Pismo meni mlađem napisao je Dragoljub Draža Petrović, novinar, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas i jedan od naših najduhovitijih kolumnista. Čitajte zašto Draža nije postao arhitekta, profesionalni hevi metalac ili bilo šta u pozorištu sem glumac, zašto je postao novinar, a zašto danas misli da je trebalo, ipak, da postane niko i ništa.
Dragi mlađi Dragoljube,
Pišem ti ovo pismo da ti ne bi napravio niz grešaka koje sam napravio ja. Najpre, kada sam bio u tvojim godinama na pamet mi nije padalo da budem novinar. Hteo sam da budem arhitekta. Imao sam tada komšiju arhitektu, Relju u Profesorskoj koloniji, koji je imao veliku kuću, prostrano dvorište i lepog psa Ajaksa, koji je dozvoljovao nama deci iz komšiluka da ga povremeno jašemo. Bio je ogroman i uživao je u tome. I ja sam hteo da imam veliku kuću blizu centra Beograda i da imam velikog psa, dobroćudnog Ajaksa. Mislio sam da to mogu samo arhitekte.
Posle sam postao hevi metalac, i hteo da celog života budem hevi metalac
Posle sam postao hevi metalac, i hteo da celog života budem hevi metalac, što nije registrovano zanimanje, ali ja to tada nisam znao. Bio si, mlađi Dragoljube, dete iz centra Beograda, a vladao je stereotip da su metalci obično neki tipovi iz takozvanih pasivnih krajeva, Ovča, Borča, Barajevo, Batajnica…
Moj najbolji drug u osnovnoj školi „Oslobodioci Beograda“, danas poznatoj po tome što je u nju išao Baka Prase, bio je metalac, pa sam i ja tako nekako čuo za tu muziku. Posle je u pitanju bila pubertetska potreba da se razlikuješ od ostatka sveta. Inače sam potpuno neenergičan tip, pa mi valjda prija ta energija koju HM muzika nosi. Ključni trenutak bio je koncert Iron Maiden u Hali „Pionir“, na njihovoj „Somewhere in Time” turneji, 1986. godine, kada me je kao šesnaestogodišnjaka definitivno zarazio taj metal bacil.
Zato sam u to vreme sanjao da postanem roudi Mejdena. Voleo sam da čitam one sjajne reportaže u listu Pop rok Jadranke Janković, fascinirao me je taj svet bekstejdža velikih rokenrol festivala i s turneja velikih bendova, koji je Jadranka tako slikovito opisivala. Jedna od stvari zbog kojih sam zavoleo novinarstvo jesu njeni tekstovi u Pop roku.
Nisam hteo da budem glumac iako su me od malih nogu terali da glumim
Ali ni tada nisam hteo da postanem novinar. Više sam voleo da čitam novine. Kada me već prošla želja da po zanimanju budem hevi metalac, našao sam sebe u pozorištu. Otac mi je bio glumac Malog pozorišta „Duško Radović“ na Tašmajdanu, veći deo detinjstva proveo sam po glumačkim garederobama, iza scene, u pozorišnom bifeu, pa sam čvrsto odlučio da nešto radim u pozorištu. Dramaturg, reditelj, organizator, samo ne glumac. Nisam hteo da budem glumac iako su me od malih nogu terali da glumim, u osnovnoj školi na priredbama, misleći da sin glumca mora biti dobar glumac.
I taman kada sam iz trećeg puta uspeo da se upišem na katedru za pozorišnu i radio produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti, otišao sam koju godinu kasnije u školu novinarstva lista Vreme, a odande su me rasporedili na praksu u redakciju dnevnog lista Borba. Tamo su me odmah bacili u vatru: išao sam na teren, pisao reportaže i ostao novinar celog života.
Novinarstvo je jedan lep posao iz koga moraš što pre da pobegneš
Što baš i nije bilo pametno. Novinarstvo je jedan lep posao iz koga moraš što pre da pobegneš. Radno vreme nemaš, plate su male i često neredovne. Stres, dedlajn i opšta frka – stalno.
Još gore kad nisi običan novinar već reporter. Kao reporter, stalno si pod sumnjom ostalih kolega da nisi baš čist, tačnije, predodređena ti je uloga psihoteraputa svakog putnika namernika koji zabasa u redakciju sa svežim uverenjem iz nadležne ustanove. U sektorskoj preraspodeli redakcijskih poslova smatra se da je svaki čudak koji se pojavi, pozove telefonom ili pak ima želju da makar malo nekoga davi konsensuzom dodeljen tebi, redakcijskom reporteru, koji sem što ide na teren mora da ugosti svakog nezvanog gosta koji ima neku „dobru priču“. Mada te priče najčešće nisu za novine. Više su ljudi željni da nekome ispričaju svoju muku natovareni tonama besmislene dokumentacije u kojoj ni oni sami ne umeju da se snađu.
Bio sam reporter polovinu svog života, a onda sam postao nešto što je najgore u novinarstvu – glavni i odgovorni urednik. Na toj poziciji si apsolutno za sve kriv, čak i za ono za šta nisi kriv.
Novinarstvom sam počeo da se bavim isključivo zbog okolnosti da je to profesija u kojoj ne moraš svakodnevno rano da ustaješ. Kao glavni i odgovorni urednik moraš rano da ustaješ jer vas već u pola osam zove neko da se buni što ste nešto objavili, ili što nešto niste objavili. Zovu te u cik zore, zovu te u ponoć, zovu te dok si u pozorištu, zovu te kad si na plaži, zovu te kad voziš bicikl kroz planine Zapadne Srbije. Ukoliko se bilo kome bilo šta ne sviđa, ti si taj koji si glavni krivac.
Kad porasteš želiš da budeš niko i ništa
Novinari su čudni ljudi, često nervozni, obavezno bandoglavi, a glavni i odgovorni urednik je opet taj koji mora s njima da radi od jutra do ponoći, da uvek bude tu negde kada im treba pomoći, posavetovati ih, braniti ih od razjarenih političara, pomahnitalih krimosa, bahatih moćnika. I tako to traje devet godina i tri meseca otkad sam glavni i odgovorni urednik lista Danas, sada i portala danas.rs.
Da sam sad malo mlađi, a planiram da budem malo mlađi, izabrao bih, dragi mlađi Dragoljube, da budem nešto drugo. Recimo – kuvar u maloj konobi u starom gradu Rovinja. Iznajmljivač pedalina na Krfu. Uzgajivač pečuraka na obroncima Suvobora ili Maljena. Kreator turističkih suvenira u Kotoru. Prodavac karnevalskih maski u Veneciji. Ribar na ostrvu Lopud kod Dubrovnika.
Bilo šta, dakle, o čemu nisam razmišljao kad sam bio mlađi. Jer sve je lako kad si mlad, i uvek olako postaneš neko i nešto a zapravo tek kad porasteš želiš da budeš niko i ništa.
tekst: Dragoljub Draža Petrović
fotografija: Radenko Topalović, Danas
