Irina Subotić, renomirana istoričarka umetnosti, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, prof. emerita, napisala je pismo sebi mlađoj u 40. broju našeg magazina.
Auuuh, kako su teške tinejdžerske godine!!!
Koliko boli nerazumevanje, nedovoljno znanje, nezadovoljstvo sobom i okolinom, osećanje da mlada ličnost nema slobode izbora ni uticaja, da se njene reči ne čuju, ne priznaju njeni intimni problemi… Verovatno sam upravo zbog toga želela da brzo odrastem i da se što pre osamostalim. Bila sam bez samopouzdanja, ozbiljna i dosadna. Sebi i drugima.
Učila sam strane jezike, čitala ozbiljnu literaturu, išla na koncerte na Kolarac, počela sa sedamnaest godina da radim kao turistički vodič, a onda i kao prevodilac. Ali cena nije bila mala i sigurna sam da je ostavila svoje (nevidljive?) tragove na celokupan moj život: preskočila sam bezbrižnu mladost, zaobišla igranke, prva zabavljanja, ćaskanja s drugaricama na štrafti (kafići nisu postojali!); živela sam bez zadovoljstva i bez dovoljno smeha. A osećanje te nepravde prema mladima i dalje nosim duboko u sebi. Jedino što sada mogu da učinim – jeste da pokazujem više razumevanja i da ukazujem više poverenja mladima koji me okružuju, u mojoj porodici, među prijateljima, studentima i saradnicima…
Vreme brzo prolazi i ničim se ne nadoknađuje
S druge strane, tek danas razumem zašto su mi roditelji stalno ponavljali: „Vreme brzo prolazi i ničim se ne nadoknađuje!“ Zaista, savete mudrih roditelja kao mladi teško primamo, jer bežimo od njihovih iskustava – tražimo sopstvena, nećemo njihove lekcije i nismo u stanju da shvatimo suštinu poruke koju nam šalju.
Sada je kasno: mnogo sam vremena izgubila u efemernim poslovima, družila se s ljudima čija imena nisam zapamtila, pisala o izložbama i umetnicima koje istorija umetnosti neće visoko vrednovati. Nije mi žao što sam imala široka interesovanja, što sam volela putovanja i da upoznajem vremenski i prostorno udaljene civilizacije, ali žao mi je što nisam na vreme prepoznala važna pitanja koja će me kasnije zanimati, a na koja sada ne mogu da dobijem autentične odgovore: ko su, u stvari, bili moji roditelji?; njihovi roditelji?; roditelji njihovih roditelja?; kako su odrastali?; kako se školovali?; kako su živeli u miru, u ratovima, revolucijama i zatvorima? Mislim da su moju sestru Jelenu i mene roditelji želeli da poštede suočavanja s nekim istinama koje tada nisu bile dobrodošle, a koje su mogle da budu čak i opasne po nas u vreme komunizma. Danas takvih tabu tema više nema – sredstva komunikacije otvorila su sva vrata.
Nismo mogle poverovati da je istina da naše zemlje više neće biti
Mi smo odrastale prihvatajući socijalizam kao nužnu sudbinu, Jugoslaviju volele kao važnu, veliku, nedodirljivu, zanimljivu zemlju u kojoj se iz godine u godinu sve bolje, slobodnije i lakše živi i putuje. A za mnoge kulturne događaje nisu nam ni bila potrebna putovanja – pred našim očima razvijali su se Bitef, Fest, Bemus. Muzej savremene umetnosti prikazivao je celokupnu umetnost XX veka prispelu iz najprestižnijih umetničkih centara sveta, iz najvećih muzeja i najbogatijih kolekcija. Prevodile su se i brzo izdavale knjige koje su obeležile moderno doba… Nesporazumi među intelektualcima ili prebijanja među navijačima činili su nam se kao balkanski sindromi nezrelih i prepotentnih ali nebitnih pokazatelja nacionalistički obojenih individua.
Zato nismo mogle poverovati da je istina ‒ čak ni kad su nas upozoravali ‒ da naše zemlje više neće biti, da će se raspad odvijati kroz strašan i krvav rat, da ćemo biti pod sankcijama Ujedinjenih nacija i pod NATO bombama, da će stotine i stotine hiljada ljudi biti ubijeno, unakaženo, proglašeno nestalim, raseljeno u sve delove sveta, unesrećeno, obespravljeno, osiromašeno. Ta politička naivnost bila je rezultat nedovoljnog sluha i interesovanja za događaje koji su se odvijali oko nas.
Mladi treba da uzmu svoj život u svoje ruke
To se danas ne može ponoviti jer društvene mreže, od kojih i sa kojima mladi sada žive, prate sva zbivanja i ključne ličnosti koje utiču na naše živote. I upravo zbog toga – da sam danas mlada, učinila bih sve što je u mojoj moći, zajedno sa svojim istomišljenicima i prijateljima, kako bih snažnije i odlučnije doprinela stvaranju boljeg i pravednijeg sveta.
Ne znam kako to postići, ali znam da svi oko mene čeznu za uređenom državom u kojoj se institucije poštuju jer obavljaju valjano svoje dužnosti, u kojoj nema kriminala i korupcije, nepotizma i partijske potčinjenosti, gde se cene znanje, poštenje, vrednoća i sposobnost…
Izgleda da odista ne pripadam ovom vremenu, ali volela bih da moje pismo ipak stigne na pravu adresu i da danas mladi treba da uzmu svoj život u svoje ruke. Ma koliko bila ofucana od ponavljanja – ta rečenica jeste putokaz.
