Pismo sebi mlađem napisao je Zafir Hadžimanov, pevač, kompozitor i glumac, za 34. broj našeg magazina.
Pliva patka preko Save, nosi pismo na vrh glave, u tom pismu piše: „Ne volim SE više!”
I zaista, ja koji se pola veka bavim poslom u kome je imperativ biti samoljubiv. Jer odakle ti hrabrost da hiljade tzv. slušalaca i gledalaca primoraš da te slušaju, gledaju i vole, ako ne voliš i ti sebe ili barem ono što radiš. I to je jednostavno OK dotle dok te drugi zaista prepoznaju kao svojeg, bliskog, zaslužnog da ti poklone pažnju i ljubav. Eh, ali tu počinje ili slava ili tragedija. Znam mnogo više razočaranih ili tačnije uništenih ljudi, jer ih drugi nisu ni zavoleli ni priznali niti prepoznali na pravi način. Mali je broj onih odabranih.
Hajde, idemo u prošlost. Imao sam sreću da pored gimnazije pohađam i srednju muzičku i da (što je u finalu ispalo veoma važno) od prvog razreda osnovne škole do mature budem član dečije radio-drame, to jest grupe klinaca, kasnije mladih ljudi koji su za Radio Skoplje godinama snimali radio igre, emisije i prave radio drame za decu.
Već sa desetak godina sam odlučio da odem u glumce
I TO je definitivno odredilo moj životni put. Već sa desetak godina sam odlučio da odem u glumce. Eh, ovde se prvi put obraćam sebi desetogodišnjaku i negodujem što je tadašnji Zafir počeo da zanemaruje muzičku školu zbog radio-grupe.
U grupi su probe i snimanja bili igra, realizacija naših dečačkih snova i maštarija, a u muzičkoj je sve bilo vežbanje, vežbanje, vežbanje… Moj otac je pokušao da spase situaciju, pa, pošto je čuo da non-stop po kući drndam gitaru i pevam šlagere, uspeo je nekako da me ubedi da klavir zamenim solo pevanjem. Međutim, ja sam i to nevoljko radio.
Skoplje je imalo dobru operu koju je postavio na noge i moćnom dirigentskom palicom vodio čuveni Lovro Matošić. Sjajan dirigent svetske klase. Mi smo porodično posećivali svaku premijeru i gostovanje drugih operskih kuća, pa je meni bilo i tako mladom jasno koji je to rudarski posao pevati operu.
A na drugoj strani su bili rokeri i njihovi hitovi, te ja se njima priklonih, i sa mojom vokalno-instrumentalno grupom ABCD napravih prve pop-rock snimke za radio Skoplje.
Izvanredni operski znalac i profesor solo pevanja Kosta Trpkov je bio najnesrećniji. „Ja hoću od njega da napravim svetskog baritona, a on peva limunade Klifa Ričardsa i njegovih Šedousa.”- kukao je mom tati, ali mlađahni Zafir je čvrsto koračao ka Akademiji pozorišta filma i, u Beogradu, položio prijemni iz cuga i bio jedan od najboljih studenata.
Eh, moj Zafirko, da si završio i Muzičku akademiju bio bi Plasido Domingo Jugo mjuzikl scene
Uporedo je počeo da snima i za Radio Beograd i za prve ploče, i evo mene starog kako mu čestitam i ujedno zameram što nije upisao i Muzičku akademiju, pogotovo što je odmah posle diplome na pozorišnoj akademiji, prvih uloga na filmu i televiziji pobegao muzici i tzv. estradi i punih pedeset i kusur godina u pozorištu gostovao samo u mjuziklima.
„Eh, moj Zafirko, da si završio i Muzičku akademiju bio bi Plasido Domingo Jugo mjuzikl scene, i pevač i dirigent i autor, sa tapijom dve visoke škole. Ne grdim ja Zafirka zbog diplome, nego zbog grdnog truda i grdne muke koju sam imao da mi sve u muzici i pesmi bude potaman. I muzika i tekst i aranžman i finalna interpretacija. Pošto često nisam uspevao da se sa saradnicima dogovorim kako treba, odlučio sam da, kao samouk muzikant, prostudiram aranžmane, instrumente, to jest orkestraciju, i konačno uspeo da snimim par albuma po mojoj volji. Prečesto sam u mislima čupao uši samom sebi što sam bio tvrdoglavi junoša i tako lako prokockao šansu da vladam svojom profesijom totalno, (nota bene – to je danas potpuno prevaziđeno. Najpopularniji i najbogatiji „autori” plaćaju da im drugi pišu violinske koncerte, a uopšte ne znaju note. Barem kod nas. Tragedija!”
Eh, pa zato sam (i ne samo zato) na samom početku ovog pisma napisao — U tom pismu piše – Ne volim SE više.
Ne volim se jer nemam prava ni želje da držim predavanje, ne samom sebi mladom, nego i drugim mladim ljudima; predavanje o pravim vrednostima, neophodnom obrazovanju i vaspitanju, požrtvovanju… Ne volim se jer kolo vode lopovi, prevaranti, ubice, kurvice i konjokradice… Zato sam i svom rođenom sinu bez reči pustio da sve sam odluči i da za sve sebe hvali ili krivi i u privatnoj i u profesionalnoj ljubavi i muci koju zovemo život. Ne znam da li da se radujem ili da plačem što je sve tako bez reči ili sa malo reči prihvatio i prilagodio sebi. A na kraju i nije moje da o tome sudim. Ja samo znam da sam pokušao da napišem pismo samom sebi, a da ne znam ni adresu niti da li ta stara pošta uopšte postoji.
