O slobodi rane mladosti i lutanju po Jadranu, zaljubljivanju u knjige i filmove, studijama etnologije i strasti prema novinarstvu, uvidima koje donosi sazrevanje i nekim stvarima koje se nikad ne menjaju, u ovom broju piše novinarka, televizijska voditeljka i urednica Antonela Riha.
Šta je mladost?
San.
Šta je ljubav?
Sadržaj sna.
Søren Kierkegaard
Sigurno bi se smejala da ti stigne pismo od mene koja sada imam šezdeset dve godine, pomislila bi da je to neka glupa šala. Ne veruješ da ćeš živeti više od četrdeset, svi tvoji idoli su umrli mladi. Sve preko toga je ionako dosadna starost. Kakva zabluda!
Nikada više nećeš imati takav osećaj slobode i smirenja
Vidim te na Olibu. Imaš osamnaest godina, sa najboljom prijateljicom preskačeš stene, idete na vašu plažu i tamo ceo dan vas dve o nečemu pričate i smejete se, smejete. Pratim te dok putuješ od Unija, preko Suska i Lošinja do Ilovika, pa do Ista, Iža, čak do Rave. Bez plana, bez cilja, bez posebne želje za nečim osim da se krećeš pod suncem i zaroniš u beskrajno more. Nikada više nećeš imati takav osećaj slobode i smirenja.
Opsesivno čitaš, zaljubiljuješ se u Hose Arkadia, napamet znaš Tatjanino pismo Onjeginu, lutaš sa Jozefom Blohom, maštaš sa Borhesom, patiš zbog Moli Blum, lumpuješ sa Alijom Đerzelezom, zajedno sa Hadrijanom plačeš za Antinojem. Naši životi su i knjige koje čitamo i to nije ništa manje stvarno, često je intenzivnije i bogatije od svakodnevice. Strast koja te neće napustiti, a tek ćeš otkrivati nove omiljene likove.
Šta se desilo prošlo je, ne traži šta si izgubila
Bežiš od roditelja iako te ne sputavaju, ne želiš da živiš kao oni, ne treba ti komfor i kuća na moru. Pričaj sa ocem, ispituj ga, pamti šta govori, teraj ga da ti objašnjava svaki detalj, svaki put kojim je prošao, svaki oblak kroz koji je proleteo. Nećeš sresti bogatijeg čoveka od njega. Pričaj sa majkom. Umreće, nećeš znati ništa o njoj i ni zbog koga nećeš toliko plakati.
Ne veruješ u večnu ljubav, ne želiš da se vezuješ, ne treba ti porodica, nećeš obaveze koje te ometaju. Možda si u pravu, ni dan-danas ne znam da li je to pravi put ili strah od života, ali se ne preispitujem. Ne preispituj se nikada. Šta se desilo prošlo je, ne traži šta si izgubila, idi dalje!
Pokreće te muzika, noći i noći provodiš na Akademiji
Voliš to mesto, tu je sve kako treba i sve što ti treba. Kupuješ muzičke časopise u prolazu ispod Terazija, sečeš slike, lepiš po zidovima. Slušaš Slobu Konjovića, zapisuješ njegove playliste, diviš se svakome ko ima jaku kolekciju ploča, bedni džeparac trošiš na koncerte. Još jedna strast koja će ostati, do danas, ne možeš bez muzike.
Pročitala si Malinovskog i zbog njega upisuješ etnologiju. Vrlo brzo uzor ti postaje Levi-Stros, želiš da, kao on, odeš u nepoznato i otkrivaš obrasce ponašanja i verovanja, veruješ da su ljudi svuda isti i zanimaju te različitosti. Ni u snu ne pomišljaš da ćeš uskoro otkriti novinarstvo, da će ti to preokrenuti i usmeriti život. Najlepša profesija.
Udaraš glavom u zid, iako su tu pored vrata, samo ih otvori i prođi
Nikad ih nećeš primetiti. Suđeni su ti teži putevi, lakše nađeš obilaznicu, vereš se po planinama umesto da kreneš ravnim drumom, preplivavaš reke jer ne vidiš čamac koji bi te prevezao na drugu obalu. Takva si i to se neće promeniti.
Maštaš da se popneš na Ande, želiš da šetaš između Angkor hramova, da stojiš na vrhu Viktorijinih vodopada, jašeš kamile sa Tuarezima, hodaš kroz polja soli u Boliviji, posmatraš kitove u Pacifiku, voziš se rutom 66 sa Keruakom u džepu. Ništa od toga se neće desiti, grešiš što veruješ da imaš vremena, ubrzo će zemlja koju najviše voliš nestati u krvavom ratu i svet oko tebe će se raspasti.
Nesigurna si i nepoverljiva, stalno okružena ljudima a tražiš samoću, uvek glasna i moraš sve prva da kažeš. Ipak, često te je strah da kažeš šta stvarno misliš, bojiš se da nekog ne povrediš i veruješ da je prirodno da primaš udarce. Vremenom će se i to promeniti, ne brini, postaće ti svejedno, bićeš otporna. To se uči.
Veruješ da je sloboda stvar odluke
To si pročitala u knjigama, proučavaš revolucije, diviš se hrabrosti Žerajića i Principa, u Boga ne veruješ, čitaš anarhiste, ponosna si što ti je otac bio partizan, feministkinja si, prezireš konvencije, sisteme i zakone. Tvrdoglavo misliš da si uvek u pravu. Volim te što si takva. Shvatićeš gde grešiš, ima vremena.
Veruješ da čovek treba da sledi ideje a ne ljude. Potpuno si u pravu. Vremenom ćeš otkrivati različite svetonazore, menjaćeš se, bićeš razočarana, bićeš ushićena. Prezireš autoritete, ne veruješ vođama, dobro je, na vreme si prepoznala da ti ne trebaju.
Nemaš talente ali učiš da gledaš i da vidiš
Nakupovala si enciklopedije i znaš koja je slika u kom muzeju. Od ujutru do zadnje projekcije sediš na Festu, ideš u Kinoteku, ne razumeš Vendersa (ima vremena), zanesena si Tarkovskim, opsednuta Rojem iz Blade Runner-a. Otkrivaš pozorište gledajući BITEF, stojiš na predstavama jer nemaš para za karte. Nemaš talente ali učiš da gledaš i da vidiš. I to je talenat, tek ćeš shvatiti koliko je važan!
Imam malo tvojih fotografija, ne voliš da se slikaš ali volim jednu koja je slikana u foto-radnji u Vasinoj za ličnu kartu. Lepa si, imaš crveni karmin, ostalu šminku prezireš. Jasnog pogleda, sa poluosmehom, samouverena si, čak nežna. Zaljubljena si, on te čeka na ulici, idete negde, srećna si. U tom trenutku ne znaš koliko će te povrediti. Znam da mi ne veruješ, velike ljubavi će ti se tek desiti. Samo budi strpljiva, budi strpljiva…
fotografija: Anja Mihić
