Pismo meni mlađoj napisala je književnica Mirjana Đurđević u 29. broju našeg magazina.
Mala, je li, a zašto ja tebe nisam dovoljno volela, onda?
Ponekad, kad razmišljam o prolaznosti života i sličnim glupostima, dođe mi da te pitam, mala, je li, a zašto ja tebe nisam dovoljno volela, onda?
Patila si što si premršava, ha, dobro, taj problem smo ti odavno rešili, i te kako. Što nemaš dugu kosu ukrašenu šnalama, mašnama, cvećem. Ne dolaziš u obzir, posebno to s cvećem u glavi. Imaš slabu kosu, zato su te šišali kao dečaka, zato te i ja sad šišam na kratko. Konačno, što ne znaš da pevaš. Zbog toga ćemo zajedno patiti doživotno, life is unfair.
Sećaš se kako si se umuvala u hor? Bila je audicija na času muzičkog, pre otprilike pola veka, profa je jednom po jednom govorio: „Doći u podne na probu hora“, ili „Ne moraš da dolaziš“. Otkud on zna šta je kome rekao, pomislila si i došla u podne. Bila si jedino dete koje nije propustilo nijednu probu hora, a profa za sve te godine nije otkrio ko falšira. Prosto utišaš, samo otvaraš usta, kad god gurne glavu u drugi red, blizu tebe, i osluškuje. To i sad ponekad radim, to s utišavanjem, u kafani ili na sedeljci, kad se društvo raspeva. Iskustvo, kapiraš? Sama u kući, u kupatilu, nikada ne pevam, ne mogu da podnesem kako se derem. I patim, jebiga.
U školi si bila jedan od najboljih đaka i jedno od najgore dece
Jezičava prema „autoritetima“, kolovođa svih nestašluka, ponekad ne baš naivnih. Praštali su ti jer znaš više, šire i dublje od drugih. Prvi ukori počeli su da pljušte tek u gimnaziji, valjda tako ide taj proces vaspitavanja, šta ga ja znam…
Pošto se, dok odrasteš, stvari izvrnu naopačke. Disciplina na prvom mestu, znanje na poslednjem. Između je neka mutljavina koju, iskreno, još uvek ne razumem, glupa sam za mutljavine. Koliko i za disciplinu, nek košta šta košta.
E, je l’ se sećaš kad smo išle na studentske demonstracije ’68?
Mama i tata su uvek bili u fazonu, kad se događaju tako te neke „političke“ stvari, Krcunova pogibija, Rankovićeva smena… da se zatvore u drugu sobu i tiho razgovaraju. Bilo je „opasno“ pričati pred tobom. Previše si radoznala, posebno kad su ubistva i zavere u pitanju, lajava, napravićeš im sranje.
Te ’68. već si znala za jadac, dvanaest ti je godina, ništa ih nisi propitivala, ali si pre podne, dok su na poslu, pažljivo iščitavala sve novine, one koje sama kupiš bacala si na putu u školu. Ipak si se izlalaja, na pijaci. Jedna je mlada žena nosila znak protesta na grudima, okruglo kartonče, preteču današnjih bedževa. Izrazi lica naroda kroz koji se probijala bili su zgodni za nemušto ispitivanje javnog mnjenja, jedino što ti tad nisi znala šta je to javno mnjenje. Sećaš se, znam da se sećaš pošto se sećamo, kako joj je seljanka s osmehom pružila jabuku. „Mama, ona je studentkinja?“, cimnula si majku za ceger. „Jesi ti studentkinja? Hoće li vam se pridružiti radnici i seljaci?“ Javno mnjenje se zaledilo, pa je sad tebe majka cimnula za ruku i brže-bolje bez reči odvukla dalje. Neće moći, složile smo se te večeri u krevetu.
Frka je u redu, ali ne sme da te blokira.
I sutradan prepodne sele u trolu, do Studentskog trga. Isprva smo samo stajale uz ogradu parka i pažljivo iščitavale parole kojima je bilo iskićeno Kapetan Mišino zdanje. Bila nam je prilična frka, okolo je bilo policije i ostalih radoznalaca, ali dvorište, morale smo i u dvorište! To sam od tebe naučila, frka je u redu, ali ne sme da te blokira. Redari nas nisu pustili, iako si ti s najnevinijim izrazom lica, koliko je tebi uopšte ikada bilo moguće da deluješ nedužno, rekla da te je poslala mama da preneseš tati poruku. „Ko ti je tata?“, pitao je momak na kapiji. Jedino ime kojeg si u tom času mogla da se setiš iz novina je Stevo Žigon. Opet, bilo je potpuno idiotski da kažeš da ti je ćale Stevo Žigon, i tad kao i sada. Ćutala si. Da sam mogla da ti šapnem, šapnula bih ti ga kažeš da ti je ćale Tito, možda bismo prošle na šarm. Kako god, nisu nas pustili, ali videle smo dva prava, živa studenta sa značkom i redarskom trakom. Razgovarale s njima. Malo li je?
Pih, tako mala a već demagog
I to tvoje pisanje, za Dan škole uvek si ti čitala nagrađeni sastav, sa bine u Domu kulture „Božidar Adžija“. To ti je, kao, bilo normalno. A keva se ložila. Odnese sastav u daktilo-biro da joj prekucaju, pa se puva okolo. Znaš ono kad je dedi odnela onaj neki „Lenjin je živeo, Lenjin je živ i živ će Lenjin biti“? Nemam pojma šta je unutra pisalo, uvek smo dobijali takve kretenske teme za pismeni iz srpskog, sećam se samo naslova jer je deda pročitao, namrštio nos i rekao: „Pih, tako mala a već demagog.“ Posle si tri dana prevrtala rečnike po biblioteci da shvatiš značenje te reči. A ja decenije da je namirišem na kilometar. Kad si ono prestala da pišeš? Posle gimnazije, nije više bilo pismenih zadataka, lenčugo? Svejedno, hoću da ti kažem da je bilo pametno što si prestala. Kao što je meni pametno što sam ponovo počela, četvrt veka kasnije. Za odrastanje važnih četvrt veka.
Mislim se nešto, kad bi tebi uputili sličan predlog, da mi se obratiš velikoj, verujem da bi me se „odrekla preko novina“, tako se u tvoje vreme govorilo. Za inat, jer to smo nas dve, iste. Zato, evo ti za inat „preko novina“ poručujem ‒ volim te, mala. Nije demagogija, niti bi valjalo da sam ti to ranije rekla.
