Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim (…)
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao.
Više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
Jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
A manje izmišljenih problema. (…)
Ja sam bio od onih što razumno i plodno požive
Svaki minut svog života; imao sam, jasno, i časaka radosti.
Al’ kad bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
Dobrim trenucima.
„Trenuci“, Horhe Luis Borhes
Etnolog-antropolog i pisac Ivan Čolović napisao je Pismo sebi mlađem za 24. broj našeg magazina.
Mladiću,
Razumem ja tebe. Ne da ti srce mira. Ali, zar moraš da se popneš baš na svako brdo koje ti se ukaže na vidiku, da skočiš u svaku reku pred koju te put nanese, da pojuriš za svakom prepelicom koja ti pred očima prhne? Ostavi nešto od toga za stare dane. Ne boj se, neće se ni tada tvoje srce sasvim smiriti i zatvoriti.
Ljudi su počeli da se penju na planine uživanja radi tek kad je Petrarka napisao pesmu o tome
Nemoj, mladiću, da te zavara stari Borhes. On bi, napisao je kad mu je bilo osamdeset pet, da može ponovo da živi, izbegao razuman i plodan život, te bi više putovao, plivao, jeo sladoled i uopšte uživao u dobrim trenucima. Molim te da ovu Borhesovu žalopojku nad propuštenim trenucima uživanja u stvarnom životu shvatiš pravilno, a to će reći ne kao autobiografski iskaz, nego kao primer strategiju kojom nam pesnici i dugi umetnici dočaravaju dobre trenutke i omogućavaju da ih doživimo. Jer dobri trenuci samo tako nastaju, nema ih bez pesničke i uopšte umetničke podrške. Puko planinarenje i plivanje do njih ne vodi. Kao što znaš – pročitao si to kod Keneta Klarka, u njegovoj studiji o prirodi u umetnosti – ljudi su počeli da se penju na planine uživanja radi tek kad je Petrarka napisao pesmu o tome.
A i danas je planinarenje u stvari uživanje u pročitanom ili, dobro, u nekoj slici, u nekom filmu. Evo, mogu i sam da posvedočim. Kad se desi da nekog februarskog dana sa snegom, kao što je ovaj danas, uživam u šetnji, to je zahvaljujući dobrom trenutku koje mi donese sećanje na stihove Jele Spiridonović Savić iz pesme „Februar“: „Sam u snegu. Zavejane sve su staze i svi puti. Svud okolo bela priča koja ćuti“. Ovu pesmu je Mija Pavlović uvrstio u svoju antologiju, gde je objavljena i fotografija pesnikinje, koja takođe doprinosi da se u mojim februarskim šetnjama – koje su same po sebi dosadne, kao i sve što se čini samo zdravlja radi – nađe i po koji dobar trenutak.
Mladiću, molim te, probaj da se obuzdaš, manje teraj kera
Dakle, nek ti bude jasno: najveće životne radosti, one na planini i na vodi, u suton ili zoru, u proleće kao i leti, uz sladoled ili pićence (koje Borhes ne pominje!), stižu preko releja koji čine knjige, pesničke, filozofske, umetničke. A to je Borhes – koji je život proveo u biblioteci – znao bolje od ma koga drugog. Da je on ostavio autobiografski, a ne pesnički zapis o propuštenim dobrim trenucima, verovatno bi tu zažalio što nije više čitao.
Zato, mladiću, molim te, probaj da se obuzdaš, manje teraj kera, manje preferansa, manje presečenih i drugih ružica, više čitaj, nauči više jezika, piši po principu “ni dana bez retka”, pročitaj i one velike filozofske knjige i romane koje me nepročitane sada prekorno gledaju sa police. Radiš li tako, kao što ti kažem, može još i biti nešto od tebe.
tekst: Ivan Čolović
foto: Marija Janković, Vreme
