju na neko mesto na kom neće morati da rade tako naporno kao oni. Nikada to nisam uspeo da razumem. Jedini način da poštujem sebe je da na nečemu naporno radim.
Internat su pohađala deca iz povlašćenih slojeva. Klasni sistem se uspostavljao na samom ulazu – postojala je hijerarhija, i znao si gde ti je mesto. Ali ja sam odbijao da znam svoje mesto i imao sam dugačak jezik, tako da mi je to nesvesno ojačalo karakter. Mada sumnjam da vršnjačko nasilje čini bilo šta osim što nanosi štetu ljudima.
Bio sam buntovan, ali ne na uobičajene načine
Mnogi su iskazivali svoj bunt pušenjem. Ja sam dizao stvari u vazduh. Pravio bih bombe od herbicida i đubriva, isprobavao ih i bacao na terenu za kriket. Bilo je poprilično opasno. Dogurao sam do čina podoficira među kadetima, što je značilo da sam imao ključeve od školske oružarnice. U to vreme u njoj je bilo automatskog oružja, pušaka iz Drugog svetskog rata, ćoraka, minobacača od dva inča i dimnih granata. Poneo bih gomilu toga u šumu, pa bismo se igrali rata sredom po podne.
To su bile sedamdesete, rasizam je bio uobičajena stvar, problemi su se rešavali pesnicom u lice. Odrasli muškarci bi izašli iz kola, tresnuli nekoga i odvezli se dalje. Ljudi su stalno vozili pijani, niko nije vezivao pojas. Otac mi je govorio da su pojasevi opasni, kao i da bolje vozi posle par pića jer je tada opušteniji – iako je tako slupao četiri automobila! Svaki kliše koji vam padne na pamet bio je istina.
Nije imalo šta da se radi. Otići u diskoteku značilo je gledati gomilu momaka koji povraćaju ispred, sa idejom da će tako „pokupiti neku ribu“ i izgubiti nevinost. Bilo je zaista strašno. Tako da je moj beg bio muzika.
Moj beg je bio muzika
Jedna dobra stvar koju mi je internat pružio bila je upravo muzika. Deep Purple su ostavili snažan utisak na mene. A imali smo i nastavnika umetnosti koji je organizovao nastupe u školi. Oprobao sam se u glumi, i svidelo mi se. Više sam glumatao, ali bar sam saznao da volim da nastupam. Ukrao sam par bongo bubnjeva iz kabineta za muzičko i pokušao da budem bubnjar. Nije uspelo, ali sam otkrio da umem da pevam. Pevanje i trčanje po sceni bili su mi kao pozorište. Na kraju je to odredilo moj put – zadržao sam teatralnost, prog-rok zvuk, uzeo malo od Artura Brauna, malo od Deep Purple, tu je naravno bio i Black Sabbath… i sve to sjedinio.
Većina planova za budućnost bila je bacanje prašine u oči – pričao bih roditeljima razne stvari samo da ih skinem s vrata. Jedva sam čekao da izađem iz internata, i da odem od kuće. Tako sam upisao savremenu istoriju na fakultetu „Kvin Meri“. Razmišljao sam da, ako želim da budem pevač, moram živeti u Londonu. Potrošio sam celu stipendiju na pojačalo za bend. Hteli su da me izbace s fakulteta jer ništa nisam radio – što je bilo istina – ali na kraju sam ipak položio jer sam poslednjih šest meseci kampanjski učio u biblioteci, uglavnom zato što me je bilo sramota jer sam uzeo sav taj novac od države da bih kupovao opremu za bend.
Našao sam napuštenu kuću u delu Londona poznatom kao The Isle of Dogs. Na prozorima je bio najlon, svi su po ceo dan pušili travu, sedeli su uokolo pušeći bongove, a zatim bi odlazili u svoje sobe. Ja bih se umotao u čaršav i spavao na kauču. Nekoliko godina kasnije, kada sam postao član Iron Maidena, uradili smo pesmu „2 Minutes to Midnight“. Reditelj spota je rekao da će svi statisti biti smešteni u jedan stvarno odvratan stan. Pokazao mi je sliku, a ja sam rekao – pa ja sam tu živeo!
Moje mlađe „ja“ ne bi poverovalo ni u šta od ovoga
Biću i pilot? Ne zasmejavajte me. Pokušavao sam samo da usavršim tehnike pevanja, neka ozbiljna karijera nije mi padala na pamet. Kada je Iron Maiden snimio „Number of the Beast“, znali smo da pravimo nešto fenomenalno. Ipak, nismo mogli da verujemo kakva je lavina usledila.
Ono što bi mene kao tinejdžera najviše uzbudilo bilo bi stajanje ispred više hiljada ljudi koji aplaudiraju i kliču. Ali ono što me sada uzbuđuje je da sam, iako je sve ukazivalo na to da ću postati potpuni drkadžija, ipak samo delimično postao potpuni drkadžija. I nekako sam, čini mi se, uspeo da budem dosta koristan drugim ljudima, bilo preko muzike ili nekih drugih stvari. A to zaista mnogo znači.
Fanovi Iron Maidena su drugi nivo. To je veza za ceo život. Deo mene kaže – čoveče, to je sjajno. Umetnik u meni je zabrinut da možda ne postavljamo sebi kreativne izazove jer imamo toliko vernih obožavalaca kojima se sviđamo ovakvi kakvi smo. Jedan od razloga za solo karijeru jeste pomeranje granica onoga što možeš uraditi u emotivnom smislu i iskorak iz šina. Šine su super, dovoljno su široke, ali su ipak tu.
Ne znam jesam li kompetentan da savetujem mlađeg sebe kada je u pitanju ljubav, zato što sam se upravo oženio po treći put. Sve što mogu jeste da pričam o svojoj sadašnjoj vezi, koja je najmirnija od svih u kojima sam bio. I to je divno.
Vratio bih se u dan kada smo svirali u Sarajevu za vreme opsade
Da mogu ponovo da proživim jedan dan, vratio bih se u dan kada smo svirali u Sarajevu za vreme opsade. Ono što je taj nastup uneo u njihov život premašilo je moja najsmelija predviđanja o tome šta muzika može. Imali su trodnevne zalihe hrane, vode i goriva, opsada je trajala duže od opsade Staljingrada, ljudi su živeli u polusrušenim kućama i koristili poslednje komade nameštaja za ogrev. Usred svega toga, vozili smo se kroz ratnu zonu u kamionu kojim je upravljao student druge godine iz Edinburga. Nijednom nismo spomenuli rat. Nema potrebe da se neka rok zvezda pojavi i kaže da je rat loš. Čoveče, oni su već u njemu. Samo sviraj. Možda će to usrećiti ljude – i to je najkorisnija stvar koju možeš da uradiš.
tekst: Adrian Lob
izvor: The Big Issue
prevod: Katerina Stevanović
fotografija: Bev Bailey, Flickr
