U 71. broju magazina Liceulice sa sobom mlađom razgovara književnica za decu i mlade Vesna Aleksić.
Hej „Ve”, prozivam te sada kad više ne mislim da je fora što si pobegla s predavanja Veljka Koraća u „Kolarac” jer, mnogo kasnije, ja ću se praviti važna što sam imala takve profesore i što sam, budala, neka predavanja propustila. Ja ću, inače nedopustivo sporo, doći do saznanja o vrednostima koje sam dobila, počevši od obrazovanja, i ljudi koji su uticali na mene neposredno i posredno, kroz muziku, knjige, filmove, novine… kroz ukupan duh tog privilegovanog vremena u kom sam bila – ti! Ne lamentiram sad, naravno, što ti pojma nemaš u kakvom čudu obilja živiš; ti si vezala konjski rep, prolaziš Knez Mihajlovom i zuriš u izloge.
Ne, nisi površna. Ideš na žurke i igranke, čitaš dobre knjige, slušaš pravu muziku, imaš longplejki ne zna se koliko… (Kakav je to blam da u igri pantomime u društvu ne pogodiš neki film? Sećaš se?)
Prvi put si poželela nešto da pišeš posle filma „Devojka koju sam voleo”, u kom se zgodni Habl (Robert Redford) odlučuje za običnu, nezahtevnu devojku, koju ne proganja Makartijeva presija, i ostavlja K..K..K…Kejti (Barbru Strejsend), koja pomalo muca ali je otvorena, angažovana, ogrezla u život i borbu. Plačeš dok gledaš taj film, želiš da pišeš kritiku o njemu jer nisi zadovoljna pažnjom koju je dobio u novinama, a one su još prave, imaju velike rubrike za kulturu, i šušte u rukama. I tako ti, nesuđeni filmski kritičar, malo ispadaš iz fazona svog društva jer dok učiš, slušaš klasičnu muziku.
E, vidi, i ja još uvek mogu da pišem samo uz klasiku. Tu smo i dalje iste. Reklo bi se da smo iste po pitanju mnogih stvari, ali nešto se promenilo u toj našoj zajedničkoj osobini borbenosti koja nam je baš bojila život.
Opet fakultet. Krenuli ste kod dekana da se nešto požalite; grupa, vas šezdesetak. Na prvi sprat je stiglo četdesetak, na drugi dvadesetak, na treći deset, kod dekana ušlo vas je pet, svima je maca iznenada pojela jezik i progovorila si – naravno ti! U gimnaziji, istupila si u ime svih, protiv profesora logike, braneći drugaricu koju su videli da se ljubi s dečkom na odmoru! (Kako to danas izgleda anahrono i slatko.) Znala si da će te taj profesor „prošetati” kroz celo gradivo, i preslišavala si se celu noć. Odbranila si ocenu.
Borba košta i daje. I tako, mnogo puta… Svaka borba tražila je snagu i izdržljivost. Devedesetih, išla si s decom na proteste. Vikala, šetala, čitala „Književne novine”, ogrezla u bunt baš kao i K..K..Kejti iz filma. A Zabranjeno pušenje je pevalo: „Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku”. To sam videla zapisano kod sina, tadašnjeg gimnazijalca.
Ja se sećam zlatnog doba dvadesetog veka kad nisu svi redom opisivani kao legendarni. Gledam film „Bilo jednom u Holivudu” i kažem da pamtim ubistvo Šeron Tejt, zahvaljujući tebi koja si čitala Filmski svet. I Beleške jedne Ane u Bazaru. I Velikog Mona; mislila si to je stvar književnog vaspitanja. I bila si u pravu. E, da ti se požalim: sadašnji adolescenti me gledaju belo kad ih pitam jesu li čitali „Zbogom mojih petnaest godina” ili „Lovca u žitu”. Smaram? Ne čitaju dovoljno. I tu počinje moja nova borba, smislenija od tvojih. Upitam ih da li žele da žive samo jedan ili stotine života? A onda raspalim po potrebi za čitanjem. Predočavam im važnost knjiga; trubim, ponavljam, glumim, pišem…šta sve ne? E, tu se sad borim: za mlade čitaoce. I srećna sam.
Život je stalna borba, a ti si izdržljiva i neustrašiva, ali čekaj, naučićeš i da odabereš bitke. Za raju ne igram odavno, za razliku od tebe. Kad sam prestala? Kad sam shvatila da vreme postaje dragocenije i kad su se loša iskustva naređala toliko da bi ih i Don Kihot uvažio.
Posvađam se sa ćerkom kad mi previše zaliči na tebe. Kažem joj da ne može sve da se promeni, može samo da menja sebe. Svet se ne može spasti, šansu imaju samo pojedinci. To nisam smislila ja, već psihijatar Erik Bern. Je l` ti se sviđa? To važi i za tebe, za sve. Odgovarna sam za ono što ja radim i potpisujem. Moji prijatelji su stvarni, ne virtuelni, i nemam ih na hiljade. Oni su mi zona stabilnosti. Neki se sećaju i tebe. Pobedili smo vreme, još se pazimo. Smejemo se svojim ispalama, prevazišli smo nepotrebne zanose, i ne tište nas porazi. Šta me tako gledaš? U redu, tište me mnoge stvari ali i to je deo priče, lepo je što smo još u njoj…
Sad ja tebe da pitam… bila si očarana Zapadom, pa smo dosta putovale. I šta? Videla si da je svet na svim stranama – isti. Suze su svuda slane! I eto, ja sam spustila granice očekivanja, i uživam u običnim stvarima. Jutarnja kafa, klinovi ptica na nebu, šetnja… Sad znam koliko je to bogatstvo. Ti nisi znala. Mada, moram da ti priznam – nisi bila ni tako glupa.
I da, u redu smo nas dve. Nije baš da bih mogla da obučem farmerice tvoje veličine, ali vozim bicikl sličan tvom. I odoh sad jedan krug, a ti uči. Koliko je savršeno to što možeš da učiš i što ćeš to uvek raditi, pojma nemaš! I još nešto; profesor Kvaščev je prvog dana tvojih studija rekao da ne smete nikad robovati autoritetima. Upamtićeš to zauvek, znam…
foto: Milovan Milenković, Vreme
