Pokrenuli smo rubriku „Pismo meni mlađem/mlađoj“, inspirisanu sličnom rubrikom koja već postoji u uličnom magazinu „The Big Issue“. Pozvali smo izvestan broj prijatelja i poštovaoca našeg magazina, s prostora bivše Jugoslavije, za koje verujemo da imaju (i umeju) šta da kažu da doprinesu u građenju ove rubrike, te da kroz svojevrsnu epistolarnu komunikaciju sa mlađim samim sobom posavetuju nove mlade, da odgovore na neka pitanja iz prošlosti, ali i postave ona koja se tiču trenutka u kom živimo. Svetlana Slapšak je napisala pismo sebi mlađoj u 23. broju našeg magazina.
Ulazila si u savršeno neostvarive poduhvate, jer je vredelo
Nisi mi mnogo ostavila, čak ni za prokletstvo: kako nisi verovala da ćeš preživeti pedesetu, uradila si sve što si mislila da je važno ranije. Tvoj život do tada je – ako ništa drugo – dosledno izvedeno umetničko delo neuklapanja: uništila si svaku mogućnost da se ukopaš u akademskoj li nekoj drugoj institucionalizovanoj karijeri, nisi pošla ni za jednom budalom niti za većom grupom njih, ništa nisi ni prodala ni kupila bez ispostavljenog računa i poreza.
Ulagala si u prijateljstva čak i kada si dovoljno rano i dovoljno jasno videla u kakve grozote za tebe izrastaju. Ulazila si u savršeno neostvarive poduhvate, jer je vredelo. Ni druge odluke ti ne mogu zameriti, sem jedne sa dve mačke, kada si pokazala izvesnu sebičnost. Odobravam sve tvoje ljubavne odluke, sva čitanja, svu strast tamo gde se najmanje ili ništa ne dobija, pa i svu očitu glupost koja se pri tome morala ispoljiti.
Zbog tebe sam siromašna i dobro razumem kako je nekada odmaknutost mogla značiti slavu, a danas znači samo bedu
Odobravam i tvoja putovanja, često nepotrebna, uvek uzbudljiva, nikada predvidljiva i društveno razumljiva. Priznajem ti i nešto kreativnosti, dobrog rada i lucidne analitičnosti, premda bih te oborila na većini ispita na svojim predmetima, docnije. Praštam ti čak i to što si naše zajedničko telo, tačnije kosti i zglobove, tako izrabila hodanjem, trčanjem – i ironično – vežbama i drugim naporima da se isto telo očuva da sam, otkako te više nema, postala potpuni invalid sa bolovima bez prestanka. Zbog tebe sam siromašna i dobro razumem kako je nekada odmaknutost mogla značiti slavu, a danas znači samo bedu – ali i to ti opraštam.
Zameram ti jedno – to što nisi svakodnevno beležila svoj život, i time mi bar olakšala veliki posao sređivanja, strukturisanja, racionalizovanja te mrve sveta. Koliko god da to opterećuje moje pamćenje i usporava me sada, kada bih morala biti brža nego ikada, polako postajem svesna da bi to bila neka druga ti-ja, više knjigovođa nego slobodni duh; verovatno bi mi čitanje tvojih beležaka ili dnevnika brzo postali neopisivo dosadni, i na kraju bih patila što je rani život utrošen uludo, sa tolikim rasipanjem vremena. Uostalom, nedostatak dokumenata je ključan da ne počnem patiti od bolesti koja, uverena sam, vodi u smrt razuma – od nostalgije: ona može pomoći samo onima koji nemaju lične istorije, pa je popunjavaju pričicama koje većini mogu biti prihvatljive. Naša je razumljiva samo nama dvema, jer smo, premda zvuči prilično samouvereno – deo priča i istorije stvarale same.
Sestro, počivaj u miru u prošlom stoleću
I u tvoje i u moje doba, primetila sam kod obe potmulu naklonost prema urednosti, dokumentaciji, sređenosti… od tegli, štrikanja i recepata do beznadežnog vođenja podiplomske škole i organizovanja konferencija i zbornika. To smo uspešno okončale, naročito ja. Ako pokušam da svedem svoje račune s tobom, što je surovo olakšano time što te više nema – mogu samo da potvrdim da bih, u tvojoj koži, napravila isto, ili možda još gore.
Ukratko, sestro, počivaj u miru u prošlom stoleću, mislim da te neću previše uznemiravati staračkim piskaranjem. Jednu, koliko fizičku toliko i mentalnu naviku sam nasledila od tebe – carsko, zlatno, rajsko gubljenje vremena u putovanju po glavi bez posebnog cilja, u bilo kojim okolnostima. One su za mene sada prilično ograničene. Zato ću pokušati da na kraju nađem neku – ne garantujem ništa – koja bi nas obe zadovoljila: neko drago toplo telo, neko nebo, možda neko malo more.
tekst: Svetlana Slapšak
foto: Iztok Dimc
