Veselin Marković, romansijer, pripovedač i esejist, napisao je pismo sebi mlađem u 30. broju našeg magazina.
Gledam mladog sebe na fotografijama, čitam šta je pisao, sećam se šta je radio. Ponečeg se sećam sa zadovoljstvom, ponekad se stidim u njegovo ime, a ponešto ne uspevam da shvatim, iako smo, valjda, ista osoba. Kada bih bio u prilici da mu napišem pismo, šta bih rekao? Pohvalio bih ga što je već tada brinuo o mom zdravlju, pa nije pušio ni pio. Otkrio bih mu da ga čekaju neke pogrešne odluke i propuštene prilike. Lako je moglo da bude drugačije da je bio zreliji i mudriji, ali neću da budem prestrog prema njegovim godinama.
Nemoj olako propuštati prilike da se viđaš s dragim ljudima
Šta bih mu savetovao? Pokušaj da budeš dobar sin; prvenstveno zbog roditelja, ali i zbog mene. Gledaj da starost ne dočekaš sam, ali nemoj zato da se zaletiš u neku lošu vezu. Piši. Čak i ako povremeno budeš nezadovoljan napisanim – a bićeš, veruj mi – nemoj odustajati.
Ali sve je to znao i bez saveta iz budućnosti. Jednu pak stvar nije znao, i rado bih mu poručio: „Nemoj misliti da imaš sve vreme ovog sveta i nemoj olako propuštati prilike da se viđaš s dragim ljudima. Neki će umreti, neki će se odseliti iz zemlje, a na kraju ćeš se odseliti i ti.“
Sigurno bi očekivao da mu opišem budućnost. Najradije bih ga upozorio na raspad Jugoslavije, ali kakvim rečima da ga ubedim, ušuškanog u osamdesete, nezainteresovanog za to ko iz kojeg naroda potiče? Da li da mu kažem da će ljudi najzad dobiti pravo glasa i da će onda to dragoceno pravo upotrebiti, i to nekoliko puta, da glasaju za individue kao što su Milošević i Šešelj? Da mu kažem da će se zemlja raspasti, u krvi, da će desetine hiljada ljudi umreti, često na svirep način, i sve to bez ikakvog razloga osim da se bezdušne oligarhije obogate i da učvrste svoju moć? Sve će to trajati godinama, dodaću, zato idi iz Jugoslavije, nemoj to da doživiš. Ili bar putuj po svetu dok možeš, jer kasnije nećeš smeti iz zemlje da izađeš.
Mladi Veselin sigurno ne bi poverovao. Ni reč. Ne mogu da mu zamerim, jer je meni i danas teško da poverujem.
Vidim da ću u budućnosti izgubiti razum
Ne bi poverovao ni u opise svakodnevnog života. Njega, koji se dovijao da mu neko iz inostranstva donese knjige i ploče, i koji je studirao tako što je često odlazio u Narodnu biblioteku, pa je bar trećinu reversa dobijao nazad uz lakonsko „knjiga nije na mestu“, njega bih pokušao da ubedim da mi je sada celokupno ljudsko znanje dostupno za pisaćim stolom, pohranjeno u malom, prenosivom kompjuteru. Možda bih ga i uverio dok ne dodam da će većina ljudi takve mogućnosti koristiti da jedni drugima pokazuju fotografije svojih obroka, ili kuca i maca, a neki će, protivno iskustvu i zdravom razumu, poverovati neznancima koji bez ikakvih dokaza tvrde da su vakcine štetne, pa će odbiti da vakcinišu sopstvenu decu, od kojih će potom neka umreti od malih boginja, što se u vreme mladog Veselina nije dešavalo. Pročitavši sve, tužno bi pomislio: „Vidim da ću u budućnosti izgubiti razum.“
Savete je mahom i sam poštovao (srećom), a u opise budućnosti mahom ne bi verovao. O čemu onda da mu pišem? I zašto? Sve je to prošlost, i dobri i loši dani, i prave i pogrešne odluke, pa nikakve današnje reči neće ništa promeniti. I za mene i za druge bolje bi bilo da ne razmišljamo o prošlosti, već o budućnosti.
Umesto da se vajkamo nad davnim greškama, bolje je da se upitamo kako da ih ne umnožimo
Zato ću malo odstupiti od teme. Od Veselina koji govori pretvoriću se u Veselina koji sluša. Pokušaću da zamislim sebe dvadeset-trideset godina starijeg. On sedi za stolom (do kojeg je došao bez štapa, nadam se) i piše pismo meni iz 2016. Šta bi stajalo u tom pismu? Sa strahom se pitam hoće li biti zadovoljan ili će, naprotiv, odmahivati glavom i govoriti: „Zašto to nisam učinio? Kako sam mogao da budem slep? Sada je prekasno.“
Zašto neću učiniti – šta? Da li i mene čekaju pogrešne odluke i propuštene prilike? Godine preda mnom su neispisane i uspem li da proniknem u njegov um i pogodim zbog čega će možda biti nezadovoljan, moći ću i da predupredim takvu budućnost. Pomoći ću i sebi i njemu.
Šta bi to moglo da bude?
„Provodi vreme s decom, jer će da odrastu i odu.“ Znam, provodim.
„Piši, jer nećeš zauvek biti kreativan.“ Znam i to, nažalost.
„Nemoj činiti nažao drugima.“ Naravno.
„Budi svestan prioriteta u životu, nemoj mnogo razmišljati o materijalnim stvarima.“ U redu, ali neću ni da potcenjujem materijalne stvari koje olakšavaju život.
Ne uspevam da smislim ništa maštovitije. Možda ničega i nema, možda bi mi samo rekao: „Ne razmišljaj ni o meni, ni o sebi mlađem, već o trenutku u kojem postojiš. Tako ćeš i mene učiniti zadovoljnijim.“ Zvuči banalno, što ne znači da je i pogrešno.
