Rade Radovanović, novinar i dramski pisac, napisao je pismo sebi mlađem u 38. broju našeg magazina.
Kada bih mogao da biram, a možda i mogu, više bih voleo da sretnem sebe mladog iz prošlog veka, tamo iz šezdesetih, sedamdesetih, nego da nekom takvom sebi pišem pismo… imejl… SMS… Zašto? Zato što prava pisma, ona pisana pisaljkama zvanim nalivpero, ili penkalo, marke Pelikan više niko i ne piše, a o ovim drugim elektronskim formama, imejlu recimo, ja u svojoj mladosti ni sanjao nisam. I onda mi dođe nekako potpuno blesavo, nadmeno čak, da se ja Ovaj sebi Onom obraćam posredstvom IT tehnologije. Ne, to nikako ne ide!
Usamljeni zajedno
A kada sam imao petnaestak i koju više, tamo polovinom šezdesetih prošlog veka, pa se u onome što sam čitao sreo s pojmom čovekovog otuđenja, čije su brojne oblike marksisti kritikovali, svakakvu sam mračnu budućnost mogao zamisliti, ali ne i takvu u kojoj će ljudi širom sveta, mladi više nego stariji, biti povezani društvenim mrežama a pojedinačno beskrajno usamljeni. Usamljeni zajedno, kako bi rekla i naslovila svoje delo Šerli Terkl, objašnjavajući zašto ljudi danas međusobno daleko više komuniciraju elektronskim porukama nego što razgovaraju, makar ponekad sedeli i za istim stolom. Zamislite samo: zaljubljeni par sedi u kafiću. On svojom levom drži njenu desnu, a svojom desnom, ne gledajući je, na svom pametnom telefonu kucka joj nežne reči. Ni ona njega ne gleda jer bulji u svoj, spremna da mu ustreptalo otkucka nežni odgovor. Ne, ja u vreme svoje mladosti ovako nešto nisam mogao ni zamisliti! A i kako bih!
Ako ima gvožđa, onda gradite željezaru!
Sećam se da sam u julu 1966, s nepunih šesnaest, sa odabranim društvom mladenovačkih studenata i gimnazijalaca, išao na ORA, omladinsku radnu akciju „Železara Smederevo“. Navodno je tih godina drug Tito posetio smederevski region, pa kada su mu pokazivali plodna polja Godomina upitao šta tu sve uspeva. „Grožđe“, rekli mu domaćini, a on prečuo pa zaključio: „Ako ima gvožđa, onda gradite željezaru!“. Da li zato što se Titova nije smela poricati, ili, biće, što je srpskom rukovodstvu, baš kao i svakom drugom republičkom, odgovaralo da ima svoj metalurški gigant, bez obzira na to što rude gvožđa nema hiljadama kilometara unaokolo, tek, pristupilo se izgradnji železare na samom obodu drevnog Jerininog grada.
Svrstani u čete i brigade, stotine mladih devojaka i momaka iz cele zemlje, kretale su svakog jutra iz svog naselja u selu Radinac na trasu, na gradilište. Kopali su ogromne rupe i kanale, pretvarali brda u doline, bespuća u puteve i kanale, jednako kao i njihovi vršnjaci na desetinama drugih, sličnih gradilišta po zemlji. Satima, danima, mesecima, godinama… iskreno i duboko uvereni da grade ne samo smederevsku železaru nego i svoju zemlju. Ne Srbiju, nego Jugoslaviju! Jer Srbija beše tek jedna od republika zemlje uvažene i poštovane u svetu, koja se nije mogla ponositi demokratijom, ali ni stideti zbog nacionalizma ili bilo kojeg drugog naci-ekstremizma i imperijalizama.
Dugokos i obučen u svoju tamnozelenu brigadirsku uniformu, s likom Če Gevare na jakni, mladi Rade R. je pre pola veka gradio železaru i maštao o svetskoj revoluciji potlačenih i eksploatisanih. O sveopštoj ljudskoj pobuni od Ognjene zemlje do Kanade, i od Španije do Japana, podrazumevajući, dakako, Afriku i Australiju i sve ostalo što vapi za slobodom. Čekalo se samo da drug Če uputi poziv. Če, a ne Tito, a ne Hruščov, ne Mao. Ne bilo ko podložan kultu ličnosti i totalitarnim manipulacijama! I beše dobro krenulo, tamo šezdeset osme. Vlast se kotrljala ulicama Latinskog kvarta, ruski tenkovi su gazili Vaclavske namjesti, Amerika se gušila u Vijetnamu…
Čovek ima izbora sve dok nije pred puščanim cevima
Gledam sebe iz tih vremena 20. veka. Gledam i pitam se: ima li ikakvog smisla da ja ovaj i ovakav, s lekcijama i iskustvom koje sam decenijama sticao ‒ sebi onom i onakvom bilo šta zameram, dokazujem, objašnjavam?
I shvatam: sve i da hoću, ja sebi od pre pola veka ne mogu racionalno da objasnim da zemlja koju sam voleo – više ne postoji. Da železara koju sam i ja gradio pripada Kinezima. Da je drug Če, pokazalo se, bio vrlo, vrlo krvav tip. Da su pobedili, i da pobeđuju, širom sveta, od gorih najgori. Da jedan odsto najbogatijih poseduje više od devedeset odsto ukupnog svetskog bogatstva. Da čovečanstvo srlja u propast.
S druge strane, ja onom sebi iz onih, nesumnjivo boljih vremena nemam šta da se pravdam, a još manje da se kajem. Jer ni sada, kao ni tada, nisam se mirio s postojećim. I nisam ni pevao, ni urlao u bilo kakvim, a pogotovu ne u nacionalnim horovima i torovima. Smatrao sam, i smatram, da čovek ima izbora sve dok nije pred puščanim cevima!
